25.12.2003
Vesli Klark u Hagu
Niko Klarka nije pitao zašto još 1995. nije otrčao do Haškog tribunala da tamo prijavi kako ima dokaze da je Milošević po komandnoj liniji odgovoran za Srebrenicu
Veslija Klarka su nazvali lažovom, i to je prošle sedmice bila jedna od glavnih vesti u Sjedinjenim Američkim Državama. Klark je tvrdio da mu je glavni rival u trci za predsedničkog kandidata Demokratske stranke Hauard Din nudio mesto potpredsednika: Hauard Din je tvrdio da u Klarkovim rečima nema ni trunke istine.
Nekoliko dana ranije, Klarka je lažovom nazvao i Slobodan Milošević, samo to u Americi niko nije čuo ni video. Desilo se iza zatvorenih vrata sudnice u Hagu, a javno je emitovano jedino u Beogradu, i to sa tri dana zakašnjenja budući da je, odlukom sudskog veća, svedočenje američkog generala bilo pod embargom radi zaštite američke “nacionalne bezbednosti”.
Sve do presude u procesu protiv Miloševića nećemo znati kome su poverovale sudije Mej, Robinson i Kvon: američkom “heroju” ili balkanskom “kasapinu”, kako ih je prozvala američka štampa. General je svedočio da mu je Slobodan Milošević, u trenutku nepažnje, poverio da je unapred znao za zločin u Srebrenici, da je pokušao da Ratka Mladića odvrati od izvršenja zločina ali da mu to nije pošlo za rukom. To Miloševića, u slučaju da sudije poveruju Klarku, automatski čini “komandno odgovornim”: znao je, a vinovnike nije sprečio niti kasnije gonio.
Bivši DžU predsednik je tvrdio da Klark laže, a amicus curiae (prijatelj suda) Stiven Kej tražio je srednji put i otvarao mogućnost razložne sumnje: ako je Milošević spomenuo Klarku da je upozoravao Mladića, možda je govorio o tome da je još od 1993. godine načelno upozoravao Ratka Mladića da ne napada srebreničku zaštićenu zonu, o čemu postoji svedočenje Dejvida Ovena. Smisao Kejove intervencije je sledeći: okrivljeni nije unapred znao za zločin u Srebrenici, a uvek je bio protiv napada na Srebrenicu, pa prema tome ne može da snosi ni komandnu ni drugu krivičnu odgovornost za masakr ratnih zarobljenika iz jula 1995.godine.
Niko u Hagu nije, međutim, Klarku postavio pravo pitanje: zašto američki general, koji tvrdi da od 17.jula 1995. raspolaže sudskim dokazom da je Slobodan Milošević ratni zločinac (znao, a nije sprečio niti kaznio), nije još tada otrčao u Haški sud da ga prijavi? Na kraju krajeva, Tribunal je 1995. uveliko postojao, a nedostojno je traćio vreme i novac prvog međunarodnog suda za ratne zločine u istoriji na malog karate instruktora iz Kozarca, Duška Tadića, protiv kog je, kao jedini tobožnji očevidac, svedočio čuveni “lažni svedok L” koga je instruirala i zaplašila vlada u Sarajevu. Ni tužilac Najs, ni optuženi Milošević, ni sudijska trojka ni prijatelj suda Kej, niko se nije setio da pita da li je interes američke nacionalne bezbednosti i tada stajao iznad interesa međunarodne pravde, odnosno da li je general Klark nastavio da se u društvu osumnjičenog ratnog zločinca još godinama bavi mirotvorstvom zato što je to tada bolje odgovaralo vladi njegove zemlje nego da se zločinac privede pravdi?
U to je vreme Milošević, naime, tretiran kao garant mira na Balkanu, a Ričard Holbruk odneo je dobru vest Franji Tuđmanu u Zagreb: u prisustvu generala Klarka hvalio se da Amerika u Beogradu konačno ima pravog sabesednika, koji ima sva ovlašćenja da sklopi mir, uključujući tu i patrijarhov potpis.
