Muke s komandnom odgovornošću:
MEĐUNARODNI OBIČAJI I SRPSKI ZAKONI
Marko Milanović
Drugostepena presuda Haškog tribunala generalu HVO-a Tihomiru Blaškiću nije
nikakav presedan. Žalbeno veće samo je potvrdilo svoju raniju presudu u
slučaju Čelebići u kojoj je utvrdilo da pretpostavljeni može biti krivično
odgovoran samo ako se dokaže da je bio u posedu konkretnih informacija koje
su mogle da ga upozore da njegovi potčinjeni vrše krivična dela
Princip "komandne" odgovornosti je deo međunarodnog običajnog prava, koji su
države decenijama uobličavale i unapređivale, da bi ga kodifikovale
(zabeležile i potvrdile) u brojnim međunarodnim ugovorima – konačno
Protokolom I od 1977. godine uz Ženevske konvencije, statutima međunarodnih
krivičnih tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu i Rimskim statutom
Međunarodnog krivičnog suda. Za nas je glavna teškoća u tome što ova vrsta
krivične odgovornosti nije na pravi način uvedena u domaće krivično
zakonodavstvo, mada je država bila u obavezi da to učini, bar još 1978, kada
je ratifikovala pomenuti Protokol. Odredbe koje bi trebalo da isprave ovaj
deficit domaćeg prava unelo je Ministarstvo pravde Srbije u svoj Nacrt
krivičnog zakonika, koji, po mom mišljenju, pati od ozbiljnih nedostataka.
Sam naziv "komandna odgovornost" donekle je zastareo i, pogotovu u našem
jeziku, dovodi do pogrešnih zaključaka. To nije odgovornost lica koje je
naredilo izvršenje ratnih zločina, već odgovornost pretpostavljenog koji je
znao ili imao razloga da zna da je njegov potčinjeni spremao ili izvršio
krivično delo protiv međunarodnog prava, a nije učinio sve u svojoj moći da
izvršenje zločina spreči, odnosno kazni. Kako se kaže u Protokolu:
"Činjenica da je povredu Konvencije ili ovog Protokola izvršio neki
potčinjeni ne oslobađa njegove starešine krivične ili disciplinske
odgovornosti, ukoliko su oni znali, ili bili u posedu informacija koje bi im
omogućile da, pod okolnostima koje su vladale u to vreme, zaključe da je
potčinjeni izvršio ili će izvršiti takvu povredu i ako nisu preduzeli sve
moguće mere u granicama svoje moći da povredu suzbiju ili spreče."
Oduvek su se kažnjavala lica koja su naređivala vršenje zločina: odgovornost
naredbodavca je uvek postojala, bilo kao izvršioca ili kao saučesnika.
Specifičnost međunarodnih zločina kao tipa kriminaliteta je upravo u velikim
teškoćama pri njihovom dokazivanju. Mada je relativno lako dokazati da je
zločin izvršen i ko ga je neposredno izvršio, teret dokazivanja odgovornosti
pretpostavljenih u lancu komandovanja vrlo je težak, pre svega zbog
karaktera modernog ratovanja.
Savremeni sukobi u toku kojih se krši međunarodno humanitarno pravo obično
su kamuflirani unutrašnji ratovi. Tu se često koriste razne paravojne
formacije, čije je mesto u lancu komandovanja nejasno. Naređenja da se vrše
ratni zločini su po pravilu usmena, a pismena naređenja su često alibiji u
vidu licemernog pozivanja na sveta pravila ratovanja i oficirsku čast:
ovakvi zapisi treba da pokriju krvavu, varvarsku praksu. Konačno, samo
vršenje zločina zasniva se na očekivanju i kulturi nekažnjivosti i na
metodičnom prikrivanju svih tragova krivičnog dela. Kako su jedina dokazna
sredstva protiv komandanata – ili nalaženje dokumentarnog traga (koga po
pravilu nema) ili svedočenje potčinjenih (koji iz raznih razloga obično nisu
voljni da istražiocima i sudijama kažu šta znaju), odgovornost
pretpostavljenih kao naredbodavaca po pravilu ostaje nedokazana, i kao
jedina alternativa nekažnjivosti ostaje komandna odgovornost.
Osnovna uloga takve odgovornosti u sudskom postupku jeste da tužiocu olakša
teret dokazivanja, a da se pri tom ne ugrozi pretpostavka nevinosti
okrivljenog. Sama priroda međunarodnih zločina, koji dovode do rušenja
nacionalnih pravnih poredaka ili su njihova posledica, takva je da zahteva
korišćenje donekle neortodoksnih mera. U njih su često upleteni politički i
vojni vrh države i podobni su da dovedu do teških posledica po milione
ljudi. Ratni zločini nisu jedini tip kriminaliteta koji zahteva posebne
represivne mere, jer se raspoložive pokazuju nedopustivo neefikasnim – za to
je jedan od najboljih primera organizovani kriminal.
Samo načelo komandne odgovornosti, i njegov status kao običajnog, a sada i
kodifikovanog, međunarodnog pravnog pravila, ne može biti sporno; u čitavoj
strukturi komandne odgovornosti kontroverze mogu postojati samo u pogledu
punog domašaja "mentalnog elementa", sadržaja svesti okrivljenog, i to
njegovog nehatnog oblika ("trebalo da zna, imao razloga da zna, morao da
zna").
