|
Давне 1864. написао је Серафим Ристић
књижицу „Плач Старе Србије”. Данас Старе Србије више нема, нема је у оном
виду имагинарне свести Срба прохујалих времена, нема је, јер је раздељена
на Македонију, Косово и Метохију и јужни део Србије од Бујановца до Новог
Пазара. Та Стара Србија плакала је вековима, Бог није стигао да је услиши,
а плач јој није помогао, па је нестала са историјске позорнице. Остаће о
њој једва видљиви запис у два до три преостала манастира за неког будућег
историка који ће Србе проучавати као што садашњи повесничари истражују
Хазаре или њима сличне нестале народе.
Некада је плакала Стара
Србија, данас плаче Преостала Србија. Сви, ама баш сви, утркују се и
надмећу у косметским жалопојкама. Импровизације на све стране: у новинама,
на ТВ станицама, у скупштинским одборима, у Координационом центру, на
улици, у канцеларији, у кући... Сви данас брину о несрећницима
косовскометохијским и прадедовској земљи, колевци Србије. А само пет дана
раније, КиМ нико није помињао, поготово они који је ових дана не испуштају
из уста. Стихија, бујица празњикавих изјава, негодовање и ко зна шта све
још, а већ колико сутра, тајац, језив тајац и поновни заборав. Само Бог
зна по који пут се дешава ова неславна српска трагикомедија. И све тако у
круг. Ми повремено плачемо, Шиптари редовно добијају. Зачарани круг српске
несреће.
Оно што се дешавало на Космету од пада Краљевине, дешава
се и у Војводини. И Војводину ћемо изгубити, али знатно елегантније. Тамо
нема плача Серафима Ристића, али има вапаја и Чанка, довољно за почетак. И
неће много времена проћи – Србија ће поново плакати!
Протеривање
Срба почело је у турска времена и заустављено је 1912, када је Космет
ослобођен. Ако се изузме средњовековни период, само је доба од 1912. до
1941. био повољан по Србе – свега три деценије! Од 1941. до данас Срби на
Космету живели су на својој земљи, али не и у својој држави. СФРЈ, СРЈ и
СЦГ биле су маћехе Србима са Космета, ми у тим државама нисмо имали права
и нисмо се осећали као што су други народи имали права и осећали се у
својим отаџбинама. Били смо део српског народа на својој земљи, а без
државе и отаџбине, док су наши суседи Шиптари били на српској земљи, а у
својој Покрајини и отаџбини.
Сеобе Срба са Космета наша су највећа
трагедија. Може се разумети исељавање Срба у турским пустим временима, али
за расељавање Срба после 1945. нема никаквог оправдања. Па каква је
разлика између турске владавине и комунистичке владавине на Космету када
су у питању сеобе Срба? Нема је, осим што су ове потоње срамније по
Србију.
Ми нисмо били у стању да зауставимо сеобе Срба од 1945. до
1999. када смо имали за то све могућности, када смо имали уставни основ и
оружану силу. Ко још може веровати да можемо данас зауставити сеобе када
је Космет издвојен из Србије и предат Шиптарима на управу и стављени под
заштиту УН? После дугогодишње промашене политике преостао нам је само
плач, а за политиканте и понеки политички поен.
Оно што смо
изгубили под Турцима повратили смо делимично у Краљевини Србији и
Краљевини Југославији, а сасвим изгубили у комунистичкој Југославији. Није
потребна никаква посебна анализа да би се дошло до јасног закључка –
највећа одговорност за губљење Космета пада на српске комунисте и на
политику Републике Србије у Титовој Југославији. То је чињеница и данас је
прекасно да се исправи погубна комунистичка политика. Сви покушаји у
Титово време да се она измени били су жигосани и осуђени и, истакнимо то,
више од Срба комуниста (посебно црногорских) него од Шиптара, код којих
никада није постојала подела на комунисте и некомунисте, поуздано када су
у питању били Срби.
Да не будемо неправедни према ретким
појединцима комунистима, као што су Добрица Ћосић или пок. Јован
Марјановић, и још неколико њих. Стање на Космету било би драстично
другачије да су српски комунисти подржали Марјановића и Ћосића. Овде и не
помињем оне Србе који нису припадали партији, јер су били у немогућности
да утичу на политичка збивања.
У чему се, онда, огледало решење
српског питања на Космету? Одговор би требало потражити у сасвим
другачијој политици од оне коју су водили Срби комунисти. Да су се Срби
комунисти, пошто је у њиховим рукама била српска политика, држали начела
шиптарских политичара, стање на Космету, у најмању руку, остало би као што
је било у време Краљевине Југославије. Ово што данас доживљавамо само је
коначан производ такве политичке оријентације.
Поставља се и
питање, када је реч о Космету и Србима – да ли је турска вековна управа
била боља од краткотрајне комунистичке? Да, била је боља! Неизмерно боља.
У својој држави, под својом владом, а горе него у туђој држави и под туђом
владом. Повесници, а не политичари, требало би да дају одговор зашто је
морало тако да буде? Турско и није било тако пусто, као што је било
комунистичко пусто, да парафразирам ту чувену народну
изреку.
Коначно, у овом свесрпском плачу, указујем на један од
безброј примера нашег бескрајно лошег познавања Шиптара и вођења политике.
Давне 1988. полемисали су у „Политици” Мирко Перовић и Азем Власи. Власи
је знао шта хоће, Перовић не само да није знао шта хоће, већ није знао ни
шта неће. Покушао сам да се укључим у ту полемику двојице комуниста, али
„Политика” мој текст није хтела да објави, можда и зато што нисам био
комуниста.
Јуче су поново, посредством једне сарајевске ТВ станице,
полемисали један Србин и један Шиптар – Небојша Човић и опет Азем Власи.
Два бивша Титова пионира и, како су један другог ословљавали, стари
познаници и пријатељи. Власи је и данас знао шта му ваља чинити, Човић се
трудио да буде оно што је давно морао да буде. Обојица су у страшном
закашњењу – Власи је одиграо ваљано своју историјску улогу и већ је
превазиђен политичар, сменили су га ратоборнији политичари, али он је и
даље на бранику шиптарске отаџбине, Човић је више мољакао него што је
парирао.
Запитајмо се: шта се променило у српској политици, после
свега? Ништа, ако се свеопшти плач Србије не узме у обзир, чега раније
није било. Не верујем да се Космет може одбранити плачем и сакупљањем
милостиње – ако могу плакаћу и ја до краја живота!
Отаџбина се
брани на разне начине, можда у тој лепези и за плач има места. Упитајмо се
како Јевреји, који имају Зид плача, бране Израел!
Тик уз српски
плач провлачи се идеја о непостојању државне стратегије у вези са
Косметом. Човић истиче овај недостатак, али заборавља да каже да три
године води Координациони центар за КиМ и да за све то време у том правцу
ништа није урадио. Постојала је стратегија о Космету у Краљевини Србији и
Краљевини Југославији и радило се на њеном остварењу. Погажена је после
1945. и зато смо поражени и плачевни. И када бисмо имали стратешке циљеве,
њих не би имао ко да оствари, јер то може само држава, а ње нигде нема,
затурила се негде иза нас.
Космет се не брани ad hoc, од данас до
сутра, једном у деценији или једном у веку, он се брани из дана у дан, из
часа у час, он се брани без прекида, без посустајања. И нема одбране
Космета без потпуног прекида са комунистичком
прошлошћу. |