Klarkovo svedočenje je tako kao reflektorom osvetlilo glavni problem sa međunarodnom pravdom kako se sada praktikuje: dok si po volji najjačoj svetskoj sili, možeš biti i ratni zločinac a da te niko zbog toga krivično ne goni. Ako se američka politika promeni, kuku tebi: stiže te ruka te iste međunarodne pravde. To je verovatno i deo razloga što Amerikanci Sadamu ne žele da sude pred međunarodnim sudom: krivični proces po anglosaksonskim standardima kao reflektorom osvetljava sve tamne pukotine političke istorije diktatora. Miloševićev slučaj su u ove dve godine proučavali i u Iraku i u Iranu: nije slučajno bivši iranski predsednik Rafsandžani ovih dana zatražio međunarodni proces Sadamu. Rafsandžani kaže da su Amerikanci i Britanci od prvog dana bili “saučesnici Sadamovih zločina protiv muslimana”. Još gore, u svetlu najnovijih detalja o susretima Donalda Ramsfelda sa Sadamom iz 1984.godine, posle Sadamove upotrebe otrovnih gasova protiv Kurda, Rafsandžani pita: “A ko je, zapravo, snabdeo Sadama Huseina hemijskim otrovima?”
Slobodan Milošević je u Hagu, doduše gluvo, iza zatvorenih vrata, uspeo tri puta da nazove Klarka ratnim zločincem. To nije nikakva odbrana, ni sudska ni politička, a ma koliko se Milošević trudio da stvar obrne, u Hagu se ne sudi Sjedinjenim Državama. Ima neke ironije u činjenici da su Sjedinjene Države te koje se trenutno veoma trude da što pre okončaju postojanje Haškog tribunala, ali sam Milošević od toga neće imati nikakve koristi. Osim možda izborne: njegovo unakrsno ispitivanje Veslija Klarka bilo je traljavo (da bi dokazao da je Klarkov susret sa Mladićem 1994.godine bio “srdačan i prijateljski”, Milošević se u sudu pozivao na “naslovnu stranicu beogradskog časopisa NIN”, samo što niti je mogao da priloži kopiju NIN-a, niti je umeo da kaže sudijama datum kada je taj broj NIN-a izašao), ali je njemu za izbornu trku SPS-a valjalo već i to što je sudija štitio američkog generala kao nijednog svedoka pre toga. “Vi ste ovde ograničeni na način na koji niste bili ograničeni ni sa jednim drugim svedokom”, davao je Mej uputstva Miloševiću prilikom unakrsnog ispitivanja generala Klarka.
Ljiljana Smajlović
#####
http://www.nin.co.yu/index.php?s=free&a=2765&rid=3&id=945
Žrtva publiciteta
Tragom vesti o hapšenju Idajeta Bećirija
Kako je NIN
“umešan” u hapšenje političkog sekretara Albanske nacionalne
armije
Kako je u prošli četvrtak saopštio portparol nemačke pogranične policije, politički sekretar Albanske nacionalne armije (ANA) Idajet Bećiri (Alban Vjosa) uhapšen je na graničnom prelazu Konstanc između Švajcarske i Nemačke, a po Interpolovoj poternici koja je izdata u Tirani oktobra ove godine. NIN nezvanično saznaje da je Bećiri lišen slobode još u prošli ponedeljak, od kada čeka sudsko rešenje o izručenju Albaniji, čija ga vlada tereti za “raspirivanje međuetničke mržnje i veze sa terorističkim aktima za koju je ANA preuzela odgovornost”.
Podsećamo da je Bećiri za NIN početkom oktobra (br. 2754 od 09.10.2003) u opširnom intervjuu prvi put javnosti izneo mnoštvo do tada nepoznatih detalja o strukturi i delovanju ove terorističke grupe, uključujući i njene veze sa političkim strukturama u Albaniji, na Kosovu kao i sa raznim međunarodnim organizacijama. Ovaj tekst preuzele su i grčke dnevne novine “Elefterotipija” kao i američko glasilo liberalne misli na Internetu, antinjar.com. Interpol je izdao nalog za njegovo hapšenje pet dana kasnije u više od 130 zemalja. I jedan od vodećih nemačkih magazina “Špigl” objavio je intervju sa Bećirijem početkom novembra i time u svetskoj javnosti dalje aktuelizovao problematiku ekstremizma na Balkanu.
