Da li je Srbija na putu ka miru i demokratiji Povratak drumskih razbojnika
Latinka Perovic Srbija je, vec pocetkom sedamdesetih godina, izgubila bitne pretpostavke za promene: trzista, strucnjake, izraubovala je i potpuno unistila moderne tehnoloske sisteme. To se desilo pre no sto ce uci u proces generalne involucije. Nebojsa Popov je, s razlogom, insistirao na pljackaskom karakteru privrede u ratu. U sustini, unisten je pojam modernog privredivanja, i to nije bilo slucajno. Nedavno se moglo procitati da su se u Srbiji pojavili drumski razbojnici. Poslednji proces hajducima, kao paralelnom drustvu - po nacinu privodenja, kodeksu ponasanja, povezanosti sa politickim strankama i egzekuciji politickih protivnika po njihovom nalogu - odrzan je u Cacku 1897-1898. U rasponu od sto godina, Srbija se industrijalizovala, dobila obrazovane strucnjake, usla u trzisnu utakmicu u Jugoslaviji i u svetu - i gde se nasla? Necu pominjati izolaciju zemlje, sankcije, inflaciju, intervenciju, sivu ekonomiju - to je sve doslo posle 1987. godine. Tek, Srbija se procesu koji se razlicito naziva (tranzicija, globalizacija, reforme, prikljucenje evropskim integracijama) vratila tek posle oktobra 2000. godine. Kakve su bile osnove s kojih je tada krenula? Opisujuci ekonomsko stanje koje je nasledila prva vlada posle uklanjanja Slobodana Milosevica, premijer Zoran Dindic je rekao: "Imam mapu svih kriticnih tacaka u Srbiji i to nije minsko polje vec tepih. Ne moze da se napravi nijedan korak a da se ne naide na nesto sto je trulo": Pre svega, enormno siromastvo je konstanta, nasuprot mitu o bogatstvu Srbije. Zajedno sa profesorom Dordem Stankovicem i dr Dubravkom Stojanovicem prosla sam kroz hiljade i hiljade stranica stenografskih belezaka Narodne skupstine Srbije u 19. i 20. veku. Moram reci da me nijedan istrazivacki projekat nije toliko promenio koliko ovaj. Brojne peticije, narocito posle ratova (za 115 godina na svakih 14 godina jedan rat, ako se ratovi 90-ih godina 20. veka racunaju kao jedan rat) dovode istrazivaca do pitanja: da li se taj narod ikad hranio vise do da utoli glad, odevao bolje nego sto je potrebno da prikrije golotinju, znao da se bolesti mogu leciti, a da se o skolama, crkvama, putevima, a pogotovu o orudima za proizvodnju i ne govori. Siromastvo je podloga totalitarne svesti, politickog monizma, shvatanja drzave kao distributera ogranicenih materijalnih dobara. Nebojsa Popov je tacno primetio da su ratovi 90-ih godina 20. veka unistili "ne samo jedan oblik drzave - SFRJ" nego i sam pojam drzave. To je, kako on kaze, rezultiralo bezdrzavljem. Ali, dominantno shvatanje drzave nije bilo pravna drzava vec drzava socijalno i nacionalno homogenog naroda. Napisano je dosta o ustavnom razvitku Srbije da bi se mogla postaviti pitanja: otkud tako ceste promene ustava uprkos zudnji za stabilnoscu, zasto nijedna realna srpska drzava nije i dovrsena drzava, zasto su njene institucije mnogo vise ideoloske konstrukcije nego forme realnih istorijskih procesa i opstevazecih pravnih normi. U konfuziji, ili u ludilu s metodom, prepoznaje se, ipak, nepromenjen, to jest uvek ideoloski metod misljenja. Antikapitalisticka i antiliberalna ideologija i danas su u podlozi sirokog otpora koji Zapadu ne da "veru za veceru" i koja najvecim grehom Zorana Dindica smatra to sto je "zemaljsku Srbiju" pretpostavio "nebeskoj Srbiji". Tacno je: tu se krug jos jednom zatvorio. Menjao se sadrzaj kampanja protiv kapitalizma u Srbiji u 19. veku, u socijalistickoj Jugoslaviji i posle sloma drzavnog socijalizma u Istocnoj Evropi. Ali, metod, mentalitet, misljenje ostajali su isti: kapitalizam ce od srpskog naroda naciniti neki drugi narod, unistice njegov jezik i njegove tradicije. Zato i desifrovanje tog metoda i njegovih dugorocnih ucinaka zahteva mnogo vise od "puke negacije stvarnosti". To je zapravo kritika - i ona je, po definiciji, posao elita. Iz toga je izvedeno i sve ostalo. Uzmimo samo, kako Nebojsa Popov kaze, pravo na zivot. Necu govoriti o upotrebi naroda kao materijala za "nebesku Srbiju". O tome je receno dosta u memoarima, biografijama i dnevnicima koji su napisani u 19. i 20. veku, ali od kojih mnogi jos uvek nisu objavljeni, s argumentacijom da "jos nije vreme". Necu govoriti ni o Drugom svetskom ratu vec samo o komunistickom razdoblju. Nema boljeg primera od onog da se sadrzaj menja a metod ostaje isti. Bez istrazivanja, ali otvorena su pitanja: politickih egzekucija 1945. godine, zrtava otkupa i kolektivizacije, Golog otoka, politickih procesa. Ali, umesto u proces prociscenja, uslo se u novi krug trauma. Formirani su logori, iskopane nove masovne grobnice, ubijani civili, stavljani u hladnjace ili u kese za smece. U razvijanju tehnologije smrti zlo je pokazalo neverovatnu imaginaciju. Na istini o svemu ovome najbolje se ogleda razlika izmedu kritike i "pune negacije stvarnosti". Cinicno je prebacivati Zoranu Dindicu da je trgovao optuzenima za ratne zlocine, a svakodnevno pruzati dokaze nedostatka politicke volje da se sa politikom koja je rezultirala zlocinima napravi diskontinuitet. Iz reci na diskusiji koju je organizovala Republika na temu "Put Srbije k miru i demokratiji http://www.danas.co.yu/ Srpska Informativna Mreza [EMAIL PROTECTED] http://www.antic.org/
