Sve himne Miloja Popovica
I Tito je voleo "Mars na Drinu"
"Kada je jedan srpski poltron, te 1964, pozurio kod Broza da bi mu se
pozalio kako Srbi opet lumpuju uz neke nove nacionalisticke pesme, ko zna
sta bi se dogodilo da nije spomenuo da je rec upravo o najpopularnijem delu
Stanislava Binickog, na sta mu je Stari odgovorio da on, licno, obozava tu
kompoziciju"
Zadesio sam se tu bas kada mu je gospoda Ljiljana Josifovic javila da je
nedavno pokraden Muzej Stanislava Binickog u Krusevcu. Za to je, rece,
doznala dok je davala cetrdesetodnevni pomen suprugu Mikiju, poznatom
prevodiocu i sudskom tumacu, unuku slavnog kompozitora. Novine to nisu
zabelezile: nestanak ostavstine autora najpopularnijeg i najcesce izvodenog
srpskog marsa i nesudene himne izgleda da nije dovoljno zanimljiva tema za
urednike kulturnih rubrika i za njihove kolege iz crnih hronika. Ako ih to,
ipak, zainteresuje jednog dana, mozda ce im biti od koristi podatak da su
artefakti iz muzeja nestali, a da nista nije obijeno?!
Povod za razgovor je bila njegova upravo objavljena knjiga o nesrecnom Ivici
Stambolicu i o vremenu njihovog druzenja, ali se drska krada, kao iz inata,
zbila u godini u kojoj se obelezava devedesetogodisnjica Cerske bitke, prve
srpske i saveznicke pobede u Prvom svetskom ratu, isto toliko od nastanka
"Marsa na Drinu" i cetrdeset godina o??ako je napisan tekst istoimene pesme,
pa je nas razgovor krenuo drukcijim tokom. Jer, upravo je Miloje autor poeme
koja se od 1964. godine peva uz ovaj vojnicki mars Stanislava Binickog, koji
je komponovan na samom bojistu, na Ceru, tokom vojnih operacija, a pod
imenom "Na Drinu".
Kad Srbi lumpuju
Bilo je to u vreme za koje se pogresno veruje da su se cak i krsne slave
proslavljale bogohulno smerno i u potaji. A, ko tako prica - slabo pamti.
- Tacno je da se nerado gledalo na docekivanja Nove godine po starom,
julijanskom kalendaru i da su se kafane tada najcesce zatvarale mnogo pre
ponoci, ali ta vrsta boljsevizma je vec bila na izdisaju - seca se Miloje. -
O tome znam dosta, jer sam tada bio sekretar Opstinskog komiteta Saveza
komunista Palilule, ali i predsednik drustva "Ivo Lola Ribar", sto su bili
poslovi koji su se na izvestan nacin sukobljavali i iskljucivali. Kada sam
napisao "Mars na Drinu", a bilo je to povodom obelezavanja pola veka od
Cerske bitke, hor "Lole" ga je izveo prvi put; malo kasnije je snimljena
ploca na kojoj je ovu pesmu, uz muzicku pratnju Miodraga Jasarevica i
orkestra "Carevac", otpevao Ljubivoje Vidosavljevic. Jos je ziv i dobro se
drzi, culi smo se nedavno telefonom. E, ta verzija je sigurno najpoznatija.
Kad se pesma pojavila u javnosti, mislim da nije proslo duze od mesec dana,
a vec je bilo tesko naici na bolji kafanski orkestar koji je nije imao na
repertoaru. Ne bih rekao da je tada zavladala nekakva euforija, ali je jedan
nas srpski poltron, da mu ne spominjem ime jer je jos ziv, odmah pozurio kod
Tita da bi mu se pozalio: "Eno, Srbi opet lumpuju uz neke nove
nacionalisticke pesme". I ko zna sta bi se tad dogodilo da nije spomenuo
"Mars na Drinu", na sta mu je Stari odgovorio da on, licno, obozava tu
kompoziciju i da u tome ne vidi nista lose. Mislim da je Tito postovao tu
srpsku vojnicku tradiciju i da je niposto nije povezivao sa srpskim
nacionalizmom. Postojala je tu i jedna izjava Dobrice Cosica, koji je tada
mudro primetio da je to herojski mars partizanskih oceva, sto je sa ove
kompozicije skidalo svaku sumnju.
