|
 На саветовању одржаном још 27. октобра
министар одбране СЦГ Борис Тадић изнео је неколико занимљивих ставова о
реформи војске. Ако се изузму уобичајена “шармирања” страних посматрача и
“оцењивача”, како ћемо “реформом војске” да се приближимо неким
стандардима који су предуслов за “интеграције” (нејасног разлога и циља),
онда се изнети ставови о реформи своде на постепено али сигурно
демонтирање армије и војне индустрије земље и њено препуштање на милост и
немилост свих оних који према овом простору и народу гаје нимало нежне
претензије. Но, кренимо редом.
Једна од изречених Тадићевих теза је да
је нереформисана војска “блокада економским и политичким реформама државе
и друштва”. Ова изјава подразумева да армија заузима кључно место у
политичкој и економској структури земље, бар две деценије уназад, да је
окоштали идеолошки сегмент неке превазиђене доктрине, да је економски
терет за државу и буџет земље и да има повлашћени положај који је
неадекватан потребама и могућностима земље. То једноставно није тачно.
“МЕКО” И “ТВРДО” УНИШТЕЊЕ
Армија је трпела деценијску
оскудицу због блокаде земље, али је ипак успела да се одупре, кад је то
било потребно, многоструко јачем непријатељу у току агресије НАТО пакта
1999. године.
Опкољавање војске на Косову, њено разбијање и разоружање,
биле су окоснице војног дела агресије НАТО пакта. То је сматрано
предусловом да би се Југославији могло наметнути отцепљење Косова и да би
се касније даље уцењивала влада Југославије, одвајањем Војводине и Рашке
било политичка неминовност коју ослабљена Југославија, без оружаних снага,
не би могла да спречи.
Пошто разоружање војске и државе није успело
кроз ратну опцију, прешло се на мирнодопску варијанту, политичким
притисцима да смањимо ефективе армије, да кроз “реформу” отпишемо један
део наоружања, да се кроз прикључење војно-политичким програмима
Партнерства за мир приближимо и квалификујемо за улазак у НАТО пакт. Ова
широко замишљена акција има своју “меку” и “тврду” струју. Меку струју
оличава сам министар одбране Борис Тадић и влада ДОС-а (до недавно на
власти), а тврду струју, која се залаже за потпуно расформирање армије и
претварање у некакву “територијалну одбрану” ограничену на републике
чланице СЦГ, заступа генерал у пензији Благоје Граховац, саветник
председника СЦГ Светозара Маровића, иначе омиљени лик неких војних (и
обавештајних) структура НАТО пакта. Ова “папучица за гас” стиска се сваки
пут када треба извршити притисак на владу СЦГ и армију како би се постигли
неки уступци, по правилу на штету армије и интереса земље, како би се
изнудиле одређене политичке концесије, а које је претходна влада спремно
прихватала.
ВОЈСКА НЕВАЖНА, ВАЖНА “ВОЈНА ДОКТРИНА”
Најбољи пример за то је покушај од пре пар месеци да се на брзину
прогура нова војна доктрина која би била одличан политички оквир за
коначно разбијање армије, и који није успео, јер су се њене екстремности
уплашили чак и они који су велики пропагатори меке линије. Утолико чуди
најновија изјава министра одбране да је “СЦГ сада корак даље од програма
НАТО Партнерство за мир”, што говори да је и даље на линији жеља оних који
би то “партнерство” некритички и без преиспитивања позитивних и негативних
дугорочних аспеката самог партнерства прихватили одмах, а после би видели
шта би с њим. Што бих рекао народски, можда је “корак уназад” за Бориса
Тадића заправо прави корак за све нас.
План “реформе” армије СЦГ, по
претпоставкама саветника из НАТО пакта, гура се упорно, ван довољне и
потребне парламентарне контроле СЦГ и јавности земље, све са жељом да кад
се нека “реформа” оствари, макар на штету интереса земље и њене одбране,
после тога нећемо моћи да направимо “корак уназад” или “вратимо точак
историје”. То дискретно растакање система већ је нанело велику штету
политичким интересима земље, њеној индустрији наоружања и војне опреме,
велику економску штету буџету, а самој армији штету на плану логистике,
обуке страних армија и угледа који је некада уживала у свету.
Милан
Видојевић
|
