|
Пре неколико дана били смо сведоци „импозантног”
скупа одржаног поводом завршетка обнове Спомен-комплекса у Јасеновцу.
Учесницима се том приликом обратио хрватски премијер Иво Санадер, који је,
између осталог, истакао: „Лажи о 700.000 јасеновачких жртава служиле су
као подлога великосрпске политике. Само истина може победити. Мртвима смо
дужни истину”. Тврдња о постојању неке „великосрпске политике” у време
Брозовог режима је, у најмању руку, добра идеја за неки скеч у режији
братије из „Монтија Пајтона”. Са поменутог скупа цитирам и изјаву Славка
Голдштајна, председника Савета спомен-комплекса Јасеновац, који је изнео
податак да је „до сада идентификовано 59.188 жртава концентрационог
логора, а процењује се да их је било укупно 80.000”. Наведене изјаве су и
разлог због којег се овим путем обраћам јавности.
Невероватно је
колика се пропаганда на различитим странама последњих година води у правцу
минимизирања српских жртава у Јасеновцу која, наизглед има карактер
полемике, а у ствари има јасно одређен циљ. Присетимо се догађаја од пре
неколико година у Републици Српској, када је влада Милорада Додика предала
сву расположиву јасеновачку документацију извесном, ако се не варам,
Данијелу Салцману, једном од челника комплекса од дванаест музеја
холокауста у САД. И шта се дешава? Лично сам имао прилике да упознам
старину Милоша Батајића, родом из села Међувође, код Дубице (Босанске),
једног од ретке преживеле деце логора Јастребарско. Како ми је сам пренео,
његове комшије, које већ дуго живе у САД, у једној публикацији посвећеној
Музеју холокауста, препознале су његову слику као
измученог дечака снимљеног у логору, која је била део јасеновачке
заоставштине, а која је објављена много пута у прошлости код нас. Испод ње
је именом и презименом стајало име јеврејског дечака.
Да се
овом приликом осврнем и на текст господина Александра Лебла у нашем листу,
под називом „Фалсификовање историје” (25. 2. 2004), који је био његов
осврт на текст господина Ивана Перовића „Инструментализација холокауста”
(12. 2. 2004). Разлог је био Перовићева критика неумесног понашања
израелског амбасадора у Шведској, када је, на једној изложби којој је
присуствовао дипломатски кор, изреволтирано уништио уметнички експонат
који је приказивао палестинску девојку самоубицу. Господин Лебл је уједно
и оповргао Перовићев став да „судбина Срба у Другом светском рату није
била нимало другачија од јеврејске”, апострофирајући да „то, срећом по
Србе, није тачно”. Напомиње да су Јевреји убијани само зато што су
Јевреји, од одојчета до најстаријег, и то је тачно. Па питам вас,
господине Лебл, зар нису и Срби убијани само зато што су Срби? Зар дечији
логор у Јастребарском није довољан доказ за то? Зар је могуће да вас је
толико изиритирало то поређење, да сте спремни да лицитирате и бројем
жртава само зато што су се Срби „дрзнули” да своје мучеништво упореде са
шест милиона јеврејских жртава, а Срба је побијено „само”, безмало два
милиона? Тиме сте само потврдили да је господин Перовић потпуно у праву
што се тиче инструментализације. А да не говоримо о Русима (20 милиона),
Немцима (10 милиона), Пољацима (8 милиона), где су већина били цивилне
жртве. И, узгред да додам, слажем се са господином Перовићем када наводи
да није исто када терористи убијају невине људе и када иза цивилних жртава
стоји демократски изабрана влада. У већини случајева, када израелска
војска дејствује по терористима, жртве су у великој већини цивили. Нико
нема право да ризикује смрт невиних љути, ни по коју цену.
Но, да
се вратимо на суштину ове полемике. У управи јасеновачког комплекса нема
Срба, а и ако их има, нико их ништа неће питати. Наведени примери на
различитим странама имају јасан циљ, корак по корак, „да се Власи не
досете”. Зашто се ради на минимизирању српских жртава?
Ово обраћање
сматрам и својом личном обавезом, као потомак породице из места Кнежица
код Дубице, која је делом страдала у Јасеновцу. Ми морамо да се боримо за
очување истине, не само због садашњих и будућих поколења, већ смо то
доживотно дужни свим невиним јасеновачким жртвама. Са премијером Санадером
и господином Голдштајном слажем се у једном: „Мртвима смо дужни
истину”.
Толико о фалсификовању историје.
Док сам ово писао,
на Косову и Метохији је увелико трајао прогон малобројних Срба из
покрајине. Многе светске институције су то жестоко осудиле, док Савез
јеврејских општина у Србији, као и много пута до сада када су Срби
доживљавали несреће, ћути. |
