Istinom o Kosovu
Piše Manojlo Vukotić 2/29/2004, 7:31:54 PM
I U Beogradu, i u Prištini, i u Kosovskoj Mitrovici, i u Briselu, mnogi govore i pišu o Kosovu. Govore i pišu olako, proizvoljno, neznalački, račundžijski, oveštalo... A reč o Kosovu mora da bude prava i tačna. Mudri Andrić je govorio: “Reči mogu biti pokretačka, stvarna i živa snaga. One se, u određenim uslovima, mogu izjednačiti i poistovetiti sa delom.”
Nije, ponekad, lako ni ponoviti reči kao što su “Kosovo je najskuplja srpska reč”; “Kosovo je sveta zemlja”; “Kosovo je kolevka srpstva...” Te metafore su kovali pesnici, ali ih zloupotrebljavaju neznalice.
Nije čak lako ni naizust recitovati stihove iz nenadmašnog ciklusa kosovskih epskih pesama.
Reč je tamo jaka. Reč - poruka. Reč - zakletva. Reč - metak.
Ali, korišćenje celog tog raskošnog blaga reči, njihovo vađenje iz škrinja prošlosti, razvezivanje tog đerdana pamćenja, uz pominjanje careva, kneževa, plemstva, pobeda, rane renesansne umetnosti, duhovnih vaskrsnuća, uzvišene zvonjave manastirskih zvona, cela ta poema, cela ta simfonija istorije, ne čini mi se danas važnijom od pravih reči kojim treba raspoznati ovo sadašnje, razapeto Kosovo.
Govoriti i pisati o životu na Kosovu moralo bi se znati, razumeti, biti pošten, samosvojan, otvoren, pomalo i hrabar, pomalo i vidovit.
Jer, mora se govoriti i pisati:
da ovom zemljom, bogatom i plodnom, marširaju namrštene i arogantne strane armije, došle tobože da uspostave neki mir i sigurnost, a toga nema, i kao da sagoreva sveća upaljene nade da će ga biti;
da se srpski domaćini još ne vraćaju na svoja ognjišta i izvorišta, na svoje brazde;
da se razaraju vekovna svetilišta, koja su srpstvu bila oltar svetlosti i porte vaskrsenija;
da hiljadu i po porodica i dalje tumara u crnim maramama i crnim košuljama, od nemila do nedraga, tražeći svoje nestale;
da Ivane, Pantelije i njihove drugare i u nevinim dečjim igrama gađaju pomahnitali snajperisti divlje OVK;
da balistički izrodi, crne kukavice, iza ograda, iz zaseda, pucaju u Markoviće, Kostiće, Stoliće, Grkoviće, u desetine, u stotine, u 1.200 Srba, koji jedino traže da ostanu na svojoj grudi. A da ti svetski obučeni policajci, špijuni, bogato plaćeni komandanti, nisu dosad otkrili nijednog ubicu! Goraždevac, Staro Gracko, Orahovac... zato imaju stalno sveže humke, tužbalice i leleke, za koje se više ne zna da li su to zakletve opstanka ili najave odlaska.
Govoriti i pisati o Kosovu znači govoriti i pisati i o:
neodlučnoj, površnoj, neopredeljenoj državnoj vlasti koja ni posle svega, svih hapšenja i pogibija, svih rezolucija i potpisivanja, nema nacionalnu strategiju o sudbini Kosova;
srpskoj neslozi, svekosovskim deobama, brankovićima;
plaćeničkim srpskim patriotama i profiterima na bratskoj nesreći;
političkim petokolonašima i partijskim manekenima, koji javno veličaju svoje misije, a tajno pričaju da je Kosovo izgubljeno.
Govoriti i pisati o Kosovu, znači znati i reći šta nam belosvetske velmože kroje u raskošnim odajama Vašingtona i Brisela, koje mape iscrtavaju, dokle nam međe pomeraju, kome šta sve nude, šta nam još otimaju, na šta nas još osuđuju, koliko nam još života proriču...
Govoriti i pisati o Kosovu današnjice, i posle svega, i koliko god još budu jurišali, otimali, prekrajali, pokorevali, u crno zavijali, naša je obaveza i potreba da stalno govorimo i govorimo, i govorimo: “Kosovo je i naše. Kosovo ne damo.” Nije to parola, nije nacionalistički zavet, nije mitski patriotizam, nije anticivilizacijski ustanak, nije antievropski urlik. To je, jednostavno, pravo na opstanak. Pravo na život. Makar i na goli život. Život oglodan do belih rebara. Kao što je današnji.
Zato bi nekim javnim glasonošama trebalo zabraniti da govore i pišu o Kosovu. Jer lažu, varaju, prevrću, podmeću, postaju palikuće, gase plamičke nade i vere.
Za Kosovo, o Kosovu, o srpskom interesu, najbolja je - istina. Istina je naše oružje. Od katastarskih knjiga, koje su, idiotskom logikom srpskih činovnika, još upakovane u ladice njihove nezrelosti, do surovih svakodnevnih zbivanja u gradićima i selima Kosova rečju, pisanom i izgovorenom, valja razvejati istinu o Kosovu, pa će se saznati i o ovom žitiju današnjem, ovom poluživotu, zemlji koja se natapa suzama, raspuklom nebu iznad nje, pokošenim crvenim božurima, zenicama koje samo ponekad uhvate zrake sunca...
Teška istina. Ali spasonosna.
