|
Средином септембра, сада већ прошле године, као
један од чланова Републичког одбора за обнову манастира Хиландара, боравио
сам заједно са једним бројем стручњака у овој светогорској светињи.
Мноштво ходочасника и радника који су обављали своје послове обнављајући
манастирска здања (већ тада је започета обнова Белог конака), нарушило је
светогорско тиховање. Сви су видели (или бар назирали) новообновљене
обрисе хиландарских конака и осталих манастирских здања. Тих позних
септембарских дана обилазили смо их, спрат по спрат, конак по конак, одају
по одају, све до подрумских просторија. После јутарњег богослужења,
односно по завршетку Свете литургије и заједничке трпезе, повлачили смо се
у засебну просторију како бисмо са оцем Методијем, такође чланом Одбора и
првим епитропом манастира Хиландара, сачинили листу приоритета за обнову
хиландарских објеката.
Листа се ширила, а обећана су и средства.
Стручњака је било са обе стране, из Грчке и Србије. Током боравка држане
су четири седнице на којима је договорено шта је најугроженије и шта треба
прво обнављати. Одлучено је да се прво приступи заштити крова на конаку
који је, због лоше изведених радова 1990. године, прокишњавао, затим је
требало уредити манастирску ризницу, односно инсталације свих система
заштите, и обновити манастирску перионицу, иначе једини сачувани објекат
ове намене на Светој Гори.
Бели конак
Приликом
обележавања осам векова манастира Хиландара, генерално је обновљена
манастирска Гостопријемница. Међутим, неки радови нису урађени како треба,
посебно део кровне конструкције, па је дошло до прокишњавања дела
новообновљеног конака. Ово прокишњавање се ширило и проузроковало додатну
штету. У току је већ била обнова улазног дела, односно чишћење и заштита
живописа на своду прве улазне капије. Договор је био да се настави са
ревитализацијом улазних простора и да се део просторија преуреди за
портира и простор у коме би се продавали светогорски тамјан, воштанице,
крстићи, богоугодне књиге и све оно што би представљало молитвено сећање
на Хиландар.
Детаљно смо обишли спратове и одаје Белог конака који
је подигнут још крајем 16. века. Већ тада су били уклоњени дотрајали
преградни зидови, замењене поједине истрошене носеће дрвене греде и
црвоточни рогови. Једино је спољашњи зид указивао да се ради о
грађевинској целини; унутрашњост је била само носећа дрвена конструкција
са даскама дуж ходника из којих се стизало, уз шкрипу већ излизаних
дашчаних степеница, са једног на други спрат.
Тих септембарских
дана, од 16. до 19, у Хиландару су били и грчки стручњаци конзерватори и
рестауратори који су заједно са нашим заштитарима радили на обнови
живописа и иконописа, као и манастирских објеката. Договарали су се и за
следеће подухвате на обнови свега оног што су прохујали векови и зуб
времена учинили. Истина, највише времена је проведено на уређењу
манастирске ризнице, односно система заштите. Јер, хиландарска ризница, по
броју црквено-уметничких предмета, њиховом историјском трајању и
уметничкој вредности, спада у највредније уметничке мајдане на васцелој
Светој Гори. Све је то рађено као да се очекивало да све то може ускоро
бити угрожено или, не дај Боже, занавек сажежено.
Обишли смо и
манастир Ватопед и њихову новоустројену ризницу како бисмо стекли нека
нова сазнања.
Хиландар обавезује; то је наша светиња над светињама,
али и Лувр и Прадо и Ермитаж. Држава је била спремна да штедро помогне.
Посленици, свих звања и квалификација, такође су били орни за нове
изазове. Хиландар је то! Поједини су већ увелико радили. Тог септембарског
поподнева, када смо напустили Хиландар и дошли на Јованицу (једно од
светогорских пристаништа), одакле се бродом враћа у животну свакодневицу,
било смо радосни што је наш боравак био садржајан и пун извесности.
Удаљавајући се од светогорског пристаништа на површини мора назирале су се
светогорске хриди које су нестајале у таласима, изазваним крмом брода
„Агиос Николаос”. Нико није могао ни помислити да ће за кратко време,
свега неколико месеци доцније, манастир Хиландар изгубити део свог
вишевековног постојања, своје прошлости.
Приоритети за
обнову
Пожар који је задесио манастир Хиландар увелико је
изменио изглед ове светосимеонске светиње, као и целог светогорског
перивоја.
