|
Савремена дипломатија се одликује високим степеном
деформализације и ако је неко успешан банкар у Лос Анђелесу и активан члан
дијаспоре нема разлога да се инсистира да се сада он запосли у СМИП-у да
би био амбасадор. Напротив, то би било бесмислено и контрапродуктивно, јер
је цео смисао овакве политике тај да се социјални капитал који је он
створио као банкар у САД употреби као средство српске спољне политике кроз
његово ангажовање као амбасадора.
Истовремено, таква организација
би подразумевала и извесне промене у организацији амбасада. У амбасаде би
онда ишли стручњаци који би пружали аналитичку и оперативну подршку
амбасадору, уз уобичајено конзуларно особље и особље из области
безбедности и прикупљања осетљивих врста информација. Такве амбасаде би
биле постаје, логистички центри за кампање анимирања јавности, за
проактивну дипломатију усмерену на решавање горућих питања унутар Србије
галванизовањем страног јавног мнења и формирањем утицајних савезништава на
политичком нивоу. Оне би биле места интензивне дипломатске делатности,
које би вишеструко исплатиле по вредности резултата свог рада све
инвестиције у њихово одржавање и у плате особља, за разлику од тренутне
ситуације где у већини случајева амбасаде просто „постоје” и троше
паре.
У сфери интелектуалне подршке дипломатији потребно је да се
посебна пажња посвети дипломатској обуци и истраживању.
Дипломатска
обука је тренутно позиционирана у оквиру Дипломатске академије која је
унутар СМИП-а, а истраживања, зависно од природе анализа, обављају се
делом у аналитичкој служби самог СМИП-а, а она више академског типа у
Институту за међународну политику и привреду у Београду, који је савезна
јавна установа при СМИП-у.
Када је реч о обуци, било би
сврсисходније да се она издвоји из СМИП-а и да се установи као независна
установа која би требало да склопи споразум о специјалистичкој едукацији
са Факултетом политичких наука у Београду и да спроводи формалну
специјалистичку наставу за кадрове у дипломатији. То је систем који је, са
изврсним резултатима, усвојен у земљама ЕУ са развијеном дипломатском
едукацијом.
Примера ради, комплетну обуку холандских дипломата
обавља, по уговорима са Министарством иностраних послова Холандије, чувени
Институт Клингендејл. У Аустрији такође постоји Дипломатска академија која
је права „академија”, дакле има универзитетски профил и која је
организационо позиционирана ван Министарства иностраних послова. На тај
начин се постиже озбиљност у приступу и јавност рада, отвореност
дипломатске академије, којој онда могу да приступе сви квалификовани
кандидати за дипломатску службу, а не само службеници владиних
агенција.
Дипломатска академија, која би могла задржати управљачки
кадар и део наставног кадра, имала би потенцијал да се разрасте као једна
институција суштински академског профила и она би тада имала већу
могућност да утиче на комплетну кадровску структуру СМИП-а. То би био
конструктиван корак у развијању академије, која је већ на путу да омогући
системско дипломатско образовање службеницима у свим оним државним
органима у којима постоји потреба за дипломатским знањима и
вештинама.
Када је реч о истраживању, ту постоје озбиљни проблеми.
Институт за међународну политику и привреду је напустио велики број
научних радника. Његов статус као савезне јавне установе га је довео у
позицију да нема ни најмањи степен аутономије, а његов научни кадар нема
никакав утицај на његов статус и политику. Уколико нова влада настави са
оваквом праксом, она ће дотући већ скоро уништену инфраструктуру за
истраживања која су кључна за реорганизацију дипломатије.
Неопходно
је потребно да се у рад Института зе међународну политику интегришу
повратници из иностранства, са страним квалификацијама и искуством, тј. да
се створе материјални услови да се стручњаци запосле у Институту. Такође
је неопходно да се у његов рад укључе стручњаци из Црне Горе, како би он
био истински заједничка институција две републике и служио
спољнополитичким интересима обе републике.
У оквиру Универзитета
Црне Горе постоји Центар за међународне студије, који воде озбиљни
стручњаци из ове области, и коме би требало омогућити успостављање
директне сарадње са Институтом преко владајуће структуре у Србији.
Потребно је да се хитно предузму мере за очување кадрова, да се обезбеди
стабилно финансирање Института, и да се његови чланови укључе у рад
релевантних делова СМИП-а.
Потребно је да се формира заједничка
комисија Министарства спољних послова и српског министарства науке које ће
пратити рад Института и помагати му у решавању текућих финансијских и
организационих проблема.
Коначно, важно би било да председник владе
лично одржава контакте са Институтом и да води рачуна о његовом раду и
његовим интересима, јер је ово кључна установа за кохерентну
српско-црногорску спољну политику. То је установа која би требало да буде
еквивалент Клингендејлу, или неком од америчких спољнополитичких института
за које влада показује директно интересовање и под чијим кровом се
расправља о најважнијим питањима спољне политике.
У случају Србије
та питања су и најважнија и витална питања унутрашње политике, као што су
Космет, Војводина, етничка питања, односи са суседним земљама, итд... Ово
нису удаљена академска питања. То су питања која су данас на нашем прагу.
Ово су питања од којих се живи и од којих данас, већ сада, акутно зависи
опстанак српске државе.
У наведеном смислу, основно питање је да ли
ће председник владе Коштуница, као човек који има директна и лична знања и
искуства у друштвеним истраживањима, показати конкретно интересовање за
институционалне реформе. Једино под његовим покровитељством могуће је да
се и практична дипломатија и дипломатски-оријентисана наука оснаже,
ревитализују и покрену.
Та питања су бар једнако толико важна као и
питања у вези са ревитализовањем привреде, с том разликом што је
дипломатију и дипломатску науку могуће лакше ревитализовати него привреду,
а потом ће и њени економски учинци бити такви да ће омогућити
ревитализовање осталих делова српске државе. |
