29. 3. 2004
Tragičan bilans višednevnog šiptarskog divljanja po Kosmetu
Srbi proterani, crkve spaljene
Bilans višednevnog etničkog čišćenja za Srbe je porazan – nekoliko srpskih enkalava u centralnom Kosovu je etnički očišćeno – narod proteran, stoka pobijena, kuće i crkve popaljene...
U Savetu bezbednosti Nemačka blokirala svaki pokušaj da se jasno kaže – ovo je pokušaj etničkog čišćenja koji vrše Albanci protiv Srba, rekao Svilanović posle sednice Saveta bezbednosti
piše: Nenad M. Stevanović
Kao što je naglo počeo, tako se, odjednom, po komandi i zaustavio šiptarski pogrom nad pravoslavnim življem južne srpske pokrajine. Bilans višednevnog divljanja albanskih terorista za Srbe je porazan. Nekoliko srpskih enkalava u centralnom Kosovu je etnički očišćeno – narod proteran, stoka pobijena, kuće i crkve popaljene... Dramatična svedočanstva staraca, monahinja, žena i dece govore o linču albanske rulje u kome su aktivno asistirali pripadnici Kosovskog zaštitnog korpusa, Kosovske policijske službe, a često i međunarodnih snaga – KFOR-a.
Pogrom uz asistenciju KFOR-a
– Kada je napad počeo, brzo smo se organizovali. Odbranili smo se u dva navrata i Šiptari, kojih je bilo neuporedivo više, razbežali su se. Tada, međutim, na scenu stupa KFOR, kada nas njihovi vojnici na silu, bukvalno kao stoku, ubacuju u kamione, uz obrazloženje da ne mogu da nam garantuju bezbednost i da se moramo evakuisati. Kada smo stigli u severni deo Mitrovice, mogli smo da vidimo kako Šiptari pale naše kuće. KFOR im je to omogućio i zbog toga će kad-tad odgovarati – priča Srbin Milan Tucić iz sela Svinjare, koje je sada samo zgarište.
Sa druge strane, Albanci su ispunili jedan od svojih centralnih planova – uništiti dokaze srpskog duhovnog prisustva na Kosovu i Metohiji.
Eparhija raško-prizrenska saopštila je da je, prema konačnim podacima, na Kosovu uništeno 14 crkava i manastira srpske pravoslavne crkve. U sukobima u Peći zapaljena je crkva svetog Jovana Preteče, dok je u Đakovici stradala crkva Uspenja Gospodnjeg iz 19. veka, navodi se u saopštenju Eparhije.
U Prizrenu je zapaljeno šest srpskih svetinja; među njima su Saborni hram Bogorodice Ljeviške iz 12. veka, crkva sv. Spasa iz 14. veka, Saborni hram sv. velikomučenika Đorđa iz 1887. godine sa ikonom Bogorodice iz 14. veka i ikonostasom iz 18. veka, manastir Svetih arhangela kod Prizrena, koji je sagradio car Dušan, crkva sv. Georgija Runovića iz 15. veka sa carskim dverima iz 16. veka, kao i zgrada Episkopskog dvora.
U Uroševcu je zapaljena crkva sv. cara Uroša, u Kosovu Polju crkva sv. Nikole iz 19. veka, a u Bresju crkva sv. Katarine iz 19. veka.
U Belom Polju zapaljena je crkva sv. Nikole iz 19. veka, a u Gnjilanu crkva sv. Nikole (1861. god) i sve srpske kuće.
U Prištini je oštećena i iznutra demolirana crkva sv. Nikole iz 19. veka.
Više stotina albanskih mladića i srednjoškolaca ušlo je i u parohijsko dvorište u Vučitrnu i zapalilo crkvu svetog Ilije. Kolona Albanaca se pre ulaska u crkveno dvorište kretala gradskim ulicama, a potom je nekoliko mladića iz mase na crkvu bacilo molotovljeve koktele. Policija je pokušala da spreči paljenje crkve, ali je masa uspela da razbije kordon. U Vučitrnu od kraja rata 1999. godine nema srpskog stanovništva.
Izveštaji sa terena govore da će nasilja i paljevima biti još.
Ponovo odbijen zahtev Beograda
Grčki vojnici u sastavu KFOR-a su, u strahu od Albanaca, napustili još dve crkve kod Uroševca koje je trebalo da čuvaju, a Albanci su zapalili bar jednu od njih, javili su atinski mediji.
