http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=8786&r=20.htm
О УЗРОЦИМА РАСПАДА СФРЈ
Кобно запостављање спољне политике
Крај политичког система источне Европе 1989. године истовремено је и почетак
демократизације земаља источне Европе, али и почетак нове спољне политике
САД и Запада према источној Европи и према СФРЈ. Крах источног политичког
система није, међутим, представљао и крај истог политичког система у СФРЈ.
Новонастале светске политичке прилике су из основа измениле однос снага у
светској политици и однос снага унутар СФРЈ и истовремено довеле у питање и
опстанак политичког система СФРЈ. Амерички и западни политичари су захтевали
промену политичког система СФРЈ и прелазак на демократију.
Нестанак источног политичког система и захтеви за промене и у СФРЈ довели
су, изненада, у питање и опстанак СФРЈ као целине. Створени су 1989. године
услови за распад СФРЈ. То, међутим, никако не значи да је СФРЈ морала и да
се распадне. Питање политичког система СФРЈ и спољна политика су два фактора
која су највише утицала на тај распад. Значи, СФРЈ се није распала због
Устава из 1974. године, нити због шароликости СФРЈ, нити због Космета, нити
због Милошевићевог национализма.
Ништа није могло да буде опасније по Србију у 1989. години него што су били
њени сопствени политичари. Српски политичари на власти су те 1989. године
тврдокорно одбијали сваки разговор о променама политичког система. Тако је
1989. године заказан, на Милошевићев захтев, ванредни партијски конгрес СКЈ,
на којем је предлоге СК Словеније о реорганизацији југословенске партије и
политичког система СФРЈ Милошевић одбио.
Треба подсетити на то да су словеначки политичари тада напустили конгрес,
што је довело до распада СКЈ и продубљивања кризе међу републикама.
Милошевић је убрзо одбио још један словеначки предлог – стварање асиметричне
федерације. Касније је одбио и заједнички предлог Хрватске и Словеније о
стварању конфедерације.
Питање политичког система СФРЈ (и Србије) после 1989. године постало је
предмет посебног интересовања САД и Запада, што је јавно свуда и истицано.
Спољна политика Америке и Запада према СФРЈ стављала је питање политичког
система СФРЈ испред јединства и очувања СФРЈ као државе.
Све у свему, могао се извести јасан закључак – да је постало неопходно хитно
напуштање комунизма и социјализма и ново дефинисање унутрашњег политичког
уређења СФРЈ. Српски и црногорски политичари на власти одбијали су сваку
промену политичког система. Милошевић је („Политика”, 24. мај 1989) још увек
„тражио” начин да унапреди социјалистички политички систем и изјављивао: „Ми
ћемо ући у ту Европу, али наравно као равноправни чланови и наравно, то се
само по себи подразумева, на наш југословенски и социјалистички начин”.
Исте године он је изјавио да је „социјализам идеја која ће у ближој
будућности бити остварена у читавом свету” и да се „СФРЈ неће враћати на
старо – на приватно власништво и грађанско друштво”.
Он је наглашавао да „политички систем Србије није вишепартијски и (да) неће
ни бити”. Њега, наравно, није забрињавала чињеница што је таква политика
била у оштрој супротности са тадашњом америчком и западном спољном политиком
и да остајање при комунистичком политичком систему онемогућава налажење
заједничког решења и са Западом и са осталим републикама.
Изјава Мире Марковић (НИН, 8. октобар 1989) – „Да ли ћемо живети у
социјалистичком или у неком другом друштву нећемо одлучивати о томе кроз
дискусију и гласањем. Југославија (СФРЈ) до социјализма није ни дошла
дискусијом, па га кроз дискусију неће ни изгубити” – најбоље одсликава и
илуструје тадашња схватања и Милошевићеве групе.
Као последица таквих схватања уследиле су реакције и америчких и неких
западних политичара које су имале далекосежне последице по СФРЈ.
Наравно да је уместо „заклињања” у социјализам било неопходно постављање
питања: како даље после 1989. године, с којим политичким системом, с ким
даље и с којом спољном политиком? Очигледно је да српски политичари на
власти једноставно нису хтели да учине једино могуће: да преиспитају свој
однос према постојећем политичком систему и да се приближе Америци и
западној Европи.
Власт се тада занимала „српском истином”: они су себе убедили да су у
прошлости важне одлуке доношене изван Србије и да је сада најзад дошло време
да се с тим оконча.
Они нису никако хтели да схвате да успех једне политике неретко зависи од
постојећих међународних околности. Може се закључити да тадашња српска власт
није придавала никакву важност спољној политици. Осим тога, они нису хтели
да се потруде да схвате да се проблеми произашли из промена политичког
система источноевропских земаља неће моћи да реше без измене сопствене
политике, односно без измене политичког система у Србији. Једино око чега су
се својски трудили било је да задрже власт и политички систем.
Решавање новонасталих питања и проблема и самим тим и спречавање распадања
СФРЈ није могло да се успешно оконча зато што се у Србији одбијало оно што
су Америка и Запад поручивали: СФРЈ може да остане јединствена, али само као
демократска држава, и да политичари морају да одаберу – или комунизам или
јединствену, али демократску СФРЈ, и да неће моћи и једно и друго.
И данашњи западни политичари формулишу своје захтеве на сличан начин:
„Будимо начисто. Србија може да заштити оне који су оптужени за масовна
убијања и друге злочине (мисли се на Милошевићеве политичаре и следбенике)
или може да се придружи ЕУ, али не може обоје” (Крис Патен, комесар ЕУ за
спољну политику, мај 2004).
Закључак: питање политичког система и питање спољне политике два су
најважнија питања због којих се распала СФРЈ. И ту треба тражити почетак
распада. То је био први корак.
Динамика развоја догађаја је касније отварала нова питања. Међутим, СФРЈ
није ипак могла да се одржи без решавања прва два проблема. Одговорност за
распад лежи зато на политичарима. Србија (а са њом и СФРЈ) имала је ту
несрећу да су управо 1989. године њоме управљали политичари који су били
заинтересовани само за своју власт. Они су заступали своје, а не опште
интересе. Србија се те године налазила пред избором без алтернатива –
промена постојећег политичког система и нова спољна политика или рат.
Ђорђе Јончић
Публициста, Хановер
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
