ï
PITANJE KOSMETA MOZE DA SE
RESI
PO RECEPTU FRANCUZA IZ 1983,
KADA SU UGUSILI POBUNU NA
KORZICI
@ Veljko Guberina
Postoji li resenje za kosmetsko pitanje pitaju se mnogi umni patriotski
nastrojeni Srbi i kako to vec kod istih biva dolaze do bezbroj teoretskih
resenja ali sa malom prakticnom primenom. S druge strane u resavanje problema
Kosmeta mesaju se takodje mnogi "umni", "demokratski" nastrojeni zapadni
"eksperti" koji slepo sprovode volju velikih sila i privode kraju disperziju
srpskog naciona na ovom prostoru i u ovom
veku.
Na primer, nemacki ekspert dr
Franc-Lotar Altman, sef istrazivacke grupe za zapadni Balkan u Institutu za
medjunarodnu politiku i bezbednost iz Berlina, vidi resenje problema u
formiranju "trojne unije" to jest Srbije, Crne Gore i Kosmeta, s tim da svaka od
njih moze u bilo kom trenutku da istupi iz nje. Bolje reci Srbima je na direktan
nacin stavljeno do znanja da cepkanju nije dosao kraj i da je intenca, kako
vidimo, svodjenje Srbije na Beogradski pasaluk. Uzgred budi receno, svaki ovakav
novinski napis i izjava propraceni su vestima o strahu od albanskog terorizma s
proleca naredne godine, na nacin kako je to i do sada
radjeno.
Resavanje problema Kosmeta sa
pravne strane, je Srbima nametnuta Rezolucija 1244 SB, u kojoj doduse stoji da
Jugoslavija ima suverenitet nad Kosovom i Metohijom, u kojoj su tacno
predvidjeni okviri dejstvovanja UNMIK-a i KFOR-a, kao i mogucnost da uz
konsenzus "velikih" moze da se donese nova rezolucija SB kojom bi se odredio
status Kosova.
Bez obzira sto bilo ko
govori o nekim uspesima UNMIK-a i KFOR-a, njihov dosadasnji neuspeh daje Srbiji
sansu da kapitalizuje cinjenicu da je Kosmet daleko od pravnih okvira i da
tamosnja situacija predstavlja donekle nacin koji je povoljan za
Srbiju.
U skladu s tim treba insistirati
na davno poznatim cinjenicama koje stalno treba ponavljati da opstanak Kosmeta
za Srbe znaci ocuvanje Srbije i Crne Gore u jos legalnim i legitimnim i od OUN
priznatim granicama; znaci ocuvanje srpske istorije i tradicije, srpske bastine
i srpskog bica. Znaci ocuvanje ljudskog dostojanstva jednog naroda koji u
poslednjih petnaest godina prezivljava libanizaciju zemlje, prolazi kroz Scilu i
Haridbu i vec posustaje ophrvan bedom, siromastvom, ponizen i od strane
medjunarodne zajednice ali i od strane svojih sunarodnika nekada pripadnika iste
zemlje, Hrvata, Slovenaca i Makedonaca, koji ocigledno nikada nisu ni gajili
osecanje pripadnosti istoj drzavi, da ne govorimo istom narodu. Cekali su
trenutak slabosti kako drzave tako i naroda, pa da se uz pomoc sponzora iz
inostranstva otcepe i formiraju svoje drzave; Kosmet je za Srbe ne samo kolevka
njihove drzavnosti, duhovnosti, kulture i istorije vec je bila i ostala
nepresusni izvor opstanka na svim nasim
prostorima.
Sta onda preostaje Srbima da
rade u situaciji u kojoj se sada nalaze. Ostaje im da odgovor nadju na primerima
iz dalje i blize istorije.
1. Jos
1912/13. reseno je pitanje granica i medjusobnih odnosa izmedju balkanskih
drzava koje su se te godine posle vekovnog turskog ropstva konacno oslobodile i
povratile nezavisnost koju su izgubile tokom 14. i 15. veka, kada su Osmanlije
porobile sve, tada slobodne drzave, na Balkanu. Takodje, zna se da u to vreme
nije bilo nikakve albanske drzave na tom prostoru a najmanje na Kosovu i
Metohiji, o cemu govore srpski spomenici o njihovom bitstvovanju u tim
krajevima.
Tada je na sastanku velikih
evropskih drzava a na uporno insistiranje Austrougarske i Italije 28. novembra
1912. stvorena drzava Albanija.
