Pravda
Medjunarodni sud u Hagu se proglasio nenadleznim po tuzbi SRJ
protiv osam zemalja NATO za bombardovanje 1999. godine
NASA DRZAVA SAMA SEBI PODMETNULA NOGU
@
Dusan V.MITIC
Medjunarodni sud pravde u Hagu konacno je prekinuo neizvesnost oko sudbine tuzbe
SRJ (SCG) protiv osam zemalja clanica NATO zbog genocida i nelegalne upotrebe
sile 1999. godine, tako sto se u tzv. prethodnom (incidentnom) postupku
proglasio nenadleznim. Prihvatio je prihvatio prigovore osam tuzenih zemalja da
SRJ, u trenutku podnosenja tuzbe 24. aprila 1999. godine, nije bila clan OUN,
kao i Konvencije o sprecavanju i kaznjavanju zlocina genocida iz 1948. godine i
zbog toga nije mogla da ima "aktivnu legitimaciju" da bude tuzilac.
- Ovom presudom postupak po tuzbi SRJ
(SCG) automatski je skinut sa spiska predmeta koji se vode pred Sudom, cime smo
izgubili mogucnost da zahtevamo satisfakciju kao ostecena strana - kaze za
"Svedok" dr Zoran Vucinic, profesor medjunarodnog prava na Fakultetu narodne
odbrane u Beogradu. Iskljucena je mogucnost zalbe, jer Medjunarodni sud pravde
odlucuje samo u jednom stepenu.
MSP je,
podsecanja radi, glavni sudski organ UN i njegov Statut je integralni deo
Povelje UN. Drzave koje nisu clanice UN mogu postati clanice Statuta, ali samo
pod uslovom koji u svakom pojedinom slucaju utvrdjuje Generalna skupstina na
preporuku Saveta bezbednosti. Dakle, moze biti nadlezan samo ako se radi o
drzavama clanicama UN, odnosno njegovog
Statuta.
Na pitanje koja i kakva je
nadleznost Suda, dr Vucinic kaze:
-
Njegova nadleznost je fakultativna, a ne obavezna. Drugim recima, osnov njegove
nadleznosti je volja stranaka, pri cemu te stranke mogu da budu samo drzave,
razume se pod uslovom da su clanice Povelje UN, odnosno njegovog Statuta. Osnov
te nadleznosti proizilazi iz opsteg nacela medjunarodnog prava "da se nijedna
drzava ne moze primorati na parnicenje bez svog pristanka". To je posledica
decentralizovanosti medjunarodne zajednice zasnovane na nacelu suvereniteta
drzava, koje ne prihvata postojanje bilo kakve obavezne sudske instance, kao sto
je slucaj sa unutrasnjim pravnim sistemima. Posto se nadleznost Suda zasniva
samo na volji stranaka (drzava), ona je uvek ogranicena na meru koju su stranke
same odredile. U nasem slucaju to pravilo nije doslo do izrazaja, jer se Sud
nije bavio pitanjem da li postoji saglasnost tuzioca (SRJ) i tuzenih (clanice
NATO) oko njegove nadleznosti, vec je nadleznost utvrdjivao prema kriterijumu
clanstva SRJ u UN.
Medjunarodni sud
pravde je u istom ovakvom postupku i na isti formalan nacin odbio prigovor SRJ o
nenadleznosti povodom tuzbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske za agresiju i
genocid, koji se upravo bazirao na cinjenici da SRJ nije bila clanica UN u
trenutku kada su podnete te tuzbe. Tako je sud u prvom slucaju odbacio ovaj
argument, dok ga je u drugom iskoristio kao formalni razlog nenadleznosti.
- Tesko je reci zasto je Sud postupio
razlicito, odnosno zasto je prema istom argumentu zauzeo kontradiktorne stavove.
Jer, ako se proglasio nenadleznim povodom nase tuzbe iz razloga koji su
navedeni, onda je nelogicno sto je ostao pri odluci da SCG ima parnicnu
sposobnost (pasivnu legitimaciju) u procesu povodom tuzbi dve susedne drzave.
Ovde bi se cak mogla postaviti teza da je prihvatanjem nadleznosti u slucaju
bosanske i hrvatske tuzbe protiv SRJ, Sud ipak precutno priznao da je SRJ
clanica UN, da bi to priznanje opovrgao povodom nase tuzbe protiv osam zemalja
clanica NATO. Sve ovo baca senku na njegov autoritet i daje osnove za sumnju da
je podlegao politickim pritiscima. Neshvatljivo je da jedan isti organ moze tako
da postupi, sto se najblaze moze nazvati skandalom. Mozda to i ne treba da cudi
ako se ima u vidu da je i autoritet UN, kao i temeljnih nacela medjunarodnog
prava, danas sveden na ponizavajuci nivo. Bojim se da je to jos jedan dokaz koji
potvrdjuje ovakav stav. Cak sam sklon da verujem da je to deo jednog antisrpskog
scenarija koji vec godinama traje, a manifestuje u vidu otimanja srpskih
teritorija, destabilizacije politickih prilika u pojedinim regionima radi daljeg
cepanja Srbije, marginalizovanja sistema odbrane i vojske kao njegovog stuba,
favorizovanja srpske krivice od strane tuzilastva tzv. haskog tribunala,
kontrole stranog faktora najvaznijih institucija
zemlje.
