03.06.2004
Ubistva novinara u Srbiji i Crnoj Gori, od Ćuruvije, Pantića do Du�ka Jovanovića ostaju neka�njena, dok u uređenim dr�avama i puste pretnje novinarima vode pravo u zatvor
Pet je punih godina otkako je Slavko Ćuruvija pao mrtav pred vratima svog doma, poko�en s leđa mecima profesionalnih ubica koji su pucali iz pi�tolja sa prigu�ivačem. �Mafija ne ubija na Uskrs�, reći će njegovoj supruzi Branki Prpi inspektor koji je pod vanrednim okolnostima NATO bombardovanja započeo istragu o zločinu. Slavkove kolege su sumnjale na osvetu re�ima i politički motivisano ubistvo. Ćuruvija je bio vlasnik jednog tabloida i jednog uglednog nedeljnika, nesvakida�nje smeo i energičan čovek, novinar po vokaciji čiju je biografiju onda�nja opoziciona Srbija do 11.aprila 1999. smatrala pomalo kontroverznom, da bi je posle 11.aprila 1999. beatifikovala. Kada je u Beogradu u leto te godine odr�ana prva postnatovska protestna �etnja, opoziciona kolona je zastala u Ulici Lole Ribara kako bi lideri zapalili sveću i poklonili se Ćuruvijinim senima.
Nisu, ipak, ispunili obećanje da će po dolasku na vlast otkriti i kazniti njegove ubice. Nisu posle ispunili ni obećanje da će otkriti i kazniti ubice novinara �Večernjih novosti� Milana Pantića, kome su zločinci oduzeli �ivot za njihovog vakta. Vlast je u Srbiji u međuvremenu jo� jednom promenila ruke, a istra�ivači javnog mnjenja vele da se u anketama pred predsedničke izbore odlično kotira kandidat Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić. Nikolić je političar koji se slu�i umivenim političkim govorom: radikalska retorika je kod njega, u odnosu na �e�eljevu, do neprepoznatljivosti uti�ana i smirena. Ali ni takav, jo� malo pa politički korektan radikal, koji je spreman da sutra tra�i prijem u predvorje NATO-a, danas jo� nije spreman da iska�e privatno, ljudsko �aljenje zbog mučkog ubistva novinara Ćuruvije. I �to je mo�da jo� poraznije za novinarsku profesiju u Srbiji, nijedan istra�ivač javnog mnjenja dosad nije na�ao da je to odbijanje za promil na�kodilo Nikolićevim izbornim �ansama. Nijedan istra�ivač nije ni do�ao na ideju da vidi da li su takve izjave o novinarima, ili, bolje rečeno, protiv novinara, merljivo politički �tetne u dana�njoj Srbiji.
Sve �to u Srbiji i Crnoj Gori danas ne�to znači u sferi javne reči strogo je osudilo pro�lonedeljno ubistvo glavnog urednika �Dana� Du�ana Jovanovića, ali javna je tajna da novinari kod nas nisu na visokoj ceni. I političarima i običnim građanima se neretko čini da �iz hobija� uni�tavaju tuđe �ivote, kako reče prevarant iz Misurija, kao i da su upravo novinari ti koji olako �prelaze granicu dozvoljenog�, kako u obrazlo�enju kazne tom prevarantu reče američki sudija. Pro�la vlast je od zazora prema novinarima poku�ala da pravi politički kapital optu�ujući medije da su kritičkim pisanjem o radu DOS-ove vlade stvorili atmosferu koja je omogućila ubistvo Zorana Đinđića - kao da je Zvezdan Jovanović na ideju da iz snajpera gađa premijera Srbije do�ao čitajući beogradske tabloide. To je bilo isto tako nefer kao kad bi danas novinarska bran�a optu�ila crnogorsku vlast da je prejakim rečima na račun tabloida �Dan� dala ideju mafiji da neka�njeno odstreli Jovanovića.
Bilo kako bilo, ubistva novinara u Srbiji ostaju neka�njena, dok u uređenim dr�avama i puste pretnje novinarima vode pravo u zatvor. Kritičari će reći da novinske klevete, kakvih su puni stupci na�e �tampe, u demokratski uređenim zemljama skupo ko�taju medije, ali kod nas je kleveta u načelu jo� te�e ka�njiva: ovde je to krivično delo zbog kog se mo�e dospeti u zatvor. Ipak, dugogodi�nji posmatrač ovda�njih medijskih prilika i biv�i Bi-Bi-Sijev televizijski novinar Rasel Pisgud ka�e da je u Velikoj Britaniji nezamisliva ovda�nja sloboda u izra�avanju mi�ljenja i izno�enju optu�bi protiv ljudi. �Ovde ponekad čujem da se o ljudima govori na način na koji to u Velikoj Britaniji ne bi bilo moguće. Iznose se lične optu�be, optu�be za krađu .Novine bi se u mojoj zemlji ustručavale čak i da prenose takve optu�be političara jednih protiv drugih�, ka�e Pisgud koji ovom poslednjom opaskom direktno stavlja prst na najbolnije mesto srpskog političkog novinarstva. Mediji su kod nas oru�je u podzemnom političkom ratu. Preko medija se sa najvećom lakoćom i najče�će posve neka�njeno uni�tavaju profesionalne i političke karijere i reputacije, kao i lični i porodični �ivoti ljudi. Za to se koristi jednostavno i u strogo određenim prilikama savr�eno legitimno medijsko oruđe: anonimni izvor. Rasel Pisgud primećuje da je anonimni izvor informacije kod nas daleko zastupljeniji nego u njegovoj zemlji, gde se koristi samo onda kad izvor, u koji novinar ima puno poverenje i za koga je siguran da govori istinu, ne �eli da obelodani va�nu informaciju osim u poverenju.