Takvo
stanje je potvrdjeno 1919. mirovnim ugovorom posle Prvog svetskog rata. Takodje,
to stanje je sankcionisano 1945. posle Drugog svetskog rata. Nikakvih razgovora
nije bilo o pitanju teritorije i granica novostvorene albanske drzave i ona je
ostala u okviru one teritorije, kako je bilo odredjeno
1912.
Takvo stanje bi ostalo i danas da
su posle rusenja berlinskog zida 1989, tadasnje vlasti u nasoj zemlji postupile
na nacin kako su to uradile sve zemlje nekadasnjeg sovjetskog
lagera.
Medjutim, da idemo
dalje:
2. Poznato je iako danas to niko
ne pominje, da je Hrvatska isticala da ima pravo da povrati suverenitet na
svojoj teritoriji jer su Srbi izvrsili oruzanu pobunu protiv drzave ciji su oni
gradjani, te da ona, Hrvatska, ima pravo da zastiti svoju drzavu od pobunjenika.
Suverenitet je povratila tenkovima i avionima uz proterivanje skoro cetvrt
miliona Srba sa njihovih vekovnih ognjista.
Tudjman i celokupno hrvatsko
rukovodstvo od 1990. govorili su "Hrvati nikada nece dozvoliti Srbima da stvore
svoju drzavu na nasim povjesnim
prostorima".
Evropa, a sto je najvaznije
Amerika, prihvatile su takav stav i objasnjenje
Hrvatske.
Sada se analogno tome
postavlja pitanje "zar Albanci nisu bili gradjani Srbije protiv koje su podigli
oruzanu pobunu te i ona, Srbija, ima pravo da stiti svoju drzavu od pobunjenih
gradjana".
Cuti Evropa, cuti Amerika a
cutimo i mi!
Idemo
dalje:
3. U prolece 1999. pa sve do
danas Evropa i Amerika su objasnjavale kako su izvrsile "bombardovanje Srbije da
bi se sprecila humanitarna katastrofa million Albanaca koje je Milosevic
proterao sa njihovih imanja".
Iako to
nije tacno, ali sada se na tome necemo zadrzavati vec nastavljamo dalje; ista
Evropa i Amerika dovele su i snage NATO na Kosovo i Metohiju kako bi omogucili
Albancima miran zivot na svojim
imanjima.
Sa povratnicima nahrupile su
desetine i desetine hiljada Albanaca gradjana albanske drzave, te su zajedno
poceli da izbacuju Srbe iz njihovih stanova, kuca, imanja i u iste se
useljavali. Stavise poceo je pogrom srpskog stanovnistva na najdrasticniji nacin
i to u prisustvu KFOR-a a uz saznanje UNMIK-a. Ovde nisu sprecili humanitarnu
katastrofu Srba.
Nijedna od evropskih
drzava, kao ni Amerika, nisu podigle glas protiv progona srpskog naroda a da ne
govorimo o onemogucavanju povratka istom na svoja ognjista kao sto je svet
omogucio Albancima.
Nastavljeno je
kidnapovanje, ubijanje, paljenje, rusenje i unistavanje svega sto pripada
srpskom narodu. Nastupilo je zatiranje svih tragova o postojanju Srba na Kosovu
i Metohiji.
Slobodno mozemo da kazemo da
cak i nasa demokratska vlast nije dovoljno energicno istupila protiv toga, a iz
svega se moze zakljuciti da je i KFOR pomogao u vrsenju tih zlocina, svojom
pasivnoscu. Kulminacija je bila 17. marta ove godine kada se i ceo svet
zaprepastio pokusajem genocida nad srpskim narodom. Svi su zahtevali da se odmah
pristupi podizanju kuca kako bi se narod vratio na svoja imanja. Proslo je osam
meseci, to nije uradjeno a da ne govorimo o obnavljanju crkava i
manastira.
Albanci su bili sigurni da ce
Kosovo postati nezavisna drzava. Kako i ne bi kada su toliko puta culi Holbruka
i Olbrajtovu koji su drsko i otvoreno znali da
kazu:
"Srbi treba da se pomire sa
cinjenicom da Kosovo vise nikada nece biti
njihovo."
Nikada niko od nasih
rukovodilaca nije reagovao na takve drske izjave te se stice utisak da su i oni
u to uvereni. Cak i u jednom delu srpskog naroda, na svu srecu malog broja, ali
je cinjenica da i takvih ima, koji se mire sa podelom KiM ili sa kompletnim
napustanjem tih prostora, jer su "kosmetski Albanci spremni da ako treba i
ratuju protiv Srbije radi osvajanja Kosova i Metohije". Stavise, govori se o dva
miliona ratobornih albanskih terorista na Kosovu te da je "nezavisno Kosovo i u
srpskom nacionalnom interesu".
