|
НИШ – Три парне локомотиве, претворене у
експонате и постављене на посебне колосеке код нишке железничке станице
Црвени крст, подсећају да је ова година вишеструко јубиларна за српске
железнице, али и индустрију.
Једна од изложених парњача, с бројем
162-004, најстарија је локомотива Српске државне железнице, јер је
произведена 1881. године, а могуће је да је једна од локомотива које су,
тачно пре 120 година, вукле прве возове на новоизграђеној прузи између
Ниша и Београда 1884. године. Друга локомотива, с бројем 01-121,
сврставана је међу најелегантније парњаче Југословенске државне железнице.
Трећа изложена локомотива , број 152-007, не само што је једна од
најстаријих парњача, већ је међу онима које су најдуже радиле – међу
последњима је које су вукле пилотске возове између локалних станица нишког
железничког чвора.
А била је позната по надимку Ћуран, према
записима инжењера Петра Говедаревића, због свог изгледа – ниска с високим
димњаком. Инжењер Говедаревић је забележио и податак да је последња парна
локомотива у ложионици у Нишу угашена јуна месеца 1989. године, 105 година
после стављања у погон прве на релацији Ниш – Београд. Та локомотива, број
62-95 (УНРА), пошто је последњих година коришћена само за станично
маневрисање, конзервирана је и као експонат постављена испред железничке
станице у Прокупљу.
Говедаревићева истраживања кажу да су парне
последње локомотиве возове из нишке станице према Зајечару и Куршумлији
вукле до марта 1882. године, а прве су, како је познато у Ниш, новом
пругом из Београда, стигле пре 120 година, средином 1884.
године.
Те 1884, за потребе железнице, у Нишу су формиране
ложионица и радионица за поправку локомотива, па је ова година јубиларна и
за индустрију овога дела Србије, будући да се из Железничке радионице
развио МИН, нишка машинска индустрија, која је и сада један од главних
домаћих ослонаца наше железнице. Пошто је пругу Београд – Ниш градило
француско Друштво за градњу и експлоатацију српских железница, и
руководиоци ложионице били су Французи, Хајнрих Фрај и Жан Мурге.
Ложионица и радионица су у хали имале три колосека, на која су могла
истовремено да приме, за опремање и оспособљавање, по шест локомотива:
поправке, подмазивање, пуњење угљем и водом. Опремљена је и радионица за
одржавање вагона. И тако је настао први индустријски погон, са стругаром,
ковачницом, ливницом и другим одељењима. Занимљиво је да је први струг
набављен двадесет година касније, тек 1904. године, али да је и тај струг,
као и касније набављани уређаји, радио на парни погон: покретала их је
статична парна локомотива, коју је електрична енергија заменила тек пред
почетак Другог светског рата!
У сто двадесет година нишке ложионице
и железничке радионице огледа се историја српске железнице. Према подацима
Петра Говедаревића, првих година после пуштања у саобраћај пруге између
Београда и Ниша на њој су саобраћала по два путничка и два мешовита воза,
а једном недељно воз за превоз стоке. А онда је промену донео „Оријент
експрес“, који је пре 115 година, од 20. октобра 1889. године почео да од
Париза до Истанбула саобраћа два пута недељно. Те године између Београда и
Ниша кренуо је први теретни воз. Да би на овој релацији пред Први светски
рат саобраћала по два експресна, четири брза, два путничка и четири
мешовита воза.
Ове године се навршило и 115 година откад је, маја
1889, Влада Краљевине Србије пругу Београд-Ниш преузела од француског
концесионог друштва. Тада је – према Петру Говедаревићу – преузето 35
локомотива, три салонска и један дворски вагон, 81 путнички вагон прве,
друге и треће класе, 17 службених вагона за превоз путника, четири за
пошту и 797 теретних вагона. У складу са тако нарасталим потребама,
развијале су се и нишка ложионица и железничка радионица, нарочито након
градње, од 1922. до 1924. године, пруга од Ниша према Зајечару и до
Мердара преко Прокупља. Пред Други светски рат, бележи Говедаревић,
Југословенска државна железница је имала 550 парних локомотива, од којих
је сто припадало ложионици у Нишу, а ту је већина парњача и
поправљана.
Ратна разарања су наметала ширење погона, па су тако уз
нишку Железничку радионицу настале Фабрика мостова, Фабрика скретница...
Да би, када је пре 35 година, 1969. у Ниш стигла прва дизел локомотива,
после неколико година у МИН-у била произведена прва домаћа
дизелка.
Био је то, додуше, само полууспели покушај да се хвата
корак са светом. Као што, по неким оценама, изгледа као да је наша
железница за 120 година постојања оптрчала круг, скоро да се, иако су
електричне локомотиве замениле парњаче, по брзини и комфору превоза
приближила полазишту.
А то, развојем, успоном и силазном линијом,
прати и некада велики МИН, као потомак некадашње нишке Железничке
радионице и прве ложионице. |
