Najumniji čitalac "Glasa javnosti" u galaksiji a i šire
Nisam mazohista
nego sam Srbin
Osećam potrebu da nešto napišem, ali više ne znam ni šta ni kome. Mada slutim da sam najumniji u celoj našoj galaksiji, odnekud mi se nameće izdajničko pitanje: Ko sam ja da se uopšte bilo kome obraćam? Pljujem gde stignem i koga stignem. Bijem se sa "izdajnicima" na brojnim srpskim bojnim poljima (virtuelnim, naravno). Kad nema naših (Srba), dobro mi dođe i po neki zalutali "ustaša" ili "poturica".
Ako trenutno baš nikoga nema, tu je srpska "pogana" vlast, koja je "prodala" (predala) Kosovo na milost i nemilost šiptarskom i belosvetskom ološu. Ja znam sve što drugi ne znaju, vidim i ono što je nevidljivo; sećam se dobro i onoga što nikad nije bilo i vidim šta će (a šta neće) biti ubuduće - i unazad, i unapred. Meni, za razliku od drugih, ništa ne može promaći, ali, nažalost, niko me ne uzima za ozbiljno; neće me, kažu, da oni sve bolje znaju od mene. Moja zabludela braća ne vide da ja imama REŠENJE!
Da sam tamo gde se odlučuje, okrenuo bih smer kretanja planete zemlje; a problem Kosmeta za mene bi bio mačji kašalj. Nevolja je u tome što, ovako pametan i sposoban, nisam tamo gde bi trebalo da jesam. Tako im i treba, kad ignorišu moju glavu, stopostotno srpsku, najstariju na svetu.
Uostalom, šta ja da pričam s drugima, kada bi ti drugi trabalo da trče oko mene i da me pitaju za savet. (…) Ala ću im se slatko smejati, kada propadnemo kroz tanak led, na koji su nas, sve zajedno, svojim ćiftinskim mentalitetom navukli. Istina, i ja ću u hladnu vodu, duboko pod koru - ali neka... Vredeće. Oh, bre, kako ću samo uživati gledajući kako gutaju svoju glupost i dave se. Biće to vrhunsko zadovoljstvo za mene, srpskog genija; kratko ali efektno - dok se i sam ne zadavim. Pre nego što mi se svest sasvim ne zamagli, riknuću, onako podvodno, poslednjim živim damarom: "Ama, rekao sam ja vama...!" A tek kad pomislim šta će naše komšije reći kada primete da ni mene ni nas (hoću reći vas) više nema u blizini! Tada će im srce obuzeti teška tuga: "Eh, šteta..."
Ako je neko, na osnovu prethodnog bulažnjenja, pomislio da sam, ne daj Bože, mazohista, grdno se prevario. Nisam ja mazohista - ja Srbin! Bre! Ja sam potomak Obilića, junaka nad junacima. I ja sam hrabar i odvažan, ali nikako da dobijem priliku da svoju srčanost i mušku snagu upotrebim. Lako je bilo Milošu - imao je Murata! Koga ja da rasporim ovim računarskim (račundžijskim) mačem? Bojno polje, kuknjava nesrećne braće, Kosovo polje, krvavi božur, sve je tu kao nekad, ali nečista sila na da mi da to sve jasno vidim. Zveket oružja, junački poklici srpskih vitezova, odzvanjaju kroz monitor do samoga neba; neprijatelj je tu, nadomak moje slovne mišice; sečem levo-desno, probijam se do "sultana "...
A onda se nenadano probudim. A kad sam se već probudio, kažem sebi umorno: "Idi - sanjaj još malo!" Zapravo, ja sam hrabar, hrabriji od svih onih za koje moj narod priča da su bili ili da jesu junaci. Ja bih da krenem, ali ne znam gde. Opet me ne zovu, kao da nikome ne treba moja snaga. Svega mi je dosta! Kakav nezahvalan narod! Sad i da me zovu, ja se ne bih nikuda pomerio. Što me nisu zvali kad sam se nudio? Tako im i treba - neka pište. Svi će oni na kraju da shvate koliko sam bio hrabar, ali biće kasno. Evo, spreman sam! Sam ću da pozovem dželata i da, zatim, stavim ovu moju (pre)pametnu glavu na panj. Nisam ja mazohsita, ja sam Srbin! Bre!