Piše Manojlo Vukotić 2/29/2004, 7:31:54 PM
I U Beogradu, i u Prištini, i u Kosovskoj Mitrovici, i u Briselu, mnogi govore i pišu o Kosovu. Govore i pišu olako, proizvoljno, neznalački, račundžijski, oveštalo... A reč o Kosovu mora da bude prava i tačna. Mudri Andrić je govorio: “Reči mogu biti pokretačka, stvarna i živa snaga. One se, u određenim uslovima, mogu izjednačiti i poistovetiti sa delom.”
Nije, ponekad, lako ni ponoviti reči kao što su “Kosovo je najskuplja srpska reč”; “Kosovo je sveta zemlja”; “Kosovo je kolevka srpstva...” Te metafore su kovali pesnici, ali ih zloupotrebljavaju neznalice.
Nije čak lako ni naizust recitovati stihove iz nenadmašnog ciklusa kosovskih epskih pesama.
Reč je tamo jaka. Reč - poruka. Reč - zakletva. Reč - metak.
Ali, korišćenje celog tog raskošnog blaga reči, njihovo vađenje iz škrinja prošlosti, razvezivanje tog đerdana pamćenja, uz pominjanje careva, kneževa, plemstva, pobeda, rane renesansne umetnosti, duhovnih vaskrsnuća, uzvišene zvonjave manastirskih zvona, cela ta poema, cela ta simfonija istorije, ne čini mi se danas važnijom od pravih reči kojim treba raspoznati ovo sadašnje, razapeto Kosovo.
Govoriti i pisati o životu na Kosovu moralo bi se znati, razumeti, biti pošten, samosvojan, otvoren, pomalo i hrabar, pomalo i vidovit.
Jer, mora se govoriti i pisati:
da ovom zemljom, bogatom i plodnom, marširaju namrštene i arogantne strane armije, došle tobože da uspostave neki mir i sigurnost, a toga nema, i kao da sagoreva sveća upaljene nade da će ga biti;
da se srpski domaćini još ne vraćaju na svoja ognjišta i izvorišta, na svoje brazde;
da se razaraju vekovna svetilišta, koja su srpstvu bila oltar svetlosti i porte vaskrsenija;
da hiljadu i po porodica i dalje tumara u crnim maramama i crnim košuljama, od nemila do nedraga, tražeći svoje nestale;
da Ivane, Pantelije i njihove drugare i u nevinim dečjim igrama gađaju pomahnitali snajperisti divlje OVK;
da balistički izrodi, crne kukavice, iza ograda, iz zaseda, pucaju u Markoviće, Kostiće, Stoliće, Grkoviće, u desetine, u stotine, u 1.200 Srba, koji jedino traže da ostanu na svojoj grudi. A da ti svetski obučeni policajci, špijuni, bogato plaćeni komandanti, nisu dosad otkrili nijednog ubicu! Goraždevac, Staro Gracko, Orahovac... zato imaju stalno sveže humke, tužbalice i leleke, za koje se više ne zna da li su to zakletve opstanka ili najave odlaska.
Govoriti i pisati o Kosovu znači govoriti i pisati i o:
neodlučnoj, površnoj, neopredeljenoj državnoj vlasti koja ni posle svega, svih hapšenja i pogibija, svih rezolucija i potpisivanja, nema nacionalnu strategiju o sudbini Kosova;
srpskoj neslozi, svekosovskim deobama, brankovićima;
plaćeničkim srpskim patriotama i profiterima na bratskoj nesreći;
političkim petokolonašima i partijskim manekenima, koji javno veličaju svoje misije, a tajno pričaju da je Kosovo izgubljeno.
Govoriti i pisati o Kosovu, znači znati i reći šta nam belosvetske velmože kroje u raskošnim odajama Vašingtona i Brisela, koje mape iscrtavaju, dokle nam međe pomeraju, kome šta sve nude, šta nam još otimaju, na šta nas još osuđuju, koliko nam još života proriču...
Govoriti i pisati o Kosovu današnjice, i posle svega, i koliko god još budu jurišali, otimali, prekrajali, pokorevali, u crno zavijali, naša je obaveza i potreba da stalno govorimo i govorimo, i govorimo: “Kosovo je i naše. Kosovo ne damo.” Nije to parola, nije nacionalistički zavet, nije mitski patriotizam, nije anticivilizacijski ustanak, nije antievropski urlik. To je, jednostavno, pravo na opstanak. Pravo na život. Makar i na goli život. Život oglodan do belih rebara. Kao što je današnji.
Zato bi nekim javnim glasonošama trebalo zabraniti da govore i pišu o Kosovu. Jer lažu, varaju, prevrću, podmeću, postaju palikuće, gase plamičke nade i vere.
Za Kosovo, o Kosovu, o srpskom interesu, najbolja je - istina. Istina je naše oružje. Od katastarskih knjiga, koje su, idiotskom logikom srpskih činovnika, još upakovane u ladice njihove nezrelosti, do surovih svakodnevnih zbivanja u gradićima i selima Kosova rečju, pisanom i izgovorenom, valja razvejati istinu o Kosovu, pa će se saznati i o ovom žitiju današnjem, ovom poluživotu, zemlji koja se natapa suzama, raspuklom nebu iznad nje, pokošenim crvenim božurima, zenicama koje samo ponekad uhvate zrake sunca...
Teška istina. Ali spasonosna.