У пламену овомартовских дана нестала је половина
хиландарских здања. Верујемо, на згариштима нићи ће, на подобије старог,
нова здања. Биће то опет Хиландар какав је био, можда ће неки конаци бити
и лепши и функционалнији. Можда. Прохујали векови удахнуће време и мирисе
у та нова здања и васпостављене параклисе; немогуће је вратити оне
излизане басамаке којима су вековима хиландарски црнорисци уз месечину или
тињање лојанице силазили на богослужења и молитву. Нестала је и та шкрипа
дотрајалих степеница и подних дасака која је нарушавала вековни мир овог
српског Јерусалима.
Интересантно је да је највећи број објеката
који је био на листи приоритета за обнову уништен или знатно оштећен: Бели
конак из 1598; улазне капије, Гостопријемница. У хиландарском страдању
нестало је доста тога, много. За један број вредности неће се ни знати да
су нестале. Уништене су монашке келије, као и конаци у којима су коначили
поклоници. Уништена је Игуменарија, Гостопријемница са административним
средиштем, улазне капије, већ поменути Бели конак. Страдала су и четири
параклиса: Светог Димитрија и Светог Саве. (Ова два параклиса обновљена су
1778/79. године после пожара које је био 1776. године.) Над улазном
капијом је капела Светог Николе која је настала из куле посвећене истом
светитељу. Том низу треба додати и параклис посвећен четрдесеторици
севастијанских мученика, северно од пирга Светог Саве.
У монашким
келијама биле су ствари монаха, дакле оно што су они имали, као једино што
је њихово, или оно што им је био део завичаја, прошлости, нешто само њима
знано. У новообновљеној Гостопријемници било је све ново и примерено
Хиландару. Ту су биле и вредне слике, углавном дарови протеклих неколико
деценија, можда и један век. Поред уметничке вредности, то су и заветни
дарови приложника, али и самих уметника. И тако редом.
У несрећи и
срећа; није било људских жртава. Сви монаси су живи. Иако је тек прошла
поноћ када је избио пожар, монаси су, уз помоћ осталих радника и поклоника
који су се затекли те ноћи у Хиландару, будили осталу братију. Оне старије
и немоћне износили. Спасли су и нешто ствари. Дувао је ветар и падала је
киша. Нестало је струје, заказао је агрегат, а то значи да хидранти нису
могли да се употребе. Хиландар су те ноћи гасили монаси уз помоћ
Богородице Тројеручице.
Духовно станиште
Пламен се
ширио од манастирске трпезарије према Гостопријемници, односно главној
капији, потом према Белом конаку, све до пирга Светог Саве. Кажу да је
Бели конак, који је био сав од дрвета, сажежен за непун сат. Хиландар је
био сав у пепелу, а над Светом Гором надвио се дим. Ватра је тињала,
супротстављала јој се киша. Пристизали су и монаси из оближњих манастира.
У зору стигли су и ватрогасци. У освит зоре Хиландар је изгледао као
паћеник на кога су се сручиле све недаће протеклих векова.
Међутим,
народ каже да од зла има и горе. Могло је бити и погубније. Нетакнут је
Световаведењски саборни храм са припратом кнеза Лазара и Немањином Лозом,
Ризница и библиотека са највећом збирком икона, рукописних књига,
богослужбених предмета, повеља, графика и много тога. Сачувана је и Стара
трпезарија са вредним фрескама и иконама. Остало је нетакнуто и осам
параклиса, као и две цркве непосредно уз манастирски комплекс. То је душа
Хиландара.
Према најновијим извештајима стручњака, посебно
професора др Мирка Ковачевића, архитекте који већ више од две деценије
обнавља хиландарска здања, избегнута је катастрофа. По његовим речима,
сачувано је доста тога што ће омогућити да се изврши обнова и да се
страдали објекти врате приближно свом првобитном изгледу. Око 90 одсто
спољних зидова могуће је обновити. Исто тако, скоро сви уништени објекти
имају техничку документацију и архитектонски су снимљени тако да је могуће
извести потпуну реконструкцију. То је оно што, у овом тешком тренутку,
даје наду.
Предстоји дуг и мукотрпан рад. Обнова Хиландара јесте,
пре свих, обавеза Срба, али исто тако и свих осталих којима је дужност да
брину о културним и уметничким тековинама наше цивилизације. Манастир
Хиландар јесте српско духовно станиште и културно средиште, али је он, са
својим архитектонским склопом, фреско-сликарством, иконама и другим
драгоценостима, саставни део духовног и уметничког корпуса целог света,
посебно Европе. |