|
У латинском језику реч лустратио означавала је
чишћење жртвом покајницом. Посреди је, дакле, био један верски обред
и стога је реч лустратио означавала један искључиво религиозни
појам. Потпуно неочекивано, од недавно реч лустрација појавила се и
у нашем политичком језику, у смислу чистке коју треба спровести у
државним органима, јавним службама, јавним гласилима и судству, а
изгледа и у просвети, нарочито у високом школству. Сама лустрација,
са становишта добро уређеног правног поретка и владавине права,
неодржива је и недопустива.
Најпре, она је спорна због тога што
као својеврсни кривични закон кажњава ретроактивно за дела која у
тренутку када су почињена нису била законом утврђена као кривична
дела. А такво инкриминисање и кажњавање је у начелу забрањено. Јасне
одредбе Устава још од 1787. године у начелу забрањују све екс пост
факто законе, док наши важећи Устави садрже апсолутну забрану
кривичних и прекршајних закона са повратном снагом.
ДОУШНИЦИ
ПРОТИВ ДОУШНИКА
Друга велика мана лустрације јесте непостојање
унапред утврђеног и одређеног кривичног дела због којег се она врши,
као ни унапред запрећене и одређене казне која се том приликом
изриче, чиме се нарушава начело “нулум кримен нула пена сине леген”.
То је строга законитост у кривичном праву. Штавише, извршење неког
кажњивог дела и није прави разлог за спровођење лустрације, поготово
што упоредо с њом и независно од ње постоји и кривично-правна
одговорност за унапред законом подробно утврђена кривична дела.
Као разлог за спровођење лустрације обично се наводи “повреда
људских права”. То је крајње неодређено, практично безобалан појам
на који се поборници лустрације непрекидно позивају иако важећи
кривични закони инкриминишу поједине, јасно одређене повреде људских
права. Како су пак принуђени да наведу неку “повреду људских права”
која није кажњиво дело у кривичном закону Србије, а због којег треба
извршити лустрацију, поборници овакве чистке обично наводе
доушништво. Одмах се, наравно, поставља питање да ли је то по себи
кажњиво дело које увек и у свим околностима треба кажњавати, или је,
пак, доушништво понекад опако, а понекад благотворно. Понекад опасно
дело коме је примирена тешка казна, а понекад корисно дело које чак
заслужује велику награду. Упечатљив пример који потврђује да
поборници лустрације претпостављају ово друго јесте расписана
награда од чак 5 милиона америчких долара за потказивање др Радована
Караџића. Нико од оних који се залажу за лустрацију не може порећи
да се овом наградом подстиче потказивање, али одмах ће додати да
због таквог доушништва никога и никако не треба подвргнути
лустрацији.
АМОРАЛНИ
МОРАЛИЗАМ
Потказивања је било од кад
је власти, па је духовито речено да је доушништво други најстарији
занат на свету. Оно је по правилу било презирано, али никада није
било затворски кажњиво. Доушништво и треба да изазива морално
згражавање и презрење, никако кажњавање. Иначе, ако неко сматра да
треба кажњавати потказивање под Титовим, Доланчевим и Милошевићевим
режимом, онда би требало кажњавати и потказивање после промене
режима 5. октобра 2000. године.
Доушништво као један од преступа
због којих би требало вршити лустрацију можда најбоље указује на
њену природу. Она се очигледно неће проводити због правних, него
политичких и моралних преступа.
Поборници лустрације су дубоко
свесни њене сличности са ранијим чисткама и стога се веома труде да
покажу како је лустрација нешто сасвим ново, што нигде и никада није
постојало. Нису, међутим, свесни да је циљ зарад којег би да проведу
лустрацију у најдубљем нескладу не само са политичким либерализмом,
већ и са духом просвећености. У ствари, поборници лустрације не
верују у зрелост народа и његову способност да својим гласовима
изабере праве, часне и поштене људе, те да неко ко је политички
зрелији и морално савршенији треба, попут вештог стараоца васпитача,
да врши претходни избор уместо својих штићеника и васпитаника. При
том, остаје оно старо питање: ко ће васпитавати васпитаче и да ли су
они добро васпитани?
Као својеврсна дисквалификација за одређене
јавне положаје и звања лустрација највише подсећа на енглеску
средњевековну установу под називом “етејндер” или “биловетејндер”,
на француском је “атандер”. То је било лишавање часних и грађанских
права као последица изрицања смртне казне, или стављање ван закона
због издаје или повреде феудалне верности. Такође, представљају
једну врсту осрамоћења и љаге која је падала и на потомство
обешчашћеног кривца. То је било кварење крви, “корапшен оф блад”.
Велика сличност установе етејндер са лустрацијом која се данас
предлаже огледа се и у сврси због које је најчешће коришћена. Реч је
о употреби или злоупотреби ове установе ради обрачуна политичким
супарницима. У том циљу, почев од 15. века, установљена је врста
вансудског кажњавања, “атопромента”, тако је кажњен и Томас Мор. У
доба “ратова двеју Ружа” “биловетејндер” је коришћен ради уклањања
вођа ривалске фракције, док се Хенрик Осми тим средством ослобађао
министара којима више није веровао.
НАПРЕД У 17. ВЕК
Но, било
како било, у Енглеској је овај “биловетејндер” последњи пут примењен
1787. године. Дакле, као што видите, пре више од 200 година. А ми
сада, као модерни, је л’, поборници европског духа, то код нас
уводимо. У основи лустрације је представа о колективној
одговорности, а кривица је у припадништву новопроскрибованим
организацијама и установама. Понекад и спорадична веза са проказаном
установом и организацијом може бити довољан основ за “кривицу и
прогон”. И, што је још горе, при том нема индивидуализације кривице
и претпоставке невиности, него терет доказивања невиности пада на
оптуженог. То ће нарочито бити пракса уколико се лустрација буде
вршила на основу података из полицијских досијеа, а управо је тако
предвиђено донетим законом. Јер оно што пише у њима, рецимо да је
неко доушник, сматраће се веродостојним све док осумњичени супротно
не докаже.
Највише изненађује, пак, дирљива вера поборника
лустрације у поштење ОЗН-е, УДБ-е, односно ДБ, приликом састављања
досијеа. И не само у поштење него и у њихову свеобухватност и
систематичност. Што је још горе, уколико би се предложена лустрација
превасходно заснивала на подацима из тајних полицијских досијеа, то
само значи да је размере предложене лустрације већ одредила негдашња
УДБА. |