Nije sporno da bi trebalo da krivično odgovara pretpostavljeni koji je znao
da njegovi potčinjeni pripremaju, vrše ili su izvršili krivična dela protiv
međunarodnog prava, a nije učinio sve u svojoj moći da to spreči, odnosno
kazni krivce – i to kao da je ta dela naredio ili neposredno izvršio.
Međutim, dokazati pozitivno znanje pretpostavljenog skoro je podjednako
teško kao dokazati da je on naredio vršenje zločina. Zato se mora pribeći
nižem, nehatnom standardu. Dok je nehat u pogledu drugih krivičnih dela
najčešće pravi opis psihičkog odnosa učinioca prema krivičnom delu, nehat u
smislu komandne odgovornosti po pravilu znači da nema dovoljno dokaza da je
postojalo pozitivno znanje pretpostavljenog ili za njegovu odgovornost kao
naredbodavca, i to ne zbog pomanjkanja truda ili stručnosti istražnih
organa, već zbog objektivne nemogućnosti da se do direktnih dokaza dođe zbog
same prirode ove vrste kriminaliteta.
Komandna odgovornost jeste odgovornost pretpostavljenog za njegovo
nečinjenje, a posredno i za zločine drugih. Po prirodi stvari, odgovornost
za nečinjenje pretpostavlja pozitivne dužnosti komandanta – da održava
disciplinu unutar svoje jedinice, da efektivno kontroliše postupke
potčinjenih i tako sprečava vršenje ratnih zločina. Nehatni standard oslanja
se i na dužnost komandanta da zna šta njegovi potčinjeni rade. Komandna
odgovornost nije objektivna odgovornost pretpostavljenog, za postupke
drugih, njegovih potčinjenih, nezavisna od njegove krivice, već odgovornost
za skrivljeno nečinjenje nekoga ko je imao efektivnu kontrolu nad svojim
potčinjenima, ali je dopustio da oni budu u mogućnosti da izvrše zločin.
Ova osnovna, dokazna, uloga komandne odgovornosti je i glavni razlog što
nije korišćena u nirnberškom procesu, 1945–1946. godine. Naime, genocid koji
su izvršili nacisti tokom Drugog svetskog rata sigurno je jedan od najbolje
dokumentovanih zločina protiv čovečnosti u istoriji, baš zbog metodičnosti i
birokratskog mentaliteta samih zločinaca. Tako je, pored mnogih drugih
dokaza, bio na raspolaganju i zapisnik s konferencije u Vanzeu, kojoj su
prisustvovali najviši zvaničnici Hitlerovog režima. Ovaj skup se, pogotovu
posle svedočenja Adolfa Ajhmana u Jerusalimu, smatra klasičnim primerom
stvaranja genocidnog plana – plana "konačnog rešenja jevrejskog pitanja".
Mnoga pismena naređenja i izveštaji, kao i svedočenja, omogućili su direktan
dokaz i osudu nacističkih zvaničnika kao naredbodavaca zločina. Uz to ide
jedna bitna napomena – ne postoji niti jedan dokument, niti jedno svedočenje
tokom nirnberškog ili potonjih sudskih procesa koji bi dokazali postojanje
naredbe Adolfa Hitlera da se pristupi holokaustu. Paradoksalno, komandna
odgovornost, tj. njen nehatni standard ("morao da zna"), nije korišćena u
suđenjima nacističkim zvaničnicima upravo zbog obilja dokumentarnih i drugih
dokaza koji su u dovoljnoj meri potvrđivali njihovu krivicu. Ona bi pak bila
jedini način da se utvrdi krivična odgovornost samog Hitlera, da je on kojim
slučajem doživeo suđenje, jer je nemoguće dokazati i postojanje njegove
naredbe i njegovo direktno znanje o tome.
U tom smislu je konačna, drugostepena presuda Haškog tribunala generalu
HVO-a Tihomiru Blaškiću značajna, ali nije nikakav presedan, niti na bilo
kakav način redefiniše princip komandne odgovornost. Žalbeno veće samo je
potvrdilo svoju raniju presudu u slučaju Čelebići u kojoj je utvrdilo da
pretpostavljeni može biti krivično odgovoran ("imao je razloga da zna") samo
ako se dokaže da je bio u posedu konkretnih informacija koje su mogle da ga
upozore da njegovi potčinjeni vrše krivična dela. "Nehat" u smislu komandne
odgovornosti odnosi se na radnje koje pretpostavljeni treba da preduzme
pošto je u posedu konkretnih informacija, a ne u pogledu pribavljanja tih
informacija. Upravo se u tome i nalazila prva osnovna pravna pogreška
sudskog veća koje je sudilo Blaškiću u prvom stepenu, dok je druga bila u
tome što je osudilo Blaškića i kao naredbodavca i kao pretpostavljenog, za
iste tačke optužnice, što je logički i pravno nemoguće. Takođe, imajući u
vidu nove dokaze, žalbeno veće je Blaškića oslobodilo mnogih tačaka
optužnice, pre svega u pogledu zločina izvršenih u mestu Ahmići, kao
naredbodavca, ali i po komandnoj odgovornosti, zato što Blaškić nije imao
konkretne informacije o vršenju zločina u Ahmićima, koje bi mu omogućile da
spreči izvršenje tih zločina, niti je imao efektivnu, de facto kontrolu nad
jedinicama koje su počinile zločine. Na kraju su od prvostepene presude
opstale samo osude po komandnoj odgovornosti za zločine koje su nad
zarobljenicima učinile snage potčinjene Blaškiću i za naređivanje da se lica
zaštićena međunarodnim pravom koriste za kopanje rovova i kao živi štitovi,
za šta mu je izrečena kazna od devet godina zatvora.