U Srbiji ne samo tabloidni već i �ozbiljni� novinari dopu�taju da ih izvori koriste kako bi uni�tili svoje protivnike. Informacije koje cure iz anonimnih izvora često su ili nepotpune ili nepouzdane, a javnost je toliko oguglala na zloupotrebe da ne ka�njava proizvođače la�nih vesti. Malo ko objavljuje ispravke i izvinjenja zbog netačnih informacija pre nego �to ga sudska odluka na to prisili. U tome idemo potpuno mimo sveta: Pisgud podseća da poverenje i po�tovanje između čitalaca i medija počiva na saznanju da će medij da ispravi svaku gre�ku koju otkrije, i da će o tome do kraja da obavesti svoje čitaoce. �Njujork tajms� se upravo izvinio čitaocima �to ih je u periodu uoči rata u Iraku izneverio tako �to je, između ostalog, bio previ�e lakoveran prema tvrdnjama anonimnih zvaničnika Bu�ove administracije i iračkih azilanata. Oru�je za masovno uni�tenje nije pronađeno u Iraku: to je bilo dovoljno da �Njujork tajms� prvo iskritikuje vlast koja je tvrdila da to oru�je postoji, a onda i sebe �to je bez dovoljno dokaza poverovao tim tvrdnjama.
U na�oj �tampi opet vlada pravilo da vrana vrani oči ne vadi, pa nema nikakve unutra�nje samoregulacije: mediji jedni drugima čuvaju leđa i retko pred javnost iznose prljav ve�, a prave cehovske debate o pravilima profesije gotovo i da nema. Kada je NIN pre desetak dana otkrio toplu vodu tvrdnjom da je sa stanovi�ta novinarskog esnafa legitimno intervjuisati svakoga ko poseduje informacije relevantne za javnost, uključujući tu i Legiju i Ratka Mladića i Osamu bin Ladena, nekim poslenicima javne reči - koji sebe nesumnjivo smatraju liberalima - izbila je pena na usta. Kada je beogradski Medija centar odlučio da zapodene debatu o (ne)profesionalnom pokrivanju izborne kampanje u Srbiji tako �to će anga�ovati ugledne profesionalce koji svakog ponedeljka javno iznose svoja zapa�anja u prvom licu jednine, ne pretendujući da iznose konačne istine i neporecive stavove, i to je izazvalo bes u nekim redakcijama. Razgovor unutar profesije se uglavnom svodi na to da �ozbiljni� mediji preziru �tabloide�, a da se ovi potonji podsmevaju uobrazilji �seriozne �tampe� koja ne ume da iskopa ekskluzivnu vest. Kada je �Kurir� objavio sporni intervju sa la�nom �crvenom beretkom�, neki liberalni medijski poslenici su pitali za�to se o tome ne izja�njava javni tu�ilac!? U Velikoj Britaniji se takva pitanja re�avaju samoregulacijom: postoje tela za pritu�be protiv medija, sastavljena od poslenika javne reči, i ta tela razre�avaju sporna pitanja. Njihove odluke se ne dovode u pitanje jer im svi mediji dobrovoljno pristupaju i unapred pristaju na njihovu arbitra�u iako ta tela nemaju nikakvu zakonsku te�inu i nikoga pred zakonom ne obavezuju. Kod nas, međutim, jo� traje skandal vezan za sastav Radiodifuznog saveta koji bi, kao i Cezarova �ena, morao biti izvan svake sumnje. Su�tina ovog političkog trenutka u Srbiji je međutim upravo u tome �to se nikom ne dozvoljava da bude iznad i izvan sumnje: ljudi bez fleka, korupcije i la�i kao da ne smeju postojati. Ako �ive skromno, nemaju račune u stranim bankama i ne dru�e se sa mafijom, njihova imena će se bar pojaviti na navodnim prepisima tajno snimljenih tajnih razgovora koji će, preko neke policije, u datom trenutku tajno �procuriti� u uglednom listu, koji ih onda �na poverenje� objavi bez provere verodostojnosti. Javnost u Srbiji nikad nije saznala ko je iz vlasti agenciji Beta na početku afere Bodrum �dao na uvid� avionske karte Nede Arnerić koje su tobo� dokazivale da je ona ipak iz Bodruma doputovala u Beograd kako bi glasala o izboru Kori Udovički za guvernera Narodne banke Srbije. Karte su, naravno, bile la�ne, a ugledna medijska kuća je besramno zloupotrebljena. Izvor netačne vesti ostao je za�tićen i anoniman i verovatno se i danas bavi dezinformacijama - samo, nadajmo se, sa manje uspeha.
Nedavni skandali u serioznoj zapadnoj �tampi izazvali su ugledne medijske kuće da poo�tre unutra�nje propise o upotrebi anonimnih izvora. Ombudsmeni u vodećim listovima tra�e da se prekine sa ovim �trust me� (veruj mi) novinarstvom i da se davalac netačne informacije ka�njava javnim razobličavanjem. �Anonimni izvor je najtoksičnija pojava u odgovornom novinarstvu�, smatra ombudsmen �Va�ington posta�, ali advokati medijskih kuća se protive otkrivanju izvora pod bilo kakvim uslovima. Američka dogma glasi da novinar ima obavezu da �titi izvor, inače je to kraj novinarstva.
Priča se na ovaj način vraća na početak svih političkih priča u Srbiji i
Crnoj Gori: pomanjkanje demokratskih tradicija i nepostojanje demokratskih
institucija koje bi svi po�tovali. Samo �to novinari za to plaćaju glavom,
a u zamenu ne dobijaju čak ni po�tovanje dru�tva ni vlasti.
Ljiljana Smajlović
