|
Брзим повлачењем два, на изглед, само формална
потеза – формирањем Министарства за дијаспору и омогућавањем исељеницима
да гласају у државама где сада живе – нови кабинет В. Коштунице најавио је
другачије ветрове у односима матице и расејања, потврђујући да држи реч
дату у предизборној кампањи.
Сувише је мало времена прошло да би се
сагледао пун учинак оваквих промена, али многа реаговања наговештавају да
је почетак институционализовања улоге трећине српског националног корпуса
доживљен као гест добре воље и враћања поверења у матичну државу међу
безброј пута преварено исељеништво. Било је то видљиво и током три минула
скупа наших из света и матице у Београду, сва три под покровитељством
најмлађег министарства у влади, а посебно у изјавама и ставовима наших
пристиглих из далека.
„Сада је право време да се овде врати и
инвестира. Пре две године било је прерано, кроз следеће две биће прекасно
и скупо за оне који данас оклевају”, сматра Американац српског порекла
чија месна индустрија у Војводини већ крчи себи пут ка пробирљивом тржишту
ЕУ.
Читав пројекат успостављања нормалних и цивилизованих односа
између матице и дијаспоре, по угледу на озбиљне државе у свету, своди се
на битку за – поверење. Више од 500 учесника саветовања о мисији и будућем
деловању Министарства за дијаспору, сусрета Асоцијације за пословну
сарадњу са дијаспором и светом, оба у организацији НВО „Српска веза”, и на
крају, привредног форума „СЦГ лидер у Југоисточној Европи”, представљали
су леп и пригодан увод за оно што одговорне људе у овом ресору очекује у
наредним месецима.
Ваљало би, с једне стране, створити у отаџбини
услове и амбијент који би мотивисали сваку врсту сарадње или повратка
наших из света. Податак да данас у свету има око милион пензионера српског
порекла говори сам за себе. Они би се, показују многа релевантна
истраживања, вратили у матицу да у њој проведу своје треће доба само када
би се за то створили одговарајући услови у складу са западним
стандардима.
Економски гледано, ако би сваки наш човек месечно
трошио око две хиљаде долара, то указује на профитабилан и уносан посао
који би Србији доносио сваког месеца око две милијарде долара. Упркос
приметном оклевању наших из света да овде улажу и последњи скупови
показали су да Срби из расејања желе и овде да се инвестиционо потврде,
али од матице очекују да им макар омогући правила игре каква важе у другим
деловима света.
Србија је протеклих година била држава коју су
најчешће посећивали страни инвеститори у региону, али су највише капитала
за себе ипак привукли Бугари.
Угледни српски бизнисмен и осведочени
патриота из Чикага Бранко Тупањац, који је вероватно најшире руке међу
нашим богаташима у свету, намерава да на падинама Кошутњака у Београду
изгради модерну болницу са 500 кревета на површини од око сто хиљада
квадрата. Речено му је да пре било каквог захвата треба да уплати за
комуналије 200 евра по квадрату, што износи око 20 милиона евра. У
окружењу других и мудријих где се грађевинско земљиште и много тога
другог, укључујући и помињане комуналије, нуде страним инвеститорима
бесплатно, искуство Бранка Тупањца изазива горак осмех, посебно када се
зна шта би оваква и слична капитална улагања значила за Србију да крене из
свеопште летаргије и сиромаштва. Мало је, рецимо, познато да је трећину
Атине изградила грчка дијаспора.
Охрабрује, како сазнајемо, што је
министар за капиталне инвестиције Велимир Илић већ утаначио сусрете са
Тупањцем и другим нашим бизнисменима који су намерени да се активирају и
на српском терену, са жељом да чује њихове примедбе и у трку реши оно што
стоји на путу ангажовања њиховог капитала у отаџбини. Ништа не делује тако
убедљиво као успех на конкретном пројекту. Тиме се, не само даје пример
другима, него и враћа – поверење.
Упркос многим великим бројкама
које се врте у оваквим разговорима, међу нашима у свету нема много
богаташа и парајлија. Процењује се да данас у свету има око 500 српских
милионера, да наши у свету годишње обрну око 50 милијарди долара, да на
својим рачунима имају око 75 милијарди долара ликвидне штедње, а да се
годишње од свега тога слије у Србију око две милијарде долара. Када се
томе дода капитал искуства и знања које наши са собом доносе из света –
процењује се да је данас више од 50 хиљада високообразованих људи српског
порекла у свету, од чега је 10 одсто са докторатима – онда постаје јасније
колико је важно да се ресорно министарство у сарадњи са нашима у дијаспори
позабави организовањем и сабирањем свега што је наше.
Данас у
Европи нема озбиљне српске етничке организације, какве имају многи други,
која би могла да одговори захтевима времена и наших људи у исељеништву, а
није много бољи случај ни са организацијама на другим континентима.
Препуштени себи, Срби у свету су деценијама лутали, сналазили се, били
предмет идеолошких интрига и разбијања из матице... Држава сада мора да
прекине тај вакуум и помогне да се Срби у свету сложе, што ће бити један
од најтежих подухвата.
Без враћања поверења, тешко је направити
било какав искорак у искоришћавању дијаспоре као својеврсног националног
ресурса. Најважнији аспект тог питања је – лобирање. Промена имиџа Србије
у свету, или битка за очување Космета, само су неке од области у којима
сви заједно, матица и дијаспора, могу да парирају остатку света. Већ дуже
време у Вашингтону постоје два албанска лобија од којих сваки располаже са
буџетом по десет милиона долара. Тај податак делује онеспокојавајуће када
се зна за неколико пропалих покушаја да сакупимо пола милиона долара за
почетак функционисања првог српског лобија у центру светске моћи и
политике.
Отварањем нове странице у односима матице и расејања
оваква практична питања требало би да потисну све раније размирице,
идеолошке чарке, лидерске сујете и слично. У противном бићемо сведоци још
једног амбициозног пројекта који смо сами
упропастили. |