Mediji su ranije objavili da su grčki vojnici u Uroševcu uspeli da spasu jednu stariju ženu Srpkinju, koju su i bili zaduženi da čuvaju. Grci su izveli ženu iz njenog stana "dok su američki vojnici držali na odstojanju stotine albanskih demonstranata koji su hteli da provale u (stambenu) zgradu", preneli su mediji dodajući da su Albanci potom zapalili stan.
Ministar odbrane Srbije i Crne Gore Boris Tadić izjavio je da je od generalnog sekretara NATO-a Jap de Hop Šefera dobio uveravanja da je na Kosovo već stiglo pet novih četa italijanskih, britanskih i američkih snaga, a da se priprema slanje bataljona britanskih trupa.
"Ja sam još jednom uputio zahtev da pripadnici profesionalnih jedinica Vojske SiCG učestvuju u okviru snaga KFOR-a na Kosovu i Metohiji, na zaštiti naših sunarodnika u toj južnoj srpskoj pokrajini, poštujući rezoluciju 1244 i Vojnotehnički sporazum; da se nađe rešenje unutar te rezolucije, jer je situacija više nego hitna. Nisam naišao na podršku ali ja kao ministar odbrane i državna zajednica ostajemo pri takvom zahtevu. U slučaju da se desi da KFOR ne ispuni svoju obavezu iz rezolucije 1244 i Vojnotehničkog sporazuma iz Kumanova, mi zadržavamo pravo da preispitamo našu politiku prema Kosovu i Metohiji, kao državna zajednica", kazao je Tadić.
Tadić nije želeo da precizira šta podrazumeva pod preispitivanjem odnosa Srbije i Crne Gore prema Kosovu. Inače, tokom boravka u Bratislavi Tadić je razgovarao sa britanskim ministrom odbrane Džefrijem Hunom, koji je rekao da će na Kosovo biti upućena izuzetno pripremljena jedinica britanske vojske. On je naglasio da očekuje da će i ostale zemlje poslati svoje pripremljene jedinice, koje su spremne da se obračunaju sa albanskim teroristima.
Očekivanja srpske strane da će na Savetu bezbednosti biti jasno osuđena albanska strana i da će se pogrom nazvati pravi imenom, izjalovila su se. Uopštene fraze, osuda nasilja "na obe strane", Srbima su zvučale neverovatno. Šef srpske diplomatije Goran Svilanović je jasno naveo Nemačku kao glavnog promotera šiptarske nezavisnosti.
Berlin lobira za Šiptare
"To je velika tema – o dugogodišnjoj involviranosti Nemačke u krizu na Kosovu i o njihovom političkom stavu. Očigledno je da u ovom trenutku naši i njihovi interesi nisu identični. Ja sam u prethodnih šest meseci tri puta razgovarao s ministrom spoljnih poslova Nemačke, zato što znam kakvu politiku kreiraju njegovi najbliži saradnici. I oni će biti ovih dana na terenu. Biće u Beogradu ljudi koji direktno kreiraju politiku, ne samo Nemačke. Valja prosto shvatiti – to je jedna od najuticajnijih zemalja u EU i u svetu i zbog toga je vrlo važno da mi saradnju sa njima nastavimo. Ali, u suštini, u Savetu bezbednosti oni su blokirali svaki pokušaj da se jasno kaže – ovo je pokušaj etničkog čišćenja koji vrše Albanci protiv Srba", rekao je Svilanović posle sednice Saveta bezbednosti i dodao: "Svaka slična formulacija je odbijena. Ne treba imati iluziju da je to samo jedna država. U ovom trenutku je preuzimanje malo veće odgovornosti sa njihove strane, da bi se rasteretili neki drugi. Ali, u svakom slučaju, nekoliko ključnih zemalja nije bilo spremno da se suoči sa činjenicama. Ja govorim o razgovorima koje sam ja imao u poslednjih šest meseci, koji su detaljno zabeleženi, svi su dokumentovani, i koji govore o odlučnosti u prilog nezavisnosti Kosova. Da se razumemo, to je politika nemačke Vlade. To je moja ocena njihove politike. Oni se neće složiti. Ovo što ja sada govorim biće dramatično doživljeno kod njih. Ali, ja ovo govorim baš zato što hoću da otvorim taj dijalog na drugačiji način. Posle niza sastanaka koje smo imali veoma je važno da definišu svoju politiku jasno i javno. Očigledno je da diplomatski dijalog koji je do sada tekao nije išao u prilog tome da se razumemo, da potpuno otvoreno govorimo o problemu koji je naš koliko i nemački. Ovoga puta blokirali su svaki napor u Savetu bezbednosti, za razliku od drugih, koji su želeli da ta formulacija ipak bude malo jasnija", zaključuje Svilanović.