Drugostepena presuda Blaškiću ne donosi ništa novo ni u pogledu pitanja
četiri generala optužena pred Tribunalom, čije se izručenje traži od Srbije
i Crne Gore, jer je relevantni standard znanja već utvrđen u slučaju
Čelebići. Da bi ih tužilaštvo optužilo, bila je dovoljna osnovana sumnja,
odnosno njihov autoritet de iure nad jedinicama koje su počinile zločine.
Međutim, da bi njihova krivica bila utvrđena pred sudom, tužilaštvo mora da
dokaže van svake razumne sumnje da su generali bili u posedu konkretnih
informacija, koje bi svakog razumnog zapovednika navele da dalje istraži,
odnosno spreči izvršenje zločina (ovo je npr. smisao i brojnih svedočenja
međunarodnih zvaničnika na suđenju Miloševiću, koji su svedočili da su tog i
tog dana bili s Miloševićem, sedeli na njegovom kanabetu i rekli mu da je u
nekom mestu izvršen zločin), da su imali efektivnu kontrolu nad tim snagama
i da nisu učinili sve u svojoj moći da izvršenje zločina spreče i krivce
predaju sudu.
Isti teret dokazivanja imaće i američki tužioci – naravno, ako budu voljni
da krivično gone pretpostavljene vojnih lica koja su mučila zarobljenike u
iračkom zatvoru Abu Graib. Nažalost, stalni Međunarodni krivični sud nema
nadležnost nad Irakom te će se sve završiti na spremnosti američkog vojnog
pravosuđa da sudi svojim oficirima.
Na kraju, treba se osvrnuti na Nacrt krivičnog zakonika, koji članom 384
prvi put eksplicitno uvodi institut komandne odgovornosti u naše krivično
pravo – mada odredbe o komandnoj odgovornosti sadrži i pomenuti Protokol I,
koji je inače neposredno primenjiv u skladu s odredbama ranijih ustava i
sada važeće Ustavne povelje. Isti sadržaj imalo je i Uputstvo o primeni
pravila međunarodnog ratnog prava u oružanim snagama SFRJ iz 1988. godine. U
tački 20 tog uputstva predviđena je lična odgovornost zbog povrede pravila
ratnog prava, i to kako vojnog tako i civilnog lica, dok je u tački 21, pod
naslovom "Odgovornost za postupke potčinjenih", propisana komandna
odgovornost:
"Vojni starešina je lično odgovoran za povrede pravila ratnog prava ako je
znao, ili je mogao da zna da njemu potčinjene, ili druge jedinice, ili
pojedinci pripremaju izvršenje takvih povreda, a u vreme kada je još bilo
moguće sprečiti njihovo izvršenje ne preduzme mere da se te povrede spreče.
Lično je odgovoran i onaj vojni starešina koji zna da su povrede pravila
ratnog prava izvršene, a protiv prekršioca ne pokrene disciplinski ili
krivični postupak, ili ako nije nadležan za pokretanje postupka, prekršioca
ne prijavi nadležnom vojnom starešini. Vojni starešina odgovara kao
saučesnik, ili podstrekač ako je nepreduzimanjem mera protiv potčinjenih
koji krše pravila ratnog prava doprineo da njemu potčinjene jedinice i
pojedinci takva dela ponovo vrše."
Nažalost, tvorci novog Nacrta KZ, olako preuzimajući neprihvatljiva rešenja
nemačkog zakonodavstva, za tzv. nehatni oblik komandne odgovornosti, čiji
sam dokazni smisao objasnio, predviđaju kaznu do tri godine zatvora. Kazna
iste visine propisana je, primera radi, i za prouzrokovanje stečaja,
nesavesno pružanje veterinarske pomoći, nezakonit lov ili ugrožavanje javnog
saobraćaja. Ako u Srbiji neko ubije drugoga iz nehata, može dobiti kaznu do
pet godina zatvora – ako je pak vojni komandant odgovoran, makar i nehatno,
za smrt desetina hiljada ljudi, dobiće najviše tri godine. Konačno, Nacrt KZ
je tako dobro preneo međunarodno u naše pravo da bi, kada bi se po njemu
sudilo, Adolf Hitler bio kažnjen s tri godine zatvora.
Marko Milanović, stručni saradnik Beogradskog centra za ljudska prava
Vreme, 12. avgust 2004.
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