Pored ovog suda pravde, u Hagu
postoji i stalni Medjunarodni krivicni sud. Na pitanje da li postoji
alternativni pravni lek i podneti neke tuzbe pred njim, dr Vucinic
kaze:
- O stalnom Medjunarodnom
krivicnom sudu ne treba razmisljati, jer je nadlezan za zlocine genocida,
zlocine protiv covecnosti, ratne zlocine i zlocine agresije koji se budu
izvrsili tek nakon stupanja na snagu njegovog Statuta. Kako je taj akt stupio na
snagu 1. jula 2002. godine, a zlocini NATO su izvrseni 1999. godine, ovaj sud
isto tako ne bi bio nadlezan za utvrdjivanje individualne krivicne odgovornosti
izvrsilaca tih zlocina.
Da li je tu
kraj? Sta sada? Kako se izvuci iz pravne situacije u kojoj se isti taj sud
proglasio nadleznim za tuzbe BiH i Hrvatske protiv nas? Da li su (i koje) bile
greske naseg pravnog tima i ko nas je uvalio u nezvidnu situaciju i pravni "glib
do guse"? Na to pitanje odgovara mr Goran Cvetic, advokat za medjunarodne
parnice:
- Uvek sam bio svestan
politicke konstelacije dogadjaja, ali nakon sto se taj sud oglasio nadleznim po
tuzbi BiH protiv SCG, kada ta tuzba vec nije pala, u meni se rodila nada da ce
se oglasiti nadleznim i po nasoj tuzbi protiv osam zemalja NATO. Jednostavno,
tesko mi je bilo poverovati da ce u takvoj situaciji MSP posegnuti da odluci da
SRJ nije bila clanica UN u momentu podnosenja tuzbe protiv NATO, a oglasio se
nadleznim po tuzbi BiH protiv nas. Posle otcepljenja bivsih jugoslovenskih
republika i uvodjenja sankcija SR Jugoslaviji, nase clanstvo u UN je
suspendovano, s tim da je Jugoslavija mogla zadrzati svoje sediste i ime zemlje
u Generalnoj skupstini UN. Ovakav nejasan status SRJ u UN je bio tema brojnih
strucnih clanaka vodecih medjunarodnih pravnika. Jedan od najpoznatijih je onaj
britanske profesorke Rozalin Higins u kome ona takvu situaciju, u pravnom
smislu, naziva "izopacenom do ekstrema". Posle 5.oktobra 2000.godine, nove
vlasti su, umesto zahteva za ukidanje suspenzije, napravile drzavi i narodu
katastrofalnu stetu i podnele zahtev za prijem u UN, iako je Jugoslavija jedna
od zemalja osnivaca te organizacije. Taj zahtev je i usvojen i SRJ postaje
nova-stara clanica UN u novembru 2000. godine. Dakle, SRJ je sama sebi
"podmetnula nogu" i pomogla sudu da donese odluku kakvu je
doneo.
Kako dalje i da li je to bila
jedina greska sadasnjeg pravnog tima SCG, magistar Cvetic
kaze:
- Nase tuzbe protiv zemalja NATO i
protivtuzba protiv BiH su bile opravdane, jer je upotreba sile NATO protiv SRJ
bila nezakonita, dakle agresija. Odlican je potez protiv tuzbe BiH, u kojoj se,
izmedju ostalog, navodi da je SRJ, preko svojih "surogata"(!?), dakle bosanskih
Srba, navodno izvrsila genocid u BiH. Ko bi drugi, osim SRJ (SCG), mogao pravno
da zastiti svoje "surogate" protivtuzbom? Niko. Medjutim, pravni tim SCG, na
celu sa glavnim pravnim savetnikom Tiborom Varadijem, a na snaznu sugestiju
tadasnjeg ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovica i njegovog glavnog
(partijskog, GSS) savetnika Vojina Dimitrijevica, donosi odluku da nasu
protivtuzbu â povuce. To je bila katastrofalna greska, jer se Medjunarodni sud
zatim oglasava nadleznim u sporu BiH protiv SCG. Svaki iole iskusan pravnik bi
shvatio da sud ne bio mogao da donese dve razlicite odluke o nadleznosti da je
nasa protivtuzba ostala. Pored toga, da nije bilo povlacenja protivtuzbe, odluka
o nadleznosti u tom sporu bi nam jos tada pojasnila sta nas ceka u sporu protiv
NATO. Sudije bi morale gledati unapred i doneti odluku koja vodi u potpunosti
racuna o zastiti interesa NATO zemalja. Stoga tvrdim da nasa protivtuzba protiv
BiH nije povucena, sve tuzbe bi pale jos u vreme odluke o nadleznosti u sporu sa
BiH. To je potpuno jasan zakljucak. Ali, nas pravni tim to valjda "nije"
shvatio. Gospoda Varadi, Svilanovic, Dimitrijevic, Djeric i drugi, odlucili su
se da povuku protivtuzbu i ostave nas na vetrometini. U tome su i uspeli.