Samardžić: Kosmet je i evropski problem
Savetnik srpskog premijera Vojislava Koštunice Slobodan Samardžić ne krije ogorčenje reakcijama međunarodne zajednice povodom krize na Kosmetu.
"To se zove genocid ili etničko čišćenje, to je otprilike isto. Taj proces na Kosovu odvija se 150 godina, to nije ništa novo. U organizovanom obliku javlja se između 1878. godine – nakon završetka srpsko-turskih ratova i osamostaljivanja Srbije i Crne Gore – do 1912. godine – kada je srpska vojska ušla u Kosovo i Metohiju. Tada je napravljen ključni disbalans između Srba i Albanaca na Kosovu, kada su Albanci postali većina. Taj proces se nastavio tokom Drugog svetskog rata, posle Drugog svetskog rata takođe. U novoj Jugoslaviji se nastavljalo iseljavanje srpskog stanovništva, što pod pritiskom, što kao uobičajena migracija stanovništa sa juga na sever, sa siromašnijeg juga na tada razvijeniji sever. Naravno, u međuvremenu i taj sever, mislim na gradove kao što su Kraljevo, Kragujevac, pa i Beograd, ekonomski je propao i postao siromašniji. Multietničko društvo u savremenom obliku ne postoji u siromašnim i zaostalim društvima. Albansko društvo je i siromašno i zaostalo. Siromašno je zato što je nezaposleno; kao što vidiš, svi stoje po ceo dan sa rukama u džepovima ili s kamenicom u rukama, a zaostalo je zato što nije onom brzinom prihvatalo evropske standarde kao njihovi neposredni susedi i to društvo ugrožava ceo region. Nije samo napadnuta Srbija i srpsko stanovništvo. Ugrožena je Makedonija, ugrožena je Crna Gora, verovatno će biti ugroženi muslimani u Sandžaku, u severnoj Crnoj Gori, u srpskom delu Sandžaka; biće, ili postoji pretnja da se destabilizuju sve harmoničniji odnosi u Bosni i Hercegovini, tako da bez međuregionalne, vrlo ozbiljne saradnje, ne verujem da će taj problem uspeti da se reši. Taj problem se, nažalost, ne može svesti samo na problem srpske manjine na Kosovu, dakle i u enklavama i na severu, u onom delu koji je naseljen Srbima. Mislim da je to i regionalni problem, kao što je i opšteljudski problem. Stvorena je jedna neljudska situacija, koja je apsolutno neprihvatljiva, kao što je neprihvatljiva ona situacija u našim gradovima prve dve večeri... Neobično, i Vlada je objašnjavala da će paljenje džamija odmoći Srbima na Kosovu i Metohiji, a nije se dovoljno objašnjavalo da su u Srbiji napadnuti demokratsko i građansko društvo, multietnički, multikulturni koncept koji postoji još od turskog vremena", kaže Samardžić.
Peta godišnjica NATO-bombardovanja SiCG
Memento jednom bezumlju
SAD svojim intervencijama, raspirivanjem potencijalnih žarišta, mikronacionalizmima, etničkim i ratnim sukobima žele vezati Evropu "za njene probleme", u čemu je problem izbjeglica izuzetno težak i složen. Upravljajući krizama, SAD pokazuju da Evropa nije sposobna sama riješiti svoje probleme, a diplomatskim pritiscima sve više za sebe vezuju V. Britaniju, Italiju i Španiju (Irak), te potencijalne kandidate za EU i NATO
piše: Milan Stanić, generalni sekretar SK BiH
Dvadeset trećeg marta ove godine u Srbiji je dostojanstveno obilježeno sjećanje na jedan akt bezumlja Zapadne vojne alijanse – petogodišnjicu agresije na SR Jugoslaviju. U vazdušno-kopnenoj bici, koja je trajala od 24. 03. do 12. juna 1999. godine, ubijeno je između 1.256 i 2.500 civila i vojnika (zbog prekida pravnog kontinuiteta sa AP Kosovom Srbija nije mogla utvrditi tačan broj žrtava poginulih građana albanske nacionalnosti). Bilo je preko 6.000 ranjenih, potpuno ili djelimično su uništene 33 bolnice (i niz drugih zdravstvenih ustanova), razoreno je i oštećeno 480 škola, fakulteta, đačkih i studentskih domova, te vrtića, 66 mostova, 23 željezničke stanice. Oštećeno je 14 aerodroma, uništeno i oštećeno desetine kilometara putne i željezničke mreže, 50 TV-predajnika, 35 električnih centrala i trafo-stanica, na hiljade objekata za stanovanje... Između ine štete procijenjene na 30 milijardi USA dolara treba spomenuti razaranje zgrada u kojima su bile smještene državne institucije i posebno uništavanje industrijskih objekata čije su štetne posljedice po zdravlje ljudi imale obilježje ekološke katastrofe. Uništeni su i teško oštećeni mnogi vjerski objekti, 15 kulturno-istorijskih spomenika, a u bjesomučnom bombardovanju Beograda uništena je Ambasada NR Kine, pri čemu je bilo više povrijeđenih i tri poginula lica
(Izvor: Vojno delo , str. 25, br.1/2000).
