|
И последњег дана у Хагу Бранислав Тапушковић би
поновио исто оно што је рекао првога када је именован "за пријатеља суда"
и када се у хашкој судници први пут у истој просторији нашао са Слободаном
Милошевићем. То је било пре него што је стални кривични суд у Хагу
установљен, и неколико месеци пре него што је 12. фебруара 2002. године
почео процес Слободану Милошевићу, означен као камен темељац за будућност
међународне правде:
– Ако је правда универзална, она не треба да
важи само за две мале тачке на кугли земаљској (Руанду и бившу
Југославију) него за све. А данас, када је стални кривични суд најзад
основан и то такође у Хагу, најбогатија и најјача земља света тражи да се
изузме из његове ингеренције. Свашта се дешава по свету, а стални
међународни суд још није у стању, из ко зна све каквих и којих разлога, да
нађе свог првог адекватног клијента коме ће судити, и ко зна да ли ће га
наћи. Моје уверење, када сам именован за „пријатеља суда“ у Хагу, било је
да ћу учествовати у нечему што ће бити универзалног карактера у стварању
међународног судског поретка. На жалост, све указује да ће се стално
инсистирати на нечијем изузимању пред сталним међународним судом.
–
Због болести судије Меја и оптуженог Милошевића, Тужилаштво је одустало од
својих последњих сведока, тако да и нисте имали прилику да се и на тај
начин пред јавношћу опростите од овог историјског суђења. Ви сте били
једини сународник оптуженог у етнички чистој, британској судници и уједно
најстарији стални учесник овог процеса, а нисте се разболели?
–
Најстарији сам учесник у том поступку од оних који су били у судници (Меј
је тридесет и осмо годиште, а ја сам годину дана старији, остале судије
као и тужилац и оптужени су млађи). Смисао одређивања једног "амикуса" из
Србије или СРЈ је био тај да то буде неко ко познаје прилике у земљи сваке
врсте. Сасвим сигурно и без имало претенциозности био сам најупућенији у
све то, а током процеса сам постајао још упућенији, с обзиром на нове
материјале и доказе који су отварали и нове перспективе у односу на
проблеме пред судом.
– Како сте се суочени са толиким папирима,
књигама, сликама и филмовима осећали у судници свакога дана док сте чекали
да на вас дође ред за кратко унакрсно испитивање сведока?
– Време
„амикуса“ је било ограничено, а ја сам започињао своје унакрсно испитивање
после Слободана Милошевића. У моменту кад сам устајао, морао сам да се
определим у делићу секунде коју од тих тема, које сам имао на располагању,
које до тада нису биле отваране, треба да покренем. Та тензија и ти
тренуци су ми заиста били најтежи.
Контакти у
паузама
– У том смислу Слободан Милошевић вам није помагао, јер
ви нисте могли да знате шта ће он покренути, а шта ће изоставити у
унакрсном испитивању?
– До последњег тренутка, и званично и
незванично, Слободан Милошевић је имао тај генерални став према суду и
према нама као делу те институције на неки начин. Ја сам са Слободаном
Милошевићем у паузама имао последњу годину и по дана и више перманентни
свакодневни контакт. То нису били званични контакти саветодавне природе.
Али су били контакти који су имали везе са оним што се тог дана дешавало у
судници. Али није било никаквих договора шта ће ко да чини и ко ће шта да
пита. Ја сам чекао свој моменат, са стално спремљеним списком тема које
сам одабрао као најважније за одређеног сведока и уједно пратио да видим
која питања је Милошевић изоставио, или их је недовољно разрадио...
Понекад сам могао да поставим једно једино питање, а десило се и да ми оно
буде ускраћено, јер је истицало време.
– Ипак, показало се да је
време заиста битан фактор у овом суђењу... Јер поред Милошевића... сада се
и председавајући судија Меј разболео тако да не може да настави са радом
на процесу...?
– У правилима је одређено да се једнако мора водити
рачуна да поступак буде брз и правичан. Али ја сам схватао да брзина треба
да буде у интересу оптуженог, а не у интересу суда. Шта значи брзо суђење,
на пример, у случају Крајишника који чека на суд четири године. У тој трци
између брзине и правичности, правичност не сме да изгуби.
– Али
грешка је направљена на самом почетку и ви сте на то указивали величином и
обимом оптужнице која обухвата драматичне историјске догађаје на огромном
простору и времену од десет година?
– Нико на почетку није ни могао
да рачуна да то може толико да потраје у моменту кад је на тапету била
само оптужница за Косово. Онда је дошло до проширења на догађаје из БиХ и
догађаје у Хрватској и у том моменту нико апсолутно није био свестан
материјала који ће бити достављен.
– Да ли ико може да савлада
толики материјал и да ли је суђење на неки начин и због натоварене
папирологије изгубило своју суштинску нит?
– Због те паклене трке
са временом, огромног писаног материјала којим сам био свакодневно
запљускиван (и на двадесетак дана пре краја овог дела поступка добио сам
хиљаде и хиљаде страница); сталне измене распореда сведока, са огромним
олакшањем сам дочекао крај свог мандата. У таквим условима рад је из дана
у дан постајао мука.
Сведоци на којима се штедело
–
Ипак, понекад се време и није штедело?
– На неке сведоке „утрошено
је“ неоправдано много времена (на Бабића 12 или 13 дана), а на многим
изузетно значајним сведоцима интернационалног ранга и, нарочито, на
домаћим актерима наше драме (Кучан, Анте Марковић, Шаринић...) време се
штедело. Увек сам се питао зашто. Тако су многа питања ускраћена. Бар
мени.
– Неки кључни догађаји из десетогодишњег периода ратовања
осветљени су са различитих страна на овом процесу. То су, на пример,
Маркале, Рачак, Сребреница, Венс–Овенов план...?
– Све оно што се
тиче разјашњавања догађаја у Рачку дешавало се у хашкој судници још у
пролеће 2002. године. Није зато морало да се чека да Хелена Ранта да
интервју неком немачком листу, па да се покрене питање Рачка. Она је,
уосталом, сведочила у Хагу прошле године, баш на дан убиства премијера
Ђинђића, када је пренос због трагичног догађаја у Београду био прекинут.
Али, већ на самом почетку суђења било је апсолутно видљиво да се радило
пре о једном сукобу између припадника МУП-а Србије и УЧК, а не о масакру
над цивилима како је било представљено целом светском јавном
мњењу. |