|
У „Политици” од 17. марта, научни сарадник Института
за славистику Руске академије наука, Јуриј Новопашин каже: „Међународни
суд за ратне злочине на тлу бивше Југославије примењује двојне стандарде у
своме раду и није допринео стабилности у региону”.
Ако се пажљиво
прати рад Хашког трибунала, понашање неких великих сила па и госпође Карле
дел Понте није тешко доказати да је Јуриј Новопашин у праву. Ако се
оптужени и злочини почињени на нашим просторима упореде са злочинима које
су, пре свих, починиле неке велике силе после Другог светског рата није
тешко доказати да је суђење у Хагу прожето противуречностима, да је
пристрасно и да не доприноси стабилности у региону. Суђење нашим
грађанима, Србима, има и политички циљ. Ево зашто!
Војни и други
аналитичари и статистичари израчунали су да је од свршетка Другог светског
рата до краја 20. века у свету било око 160 војних интервенција, „локалних
ратова”, државних удара, разних оружаних побуна и грађанских немира. У
наведеним оружаним сукобима, пре свега, спољним војним интервенцијама,
изгубило је животе око 26 милиона људи.
Највише војних интервенција
и „локалних ратова” после Другог светског рата извеле су Сједињене
Америчке Државе, Велика Британија, Француска, СССР и др. Само оружане
снаге САД учествовале су у оружаним сукобима или бомбардовале: Кину,
Кореју, Гватемалу, Индонезију, Кубу, Белгијски Конго, Перу, Лаос,
Вијетнам, Камбоџу, Ел Салвадор, Никарагву, Панаму, Судан, Авганистан,
Ирак, Босну и Херцеговину и др. Само у рату у Вијетнаму, најдужем рату у
20. веку, убијено је и рањено око четири милиона људи. У огромној већини
Вијетнамаца. Од пролећа 1965. до пролећа 1968. године ваздухопловство САД
бацило је на Вијетнам око милион тона бомби. У наведеним војним
интервенцијама страдало је највише цивилно становништво, што спада у
најгоре ратне злочине. Геноцид своје врсте.
Као што је познато,
Повеља Уједињених нација ратове изричито забрањује и сматра их злочином
против човечности. Повељом је, поред осталог, прецизирано да ратни злочини
не застаревају.
За ратне злочине почињене после Другог светског
рата нико није позиван на одговорност, нити је било коме суђено. Зашто? На
пример, један амерички официр јавно је признао, верујући да ће му Бог
опростити грехове пре него што оде на онај свет, да је са својим војницима
побио и масакрирао старце, жене и децу у вијетнамском насељу Ми
Лај.
Наше грађане, овде па и у свету, тешко погађа што се неки наши
људи упорно залажу да се што више наших грађана пошаље у Хаг. Одмах да се
разумемо, огроман број наших људи слаже се у томе да треба судити свима,
без обзира на националност и вероисповест, који су починили ратне злочине,
било где и било када.
Данас се у великом делу света пише највише о
злочинима припадника српског народа. Ако ми, бар колико-толико о свему
томе не пишемо, не кажемо нашу истину, па и о злочинима које су, сада и у
прошлости, починили припадници других народа и држава, онда ће, не само за
историју и припаднике других народа, већ и за наше садашње и будуће
генерације остати истина оно што су други о нама написали. Тако Срби могу
остати у историји један од народа који је у другој половини 20. века
починио највеће ратне злочине.
Једнак, равноправан однос према свим
злоделима, државама и појединцима је темељ људске правде.
Проф.
Душан Смољеновић,
пуковник у
пензији,
Београд
|