Razaranje petrohemijskih kompleksa, spremnika nafte i ostalih instalacija agresivnih organskih i neorganskih jedinjenja, upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom, prouzrokovalo je rasprostranjenu kontaminaciju zemljišta, vode i vazduha. Zbog dugog "poluživota" ovih materija, postojaće dugotrajne posljedice po zdravlje stanovništva. Uništavanje prenosnih sistema elektroprivrede, stalne vazdušne uzbune, stalno mijenjanje cilja i intenziteta bombardovanja, imalo je za cilj slamanje morala branilaca radi ostvarenja projektovanog cilja – vojnog prisustva na Kosovu po svaku cijenu. U jedanaestonedjeljnom bombardovanju kombinovanom sa kopnenim napadom iz Albanije izvršeno je 35.000 avio-naleta. Prema Dejli telegrafu , samo na Kosovo je bačeno 1.300 kontejnera kasetnih bombi, što bi po prostoj računici iznosilo oko 270.400 komada, pod pretpostavkom da svaki kontejner nosi 208 manjih bombi. Budući da su protivoklopni projektili bili komponovani sa osiromašenim uranijumom, danas se prostor Kosova i Metohije smatra visokorizičnim mjestom za življenje zbog prisustva teških radionukleida, čije će katastrofalne posljedice tek osjetiti živi svijet i ljudi u nastupajućoj deceniji.
Kako je sve počelo?
Geopolitički i geostrateški prostor bivše SFRJ, a posebno Srbije, izuzetno je povoljan iz sljedećih razloga:
– to je arterija koja spaja evropski Sjever i Jug (Sjeverno more, Rajna, Majna, Dunav, Morava, Vardar, Egejsko more). S obzirom na horizontalne planinske vijence (Alpe i Dinaride), ne postoji nijedan toliko povoljan put prema jugu, osim navedenog;
– druga arterija spaja Evropu i Aziju Moravsko-vardarskom dolinom, Nišavom, Maricom do Istambula – sa Malom Azijom;
– treća arterija povezuje Balkan i istočnu Evropu sa zapadnom Evropom. Posebno je važna pomorska veza (jadranski akvatorij–Sredozemno more–Suecki kanal).
Navedeni prostor je jedan od najznačajnijih geopolitičkih prostora na svijetu i u prošlom milenijumu iznimno je bio interesantan velikim silama (Turskoj, Rusiji i Austrougarskoj). U sadašnjem i budućem vremenu imaće izuzetan značaj za Evropu, posebno kada počne surova borba za energente (Kaspijski i Arabijski bazen), te za neprocjenjiva prirodna bogatstva koja se nalaze pod suverenitetom Rusije (Sibir). Ujedinjena Evropa je ekonomski i kulturno moćan rival SAD, naročito ako uobliči svoje oružane snage kao pandam NATO-u. Zato SAD svojim intervencijama, raspirivanjem potencijalnih žarišta, mikronacionalizmima, etničkim i ratnim sukobima žele vezati Evropu "za njene probleme", u čemu je problem izbjeglica izuzetno težak i složen. Upravljajući krizama, SAD pokazuju da Evropa nije sposobna sama riješiti svoje probleme, a diplomatskim pritiscima sve više za sebe vezuje V. Britaniju, Italiju i Španiju (Irak), te potencijalne kandidate za EU i NATO. Što se tiče Rusije, ona je kroz istoriju imala svoje posebne interese na Balkanu, posebno kad je u pitanju Srbija. Ruski narod je vjekovima vezan za svoju slovensku pravoslavnu braću, ali se danas Rusija nalazi u veoma teškom položaju ("u provaliji", kako konstatuje Solženjicin), te, bez obzira na svoje moralne i druge obaveze, objektivno nije u mogućnosti da više pomogne.