|
NIN/9/10/03. Imamo 1000 boraca Šta je osnovni cilj ANA? - Naša osnovna funkcija je da zaštitimo albanski narod koji još uvek živi na okupiranim teritorijama od genocida koji je nad njim ranije izvršavan. Drugi deo naše funkcije je konačno rešenje “albanskog pitanja”. Albanska država za sve Albance! To znači povratak granicama koje su postojale pre Berlinskog kongresa. Kako je nastala ANA? - ANA je nastala 4. oktobra 1999. kao rezultat potrebe za konačnim rešenjem “albanskog pitanja” na Balkanu. Po završetku sukoba na Kosovu, među velikim brojem boraca iz redova OVK vladalo je nezadovoljstvo zbog ograničenja delovanja koja su im nametnuta od strane međunarodne zajednice. Ti borci iz redova OVK su činili nukleus svih oružanih formacija koje su nastale u to vreme. Najjača među njima je svakako bila makedonska OVK Alija Ahmetija, dok je ANA bila dosta podeljena i slaba. Ta podeljenost je u početku rezultirala u brojnim konfliktima, kako u samim redovima ANA tako i između nas i Ahmetijevih boraca. Kako izgleda ta komandna struktura ANA i ko su ključni ljudi u donošenju odluka? - Generalski kadar je u većini iz Albanije i sa Kosova. Glavni šef GS ANA je general Vigan Gradica. On je odlikovan sa tri zvezde i ima ogromno iskustvo. Vrhovni savet ANA, koji donosi sve vojne odluke, sačinjava ukupno osam generala. Ceo generalski kor je školovan, uglavnom u Hrvatskoj i Albaniji, pa i u Nemačkoj. Svi su profesionalni vojnici. To je sve što ću vam otkriti o našoj vojnoj komandnoj strukturi. Sa koliko ljudi raspolaže ANA u ovom trenutku? - Ja sam politički sekretar i ne bih pričao o tačnim brojevima. Znam sigurno da general Gradica u svakom trenutku raspolaže barem sa 1 000 boraca koji su većinom veterani iz poslednja tri rata. Da li još postoje oružane formacije koje nisu pod vašom kontrolom? - Postoje, i to samo na Kosovu i Makedoniji. Na jugu Srbije sva oružana dejstva su pod našom kontrolom. |
Koliko je ozbiljna ta igra potvrđuje i činjenica da su u poslednjih mesec dana, albanska vlada kao i međunarodne snage na Kosovu i u Makedoniji, zadali nekoliko ozbiljnijih udaraca oružanim frakcijama i strukturama koje ih podržavaju. Pored pritvaranja Bećirija, na udaru se našao i Šefket Musliu, vođa UCPMB i glavni “krivac” na jugu Srbije, dok za vreme pisanja ovog članka NIN saznaje da su snage NATO-a uhapsile i Džemaila Huseinija, koji je sa svojom oružanom grupom delovao u zapadnoj Makedoniji. Uz to, sve češće priče da bi se jedan od vođa OVK uskoro mogao naći u Hagu, jasno ukazuju na nastojanje međunarodne zajednice da ukloni, ili barem bitno umanji, problem albanskog ekstremizma u regionu pred konačan pomak ka stvaranju nezavisnog Kosova.
Pristalice i saradnici Idajeta Bećirija ukazuju na činjenicu da je on ponovo pritvoren (već je bio u zatvoru sredinom devedesetih u politički montiranom procesu) zbog svojih političkih uverenja jer predstavlja “interese i uverenje velikog broja Albanaca širom sveta”. Zanimljivo je kako će tužilaštvo u Tirani dokazati optužbu da je Bećiri “raspirivao međuetničku mržnju” pošto je u svim medijskim nastupima, uključujući i u NIN-u, jasno naglašavao da poštuje sva ljudska prava i običaje svih manjina koje bi živele u velikoj Albaniji za koju se on bori, te da su oružane akcije ANA usmerene isključivo ka vojnim i policijskim ciljevima.
Uzimajući u obzir da su vlasti u Tirani pre dve nedelje pustile na slobodu, uz izgnanstvo iz Albanije Gafura Adilija, Bećirijevog prvog saradnika i de fakto drugog čoveka ANA, upravo zbog iste nemogućnosti da dokažu identičnu optužbu, vrlo je verovatno da bi zadržavanje Idajeta Bećirija u pritvoru moglo potrajati dok pažnja međunarodne zajednice ponovo bude pomno uprta ka Kosovu u toku sledeće godine.
Nenad Savić
