 |
07.06.2004.
01:03:52 |
| KAKO IZA “ZAVESE” I
PROTOKOLA IZGLEDA JEDAN DAN JEDNOG PREDSEDNIČKOG KANDIDATA (1)
Tomislav Nikolić: Jedva čekam da brojim Dijana DIMITROVSKA 05.06.2004, 21:38:45 USITNILI se dani za predsedničke kandidate. Bar za one ozbiljne trkače koji celodnevno trče ovaj srpski maraton: od jutra do mraka, prevaljujući u jednom danu i po 800 kilometara. Pomnoženo sa trideset dana, koliko im u proseku traje kampanja, ispada da Srbijom prođu, uzduž i popreko, i još jednom uzduž, 20.000 kilometara... Velika je Srbija. Za Tomislava Nikolića, jednog od najozbiljnijih maratonaca, glavno počinje na kraju: od 9. juna. To je prvi dan kada nema mitinga i obilazaka, tada počinje tišina, a ona za krupne trkače znači - odmor. Taj dan mu dođe kao neka Nova godina. Tada će, kaže, da mu svane. Prvo će da se naspava u “tišini”, a onda će da se uvali u fotelju i broji glasove. Brojaće ih, veli, sve dok se ne umori, sve dok ne izbroji milion i nešto. A pare? - I pare ću brojati, naravno, samo malo kasnije - kaže samouvereno, dok iz Magistrata širokim korakom grabi preko Trga pobede. U Zemunu sve je simbolika. Jutro je rano, i Nikolić kreće u novi radni dan: isti kao i prethodnih dvadeset i pet, ili šest, ne zna više, samo kilometri i kilometri puta, poznata i nepoznata lica. Ide sam, nema obezbeđenja, kako svi veruju. - Šta će mi? - kaže. - Savest mi je čista, umem da se čuvam. SVAĐAM SE ZA PLATU Samo što je to izustio priđe mu jedno Ciganče, prepoznalo ga odnekud: - Daj neki dinar. - Beži, bre, vidiš da idem u kampanju, potpuno sam bankrotirao. Ono ode bez pogovora. Izgleda razumelo politiku. Kod kola, xipa “subaru” s mnogo kubika, čeka šefa svog izbornog štaba Dragana Todorovića. Neće, valjda, Todorović da vozi?! - Od kad nas je prevrtao, taj više ne vozi - kaže, smejući se, Nikolić. Još mu bridi polomljena ruka. Todorović je iz “incidenta” izašao sav slomljen: noga, kuk, potres mozga, nagnječenja.... Iz Zemuna, pravac selo Mol. Tu će ih sačekati poslanik Branislav Blažić. On je domaćin za okrug i organizovao je rutu ovako: Senta - Kanjiža - Ada - Čoka, Novi Kneževac - Đala (mađarska granica) -Ostojićevo - Padej - Mokrin - Nakovo - još nekoliko sela koje nismo upamtili i Kikinda. Veliki miting. - Zar u tim mestima ne žive mahom Mađari? - Žive - kaže Nikolić - ali svi koji nisu Mađari glasaju za radikale. U Senti, gde od 22.000 žitelja ima osam odsto Srba, dočekuju ih u srpskom duhu: pogača, so i osveženje, sve to začinjeno rodoljubivim radikalnim notama. Tako je bilo svuda. - Pomozi Bože, da sobalimo ove. Sve tako govori Dragan Todorović, krsteći se pred pogačom. Toma malo zvaničniji. Ne preterano. - Daj Bože, da pobedimo 13. Daj Bože, da se deca raduju, da živimo srećno... Onda održi kratki govor, svi hoće da se slikaju s njim. - Može li grljenje? - pita jedna gospođica. - Ne škodi - kaže Nikolić. Iz grupe pristalica, jedan se nadovezuje: - A što ne škodi, može da koristi. U Novom Kneževcu više je ljudi, ali su radikalniji. Jedan viče: “Sve su nas dosovci upropastili!”, drugi se žali na Mađare. Toma ih umiruje. Ne liči na radikala, rođeni gandijevac: - Nemojte vi da se svađate sa svojim komšijama. Ja ću da se svađam sa političarima, imam dobru platu, nikad mi ne kasni. Vi živite lepo, pomažite se međusobno... U selu Sanad morao da proba rakiju. Do tada izbegavao, ali ovde Cveta Debeljački doneo celu flašu, pa sve hvaleći je tutnuo Nikoliću papir s adresom. - Kažem ti, ova je najbolja, ali ti probaj, pa mi javi. Nemoj da zaboraviš, molim te.. SAMO DA IH SOBALIMO KARAVAN ide dalje, svuda lepo, čisto na severu Bačke: nema đubreta, retko i pikavci na ulici. Svest ljudi da urede okolinu snažnija od onih na jugu, ali siromaštvo gotovo jednako. U Čoki narod jadikuje. “Evo, šta je od fabrike mesa ostalo, ulice nam prazne, nema ni jaja ko da nam otkupi. Sve firme otkupili neki klinci, oni sad gazduju... Šta da radimo, Tomooo?” - Znam ja šta je sirotinja, znam da bez posla nema života, znam da su fabrike rasprodate, radnici otpušteni, znam... Toma obećava promene. Jedna gospođa, crvene kose i rumenih obraza, sluša sa strane. Vidi se nije radikalka, osmelila se, pa viknu: - Ma, ajte, molim vas, isto nam obećavaju 50 godina. Ne verujem vam ništa. - Šta da vam radim, gospođo! Vi glasajte za one kojima verujete, to je vaše pravo - kaže joj Nikolić. Negde kod Ostojićeva, nebo se iznenada smrklo. Nikolić dobro tempira govor: tek što je završio, udari strašan pljusak. Kod Padeja, opet neplanirano grupa radikala. Samo, mokri. Nije ugovoreno, nije organizovano! Otkud oni tu, na ovom pljusku? Kad ih je video, šta će, izašao i Toma. - Ovde ste me i prošlog puta sačekali, samo bili ste suvi. Kod Iđoša opet, sunce udarilo, kod Mokrina “sedma sila” zakukala. Gladni, žedni, kasno je po podne, osam sati u pokretu... Branislav Blažić organizovao sendviče. Na livadi predsednički kandidat pere ruke, jede. Deset minuta i - idemo. Kud idemo više!? Nakovo, Ruski Krstur, rumunska granica, pa na miting u Kikindu u 19.00 časova. Aauu! Dragan Todorović rukom dodiruje vrat: pokazuje dokle mu je. Kampanju više nikome nikada neće raditi. A Toma? On se prekrstio: “Daj Bože, da izdržim još nekoliko dana”. Seo u auto i komandovao: “Četrnaest na jednoga! Hajde da sobalimo one”. PRAVI DECU, IDE ŠEŠELJ KOD mesta s nazivom Vojvoda Zimonjić, nije planirano skretanje. Kolonu od desetak automobila s radikalskim zastavama, ipak, zaustavlja, neplanirano, grupa ljudi. Mlađi, crnomanjast čovek, traži od Tome da mu Šešelj bude kum petom detetu. Sad ih ima troje. - Samo ti doguraj do petog - obećava Toma - doći će Šešelj do tada. | |
Title: Message