Kao da se naljutio zbog necega sto mu je upravo palo na um, pa je okrenuo
pricu na tradiciju koja se kod nas u poslednje vreme neopravdano zapostavlja
i gusi, ali i zloupotrebljava; rekao je kako cemo uskoro poceti da podizemo
montazno-demontazne spomenike, sa glavama koje ce biti na sraf, da mogu da
se skidaju i zamenjuju drugim kad god se promeni vlast.
- To je zato sto je Slobodan Milosevic uveo nesto sto je bilo potpuni
kontrapunkt komunizmu - razmisljao je naglas. - Takozvana antibirokratska
revolucija je bila zapravo cist nacional-socijalizam; ona je ponistila sve
vrednosti bivse ideologije. U njoj su stradali mir, nas ugled, prosperitet
zemlje, ali i ljudi, gradana. Nova demokratska alternativa nije uspela
sasvim da se otarasi nasleda tog nacional-socijalizma, a, s druge strane,
ona je u osnovi preuzela i neke tekovine iz Titovog perioda.
Sluteci kako bi ovaj monolog mogao dalje teci, prekinuo sam ga zapitkujuci
nesto o "Marsu na Drinu".
- Sad kad razmisljam o toj pesmi, imam utisak kao da mi je neko izdiktirao!
Jer, sta je Stanislav Binicki zeleo da kaze svojom muzikom? Cini mi se
upravo ovo. Ali, nije bilo sve tako lako i jednostavno. Naime, to sto sam
napisao poemu nikako nije znacilo i da ce se ona izvesti. Jer, Binicki je
umro 1942, pa sam saglasnost za to morao da trazim od njegovih cerki. Tada
sam upoznao Zoru Binicki-Milic, Maru, Olgu, Stevanu, divne osobe. Ocigledno
je da su pristale.
Svakom svoja "Marseljeza"
Onda mi je naizust izgovorio celu poemu. Iznenadio sam se jer je mnogo duza
nego sto sam verovao, nego sto se zna.
Nije, nepoznato da je "Mars na Drinu", jos od pocetka raspada zemlje i
sledstvene potrage za nekim novim drzavnim i nacionalnim simbolima, uvek bio
u konkurenciji za - himnu! Jer, priznavali su to i protivnici ovakve ideje,
to je bila i ostala jedina popularna kompozicija na koju ljudi ustaju dok je
slusaju, cak i kad se izvodi u kafani.
- Stanislav Binicki je ovaj svoj mars posvetio pukovniku Milivoju
Stojanovicu, zvanom Brka, poznatom junaku, komandantu Drugog pesadijskog
puka, koji je opevan i u stihovima Milosava Jevtica - objasnjavao je Miloje.
- Izvoden je na ratistima, ali i u saveznickim zemljama, a posebno
uzbudljivo je bilo u Nisu, 12. oktobra 1918, kad je slavna Drinska divizija
marsirala kroz tek oslobodeni grad uz zvuke marsa "Na Drinu". Dakle, imao
sam tada pred sobom veoma tezak zadatak da napisem reci na vec postojecu
muziku, mada je uobicajeno obrnuto, kao i da tekstom ispostujem sve ono sto
ovaj mars znaci u istoriji i svesti srpskog naroda. Verujem da sam u tome
uspeo.
I zaista, kada su pocele strucne i javne rasprave o novoj himni Srbije,
"Mars na Drinu" je odneo plebiscitarnu pobedu ne samo kao jedina svecana
pesma koja je vec utkana u nas nacionalni milje pa niko ne bi morao da je
srice i uci ispocetka, vec i zbog toga sto izrazava sustinu bica srpske
nacije, a nije opterecena ideologijom.
- Ovih dana je u toku jos jedna rasprava o srpskoj himni i ja sam pozvan da
u njoj ucestvujem, sto je velika cast, ali i znak da "Mars" jos nije sasvim
odbacen, mada se smatra da su "Vostani Serbije" i "Boze pravde" izgledniji
konkurenti. Ipak, meni u tome smeta nesto sto se stalno ponavlja. Pamtim, u
ono vreme, pred tekstopisca buduce himne je postavljan zadatak da u reci te
pesme utka socijalizam, samoupravljanje, radnicke savete, partiju, cak i
Tita. Danas nekima smeta sto se u mogucoj himni spominje kralj, a mi smo, je
l' te, republika! Pa sta?! Kada je kapetan Roze de Lil spevao "Marseljezu"
na umu je imao samo revoluciju, sto bi, dakle, kod danasnjih Francuza
trebalo da izazove zgrazavanje i odbojnost?! Ma, taman posla. Naprotiv, ona
budi najuzvisenija osecanja. Uostalom i "Marseljeza" je mars, ako je neko
zaboravio.