Stoga je
jasno da je ocita teznja lidera kosovskih Albanaca da isprovociraju rat sa
Srbima ako se hitno ne nadje mirno resenje za odvajanje KiM od Srbije a
dogadjaji od 17. marta potkrepljuju tu ideju.
Postavlja se pitanje da li ce Srbi
imati snage i hrabrosti da se pravilno postave u ovom trenutku. Dugo su cekali i
trazili od Evrope a pogotovo od Amerike da se prema nama postupi kako se radilo
i u drugim drzavama Evrope (Spanija, Italija, Velika Britanija, Turska itd).
Pre otpocinjanja globalnog rata protiv
terorizma treba se potsetiti da su nekadasnji separatisticki procesi vodjeni
putem teroristickih akcija doziveli slom.
Zato treba uvek imati na umu sta je
rekao Felipe Gonzales, posle prve izborne pobede u Spaniji 1982, novinarima:
"Spreman sam da razgovaram sa svakim gradjaninom Baskije koji priznaje
suverenitet i integritet Spanije na njenoj celoj
teritoriji".
Isto tako ukazuje se na jun
1983. godine kada je doslo do pobune u Ajacu na Korzici i kada je usplahireni
prefekt predsedniku Francuske javio da je izgubio kontrolu nad situacijom jer je
grad preplavljen pobunjenicima koji uzvikuju: "Napolje Francuzi, ovo nije
Francuska, zivela slobodna Korzika". Na to ga je Miteran potsetio da se na 40 km
od Ajaca nalazi vojska... Nekoliko dana kasnije novinarima je Miteran mirno
odgovorio: "Pre dve godine 51 posto Francuza me je izabralo za predsednika
Francuske. Primio sam integralnu Francusku i takvu cu predate nasledniku
1988."
Sve ovo je vrlo indikativno i
sada pripada istoriji kao i dogadjaj iz 1950. godine kada je Alcide de Gasperi,
predsednik italijanske vlade, izjavio, upitan sta misli o eksplozijama u Juznom
Tirolu, odgovorio: "U Italiji ne postoji nikakav Juzni Tirol vec provincija Aldo
Adidje i na pucnjavu pravna drzava ima pravo da odgovori na isti nacin". Da se
ne govori o brojnim slucajevima koji su poznati svakom obrazovanom gradjaninu
nase zemlje. Stoga za nas je najvaznije da se potsetimo nase istorijske
proslosti.
Nema nijednog razloga da je
se odreknemo jer je bila velika, svetla i slobodarska (1912, 1914, 1941.
godina). Svi ovi datumi treba da budu potstrek a ne da nas vracaju unazad, vec
da nam budu stalna podrska i ohrabrenje u kriticnim casovima nas Srba bez obzira
gde zivimo.
(Autor je poznati advokat u
penziji, a svoj pogled na kosmetski problem izneo je na tribini "Politike", 30.
novembra ove godine)
POGRESNO
POREDjENJE SA KARADjORDjEM
Pogotovo ne smemo da
zaboravimo 1804. i 1815. godinu kada nismo isli na otcepljenje od Turske
(kako neki nasi gradjani tvrde), vec smo isli da se oslobodimo
visevekovnog ropstva i obnovimo nasu nekadasnju drzavu i
slobodu.
Prema tome, albanska
pobuna protiv srpske drzave ne moze da se izjednaci sa Karadjordjevim
ustankom, kako neki ucesnici ove tribine pominju, jer nije isto ustanak i
borba srpskog naroda protiv turskog okupatora i osvajanje tudje teritorije
od albanskih terorista koji zele da stvore svoju
drzavu.
|
STVARANJE
VELIKE ALBANIJE
ODBACENO JOS 1912. GODINE
Albanci imaju
pravo da zahtevaju sva prava predvidjena prihvacenim svetskim standardima
o ljudskim pravima koja mora da im omoguci srpska drzava kojoj i dalje
pripadaju.
Podvlaci se da njihova
vekovna teznja za stvaranjem velike Albanije nije prihvacena ni 1912, kada
je i stvorena drzava Albanija a nije bila predmet odlucivanja onih koji su
krojili kartu Evrope i sveta posle Prvog i Drugog svetskog
rata.
Stoga im je trebalo reci
oktobra 2000. da nasa zemlja nece prihvatiti stvaranje bilo kakve druge
albanske drzave pored vec postojece albanske drzave u
Evropi.
|
|