Medjutim, iako su nacinili katastrofalnu gresku, sada odluku MSP po sporu sa
NATO predocavaju javnosti kao nekakav uspeh. Kazu "ta odluka je dobra za nas".
Evo, hajde da vidimo sta nam je ostalo na raspolaganju i na cemu to nas pravni
tim zasniva svoj optimizam? Kao prvo, u toj analizi treba sagledati ucinak tog
naseg sadasnjeg pravnog tima. Imali smo tuzbe protiv NATO zemalja i protivtuzbu
protiv BiH. Tih nasih tuzbi vise nema. Prve nema po sili odluke suda, druge po
necijoj gluposti. Sada su ostale samo tuzbe BiH i Hrvatske protiv nas. Da li je
ovo uspeh naseg pravnog tima?
Cemu se
nada nas tim, postavlja pitanje mr
Cvetic:
- Pre svega, nada se da ce
obrazlozenje presude protiv osam zemalja NATO naknadno uticati na MSP da se
oglasi nenadleznim i u sporovima koje BiH i Hrvatska vode protiv nas. Ali, za to
je potrebno na osnovu cl. 61. Statuta Medjunarodnog suda pravde pokrenuti obnovu
postupka. Istu onu reviziju koju je nas sadasnji tim vec podnosio u sporu sa
BiH, tvrdeci da, u momentu podnosenja tuzbe BiH protiv nas, mi nismo bili
clanica UN. Ta revizija nije bila uspesna. Po cl. 61. Statuta MSP revizija se
moze zahtevati samo usled otkrica neke nove odlucujuce cinjenice koja sudu i
stranci nije bila poznata pre donosenja presude, a to neznanje se ne moze
pripisati nemaru stranke.
Da li postoji
neka druga mogucnost, neka "rupa" u medjunarodnom pravu ili "slamka" za koju
mozemo da se uhvatimo?
- Postoji
mogucnost koju neko moze smatrati pravnom akrobatikom. U Statutu MSP nema nicega
sto nas sprecava da povucenu tuzbu protiv BiH ponovo podnesemo. Na taj nacin bi
procesno-pravno "primorali" MSP da odlucuje o nadleznosti povodom nase
protivtuzbe. Tesko je da bi sud sada nasao da je tu nadlezan. Sud bi, verovatno,
ponovo nasao da nismo bili clanica UN i Statuta MSP u relevantnom periodu, cime
bi bio primoran da prizna svu apsurdnost odluke kojom se oglasio nadleznim po
tuzbi BiH. Necu ulaziti u spekulacije kakva ce odluka MSP po ponovnoj reviziji
biti. To je nezahvalno, posebno imajuci u vidu "nepredvidljivost" odluka naseg
pravnog tima koja nas je dovela u situaciju u kojoj smo. Imamo ministra spoljnih
poslova koji je sudu slao citav niz pogresnih signala pozivima da se tuzba
protiv NATO zemalja povuce. Imamo prof. Radoslava Stojanovica, predsedavajuceg
Pravnog saveta istog ministarstva, koji uz svog kolegu prof. Vojina
Dimitrijevica, prosto zaludjuje javnost. Imamo prof. Varadija, koji pristade na
povlacenje protivtuzbe protiv BiH. Kuda ti ljudi vode ovu zemlju? Neka se svako
zapita da li se ovakvih cuvara nasih pravnih interesa valja otarasiti sto
pre.
SVAKO SEBE
BRANI, PA I PROFESORKA IZ LONDONA
- Zao mi je
sto je u donosenju odluke o nenadleznosti ucestvovala moja profesorka sa
Londonskog univerziteta, dr Rozalin Higins, koja me je naucila mnogo cemu.
Ali, jasno mi je da je morala da stiti interese svoje zemlje i nasa je
tuzba protiv zemalja NATO jednostavno morala biti odbacena bez ulazenja u
pravo stanje stvari. Jer, da se islo u bit spora, prof. Higins i mnogi
drugi medjunarodni pravnici u svetu znaju da bi se zemlje NATO tesko
odbranile od nase tuzbe. Zato je po svaku cenu bilo potrebno doneti ovakvu
odluku i spasavati sopstvenu glavu i drzavu. Oni su to i uradili -
zakljucio je mr Goran Cvetic, advokat za medjunarodne
parnice.
|
