Spaljeno je tridesetak drevnih srpskih manastira i crkava. Nekoliko vekova istorije i kulture jednog naroda pretopljeno je u prah i pepeo. U zgarištu bogomolja našlo se i srpsko freskno slikarstvo koje je bilo preteča renesanse. Ako ovom pogromu dodamo "milosrdni učinak" NATO agresije, zbir je još porazniji: sa lica zemlje zbrisano je oko 150 duhovnih kolevki srpskog naroda.
Ume li nova vlast da nađe izlaz i spas? U kojoj demokratskoj bogomolji da klekne i čuje glas izbavljenja iz katastrofe?
Na javnoj sceni sudaraju se različite ideje: kantoni, razgraničenje, multietničnost, enklave, leopardova koža...
Ovde više niko ne bi smeo da igra svoju ličnu partiju karata. Ni partijsku. Ni koalicionu. Ni opozicionu. Ni gubitničku. Ni plaćeničku.
Ovaj vrtlog, ma koliko tragičan, pravi je trenutak da se ubrzano, ali ne i ishitreno, krene ka traganju za rešenjem definitivnog statusa Kosova i Metohije. Ne odjednom, već u etapama.
To, izvesno, ne može da ponudi razlabavljena državna zajednica. Kako, kada zvanična Crna Gora ćuti? A ako, slučajno, govori preko predsednika crnogorskog parlamenta, tog komičnog političkog đilkoša, koji nudi da oni budu posrednici u razgovorima između Srba i Albanaca - onda je to još jedna dukljanska ujdurma.
To neće moći ni Vlada Srbije. U njoj, očigledno, različito dumaju. Neće naročito, ukoliko u njoj, i oko nje, bude sujete i nesloge, kadrovske kombinatorike, partijske obojenosti, jalovih kompromisa, kao mnogo puta do sada. Neka ministri i šetaju beogradskim trgovima sa crkvenim velikodostojnicima u nevelikim kolonama protesta. Ali, zašto neko od njih ne ode na Kosovo? Bilo koji ministar, bilo koji predsednik, bilo koji partijski lider. U Ljeviškoj crkvi gori Bogorodica sa Hristom u naručju, proterane srpske majke porađaju se po ćoškovima Milutinove Gračanice, pretučene starice jauču za spaljenim kućama, a ovde - pišu saopštenja i mole narod da pruži humanitarnu pomoć.
Egzodus, teror, etničko čišćenje, genocid, gaženje ljudskih prava, progon, nasilje, promena granica, izvorišta krize, humanitarna katastrofa - to je izbor iz rečnika kojim se služe savremena svetska politika i diplomatija. One ne razumeju - nema prevoda za metafore "srpska zemlja", "sveta zemlja", "kolevka srpstva", i slično, koje još mnogi naši političari i "patriote", izgovaraju kao uspavanku za lakoverne narodne mase. To se njima mora izneti na sto. To je njihov svakodnevni meni. Jednostavan - ali vrlo skup.
Sve što je istorija stvorila - valja sakupiti.
Sve što je život sakupio - valja odmeriti.
Sve što srpska pamet danas zna - trebalo bi sabrati.
Na jednom mestu. Na jednoj tački.
Neka zajedno budu predsednici i patrijarh, ministri i vladike, poslanici i naučnici, akademici i dijaspora, vojska i policija, istoričari i pragmatičari, staro i mlado.
Srbija se mora sabrati i reći: ovo je naš nacionalni i državni plan za rešavanje dalje sudbine Kosova i Metohije! Jasno. Odlučno. Pametno. Vizionarski. Savremeno. Realno.
Srbija mora da zna šta hoće! Bar toliko koliko Albanci znaju šta hoće.
Sve ostalo je prelistavanje albuma s požutelim slikama. Izdaja istorije i kulture. Ponižavanje sadašnjosti. Rasprodaja budućnosti.
Ako nova Vlada i novi parlament u ovom času ne iskažu mudrost i odlučnost, realnost i viziju za kosovski problem - Srbija će biti od Gračanice, Pećke patrijaršije i Dečana dalje nego što je ikada bila. Do njih će Srbi stizati mnogo teže nego do egipatskih piramida. A to je već putovanje u daleku prošlost. Manojlo Vukotić