Iz ove kratke analize proizilazi da je Srbija bila uvijek interesantna: Turcima – Vardarsko-moravska dolina za prodor prema Beču, Nijemcima i Austrougarima za pohod na istok, Amerikancima za dominaciju na balkanskom prostoru, a Vatikanu za širenje katoličanstva na istok.
U ozračju izuzetno nepovoljne situacije za SR Jugoslaviju počela je agresija Zapadne vojne alijanse, u kojoj je učestvovalo 19 zemalja sa najjačim vojnim arsenalom koji je do tada bio poznat u istoriji. Oružanoj agresiji prethodila je destabilizacija SR Jugoslavije uzrokovana terorističko-diverzantskim aktivnostima UČK i sve masivnijim vojnim akcijama, što je dovelo do fingiranog sastanka delegacija SR Jugoslavije i predstavnika kosovskih Albanaca u Rambujeu (Francuska). Nacrt sporazuma koji je ponudila američka diplomatija imao je sve značajke ultimatuma. Po svom sadržaju i načinu on je bio protivan Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu iz 1969. godine, čl. 51 i 52, te sličnog ugovora od 20. 03. 1986. godine.
Tvorac američke vanjske politike 60-ih i 70-ih godina Henri Kisindžer u Dejli telegrafu od 24. jula 1999. godine javno je konstatovao da je nacrt sporazuma iz Rambujea bio provokacija i "izgovor za otpočinjanje bombardovanja koji nijedan pravi Srbin ne bi prihvatio. To je bio užasan diplomatski dokument koji nikad nije trebalo da bude predstavljen u toj formi".
Vedrin i Kuk (ministri vanjskih poslova Francuske i V. Britanije) u pismu predsjedniku Miloševiću poručuju: "Urgiramo da prigrabite mogućnost koja je ponuđena sporazumom u Rambujeu za postizanje mira na Kosovu." U svom odgovoru Milošević je naglasio: "Što se tiče Vaših pretnji vojnom intervencijom NATO-a, Vaši narodi bi trebalo da ih se stide, jer se spremate da primenite silu nad malim evropskim narodom zato što štiti svoju teritoriju od separatizma, svoje građane od terorizma i svoje istorijsko dostojanstvo od hulja koje ne znaju ni šta je teritorija ni šta je dostojanstvo."
Nacrt dokumenta iz Rambujea je iskorišten najprije kao pretnja, a kad ga SRJ nije prihvatila, prijetnja je materijalizovana upotrebom najdrastičnijih metoda i sredstava nasilja, uništavanjem ljudi i materijalnih sredstava, čime je srušen međunarodni pravni poredak.
Epilog
Ishod rata je manje-više poznat našim građanima. Poznate su i njegove posljedice. Ono što nije ostvareno oružanom agresijom i rezolucijom 1244 UN-a, ostvareno je klasičnim pučem DOS-ovih "skojevaca" 2001. godine u režiji američkih obavještajnih službi i domaćih "demokrata". Za vrijeme Đinđićevog marionetskog režima stvoren je tzv. narodni pokret "Otpor", koji je po načinu organizovanja i ikonografiji najviše ličio Hitlerovom "Jugendbundu". Uvođenjem vanrednog stanja operacijom "Sablja" Srbija je zadobila težak udarac zbog rušenja demokratskih institucija, od koga će oporavak biti dug i težak.
U najnovijoj eskalaciji nacifašističkog divljanja albanskih terorista na Kosovu i Metohiji poslije pet godina sažeti su svi "uspjesi" međunarodne zajednice. Nije se moglo kozmetičkim diplomatskim floskulama sakriti ružno lice kosovske stvarnosti, a kukavičko bježanje vojnika KFOR-a pred razularenom podivljalom masom, te ostavljanje srpske nejači i žena na milost i nemilost šiptarskim ekstremistima – dovoljno kazuje zbog čega su tu.
U svojoj plitkoj pameti političko rukovodstvo kosovskih Albanaca prenebreglo je jednu sitnicu: Zapadna vojna alijansa nije okupirala Kosovo da bi ga predala Albancima, nego da ga zadrži za sebe.
