|
Случај је хтео да др Војислав Вукчевић, адвокат и
генерални секретар Српског покрета обнове, буде последњи министар за Србе
ван Србије, непосредно пошто је Ђинђић укинуо овај ресор, и први министар
за дијаспору у актуелном кабинету Војислава Коштунице. И док тек недељу
дана заједно са својим сарадницима окупља људе, тражи адекватан простор,
премерава буџет и размишља о концепту рада, на грбачи су му и многобројни
новинари који су се изненада заинтересовали и за предмет његовог ресора.
А подаци до којих је дошао нови министар говоре да је он задужен
можда и за више од пет милиона људи пореклом из Србије, значи за половину
од оних који живе у матици. Наиме, недавно је добио информацију да се у
Турској налази скоро два милиона људи пореклом из Србије, који желе да се
везе са матицом поново успоставе.
– Они траже ту везу не да би од
нас добили неко материјална добра, већ ради духовних добара којих тамо
нема, ради своје културе, матерњег српског језика – истиче нови
министар.
Битка за поверење
Као искусан политички
играч, родом из Белог Манастира у Барањи, овај некадашњи осијечки
гимназијалац, београдски студент, новосадски докторант и на крају
загребачки па поново осијечки професор права, иако врло заузет брине и о
наизглед неважним стварима – вели да нема намеру да своје министарство
пресели тамо где су и остала, страхујући да сложена процедура провере на
пријавници не одбије наше људе из расејања када пожеле да га посете.
Поред тога, сазнајемо да је уважени професор одбио да га возач
сваког дана одвози и довози на посао и са посла, показујући чврсту жељу да
се током боравка на овој функцији не навикава на привилегије, уз напомену
да „Србија много лепо изгледа из службеног `мерцедеса`, али је још лепша
кад се њоме прође пешице”.
Овакав необичан приступ нови министар за
дијаспору демонстрира и кад крене разговор о нашима у свету и потреби да
им се Србија коначно искрено окрене.
– Кад говоримо о расејању и
отаџбини, једно су љубав и емоције, а друго интереси. Често се у тим
разговорима питамо шта ћемо добити од наших из света, уместо да размишљамо
како ћемо зарадити и заједнички нешто остварити. Ако будемо чекали да од
њих нешто добијемо, ништа нећемо остварити, јер зашто би нам они ишта
дали. Право питање је како усагласити наше интересе, шта матица хоће од
њих, а шта они од матице. Такав однос би требало да преточимо у програм, а
програм у правила, односно законе и прописе који би важили за све
појединце – вели Вукчевић.
Утисак је да му његово огромно искуство
и дугогодишњи рад са људима не дозвољавају било какав нереални оптимизам,
још мање неки „јуриш на небо”. Он није склон великим обећањима, али из
његовог речи провејава она доза искрености каква политичарима у Србији
није баш често својствена. Свестан је да се налази на челу ресора који
треба да бије битку за – поверење.
– Ако наш човек ван матице
стекне поверење у њу и она то оправда, он више неће питати колико кошта
оно што он може да учини за матицу. Први корак представља решавање питање
држављанства. Садашње муке, потребно време и препреке које стоје на путу
остваривања тог права не би смели да постоје. Многи своја држављанства
деле попут хуманитарне помоћи, она то и јесте у духовном смислу, јер им
тако нешто највише недостаје – примећује, уз опаску да се мора показати
брига за сваког нашег човека и слушати глас другога о нама. – Ако сви
други указују пажњу својим сународницима, поступимо онда и ми тако. То се
посебно односи на оно што нас ништа не кошта, док нашима много значи, а
зове се држављанство – закључује, додајући да би остваривање овог права уз
мање формалности и тешкоћа већ био довољно велики
резултат.
Подељеност као у матици
Пред новим
министарством, које је замишљено врло амбициозно, о чему говори и податак
да ће имати скоро 60 запослених, налази се обавеза да почну са изградњом
правног поретка који ће и нашима из света омогућити да остваре своје жеље,
потребе и интересе.
– При томе, немојмо никога покушавати да
усрећимо тако што ћемо ми одлучивати шта је за њега срећа. Наша обавеза
као државе је само да створимо услове за тако нешто. Свестан сам да
постоји много тога што би требало да урадимо, а нећемо стићи све ни да
поменемо. Међутим, сматрам да ћемо победити већ тиме ако искажемо добру
вољу да нешто учинимо, пошто ће наши у свету бити срећни и поносни, јер
неко стоји иза њих, и неће више бити осамљени као да нигде никога немају –
вели Вукчевић.
Многи познаваоци расејања упозоравају да је највећи
проблем дијаспоре велика подељеност, жеља многих да буду вође и да
наступају у име целине расељених сународника. За првог човека новог ресора
то је посебно искушење, што показују и његова прва искуства.
–
Дијаспора је врло слична матици, јер су наши људи, иако су отишли из
отаџбине, са собом понели и све наше особине. Ако смо у матици склони
деобама, са мноштвом појединаца који о себи мисле боље него што заслужују,
ако сваки од нас сматра да је памет једино добро које је на свету правилно
распоређено, онда је таква и наша дијаспора. Ових дана сам добио мноштво
писама, врло сличних без обзира на то из ког краја света долазила. Све
ћемо учинити да изађемо у сусрет тим жељама и да их преточимо у програм
нашег рада, а потом и у законе. Тако ће у конкретним прописима, који ће
важити за све појединце, наши људи из света препознати своје мисли и своје
идеје – наглашава нови министар. Каже да ће његова екипа наставити тамо
где су претходници стали, што подразумева сарадњу са саветима и
скупштинама дијаспоре у многим земљама, као и оснивање неких сличних тамо
где наши људи нису организовани.
Подсећамо нашег саговорника и на
примедбе из једног дела расејања које се односе на страначку поделу ресора
и зебњу да би то могло негативно да се одрази на атмосферу међу нашима у
свету.
– Уз уважавање сваког појединца у дијаспори, не из
пристојности већ из истинског уверења да није лако успети у туђем свету,
очекујем да се схвати оправданост оваквог поступка. СПО већ 14 година
жестоко учествује у политичком животу Србије, па зашто би онда неко други
био за то заслужан. А да ли ће министар из СПО-а разликовати људе у
дијаспори по страначкој или некој другој припадности остављамо тим људима
да процене и оцене – вели, на крају, Војислав
Вукчевић. |