Znao sam da Srbija nema himnu prakticno od kapitulacije u Drugom svetskom
ratu, ali nisam smeo da izustim jer bih time dao Miloju priliku da elaborira
ovu temu do kraja.
Covek iz antologije
Ali, to nije bilo tako jednostavno. Jer, Miloje Popovic je zaista autor
jedne himne!
- Ne, nije sala - uveravao me je. - Ja sam 1993. godine, tokom mog boravka u
Americi, napisao jednu kratku poemu na engleskom i posvetio je malom ostrvu
Hilton Hedu. Ta pesma je proglasena za - himnu ostrva!
Tako se doznaje i neverovatan podatak da je Miloje usao u Antologiju
americke poezije sa svojom poemom koju je posvetio Nikoli Tesli jos 1976.
godine. Poetski forum Njujorka ga je stoga proglasio za - pesnika godine!
- Dobio sam novcanu nagradu u iznosu od pet hiljada dolara, ali kako sam
radio u diplomatiji, nisam smeo da je primim licno, pa sam je uplatio u
Titov fond za stipendiranje mladih radnika. Mark Barkan, kompozitor cuvenog
"Flaminga", napisao je muziku za tu poemu i ona je na ploci. Nazalost, nikad
nije emitovana kod nas, mozda zato sto je otpevana na engleskom jeziku?! Da,
napisao sam je na engleskom, ali sam je prepevao i na srpski. Govorim jos i
francuski, spanski i ruski jezik, ucio sam kad je bilo vreme.
Ovo je otvorilo sasvim novo pitanje: sta je, zapravo, Miloje po profesiji?
- Sve, samo ne ono za sta sam se skolovao - uzdahnuo je. - Ja sam diplomirao
na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali se nikada nisam bavio pravom i zalim
zbog toga: tek sada shvatam koliko je to divna profesija kada joj se covek
istinski posveti. A, bio sam urednik u "Studentu" i "Mladosti", zatim
partijski funkcioner, onda novinar. Radio sam u "Politici" od sredine
sezdesetih do 1972, kada sam postavljen za direktora Jugoslovenskog
kulturnog centra u Njujorku. Sest godina kasnije sam postavljen za prvog
direktora Centra "Sava", a posle osam godina sam imenovan za opunomocenog
ministra u Sekretarijatu inostranih poslova. Od 1987. bio sam rukovodilac
resora za turizam u Saveznoj vladi. Mozda je zanimljiv podatak da sam
proputovao cak sedamdeset zemalja?! Onda je dosao Milosevic, a ja sam otisao
iz politike i sa javne scene.
Podsetio sam ga na cuvenu epizodu poznatu pod nazivom - Olimpijski Beograd.
Dugo se smejao, a onda namah uozbiljio.
- Ma sta ko mislio, to je bila izvanredna ideja. Dogodilo se to avgusta
1984, u vreme kada su svi bili na godisnjem odmoru. U tom interegnumu,
Zivorad Visic, Svetozar Mihajlovic i ja odrzimo konferenciju za novinare na
kojoj smo, bez icijeg znanja, proglasili Beograd za Olimpijski grad 1992.
godine. Bio je to zaista prevelik zalogaj, ali ideja se mnogima svidela, pa
su mene proglasili za prvog predsednika Odbora za pripremu. E, sad, ko zna
da li bi nasa kandidatura prosla da nam se nije dogodilo sve sto nam se
dogodilo?! Ali, bilo je lepo uljuljkavati se takvim slatkim mastarijama.
Jos sam doznao da, iako je roden u Beogradu, korene vuce iz Savnika. Da je
napisao vise od dvadeset knjiga, a da su jos neke u pripremi, da trenutno
radi kao specijalni konsultant u poznatoj kompaniji DHL, da raspolaze
dokumentacijom na kojoj bi mu pozavidele i novine od ugleda, kao i da je
jedan od retkih koji je bio licni prijatelj svih predsednika bivse
Jugoslavije: od Tita, preko Dobrice Cosica, Zorana Lilica i Slobodana
Milosevica, do Vojislava Kostunice.
Sumnjao sam u ovo dok nisam video zajednicke fotografije s njima.
Milos LAZIC
Snimio Sasa DZAMBIC i privatni album
http://www.politika.co.yu/ilustro/
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
