Poslednja
pljacka
Drzavni ured za reviziju pretvorbe, tako Hrvati zovu svoju privatizaciju,
objavilo je pre neki dan da je 90 odsto pretvorbe posluzilo da se opljackaju
preduzeca. Otpustani su radnici, proizvodnja nije pokrenuta, tajkuni su se
dokopali za male pare luksuznih poslovnih prostora i atraktivnih lokacija. Tako
se neoliberalni koncept, zasnovan na politici da bogati svet bude jos bogatiji,
a siromasni jos siromasniji, savrseno sprovodi u
praksi.
Isto danas mozemo reci i za
srpsku privatizaciju. Ako se braca u pljacki u bilo cemu fenomenalno slazu, to
je u tajkunizaciji drzave. Prema poslednjim podacima za novembar u privatizaciju
je islo 1.560 preduzeca, privatizovano je 1.235, a u 105 preduzeca je vec
ponistena privatizacija. Udruzenje malih akcionara Srbije â UMA, koje je
osnovano na moju inicijativu u junu, danas okuplja 35.000 akcionara i zastupa
skoro 300 preduzeca koja su opljackana u procesu banditske privatizacije. Pored
onih 105 preduzeca u kojima je ponistena privatizacija, u jos 500 je pokrenut
proces za reviziju i ponistavanje privatizacije, a jos 500 preduzeca se tek
javljaju, oslobodjeni straha, da se preispita i ponisti
privatizacija.
Kakvog je smisla imala
takva brza i toliko hvaljena privatizacija, secate li se onog glupog slogana â
pocetak za imetak, kada ce 90 odsto ovakve nakaradne privatizacije, pre ili
kasnije biti ponisteno?
Uprkos svemu
iznesenom, legalisticka vlada premijera Kostunice, koji je izgubio svaki
legitimitet u narodu, uporno nastavlja da sprovodi jedan, sada vec u praksi
dokazano promaseni koncept. I ne samo to, zaslepljeni trenutnom vlasti i pod
kontrolom prevejanih tajkuna, nedavno mi je jedan privrednik priznao da je
pozvan na veceru sa premijerom na kojoj je bio jedan oligarh koji je najveci
pljackas preduzeca u procesu privatizacije, ministri u vladi najavljuju jos
ubrzaniju privatizaciju. Ako vec drzava ide u propast, onda da se taj
samoubilacki cin ubrza, kako bi se agonija sto pre
zavrsila.
Na samom pocetku tranzicije i
privatizacije otvoreno sam pisao i govorio sta ce se desiti. Pokojni premijer
Djindjic nije hteo da me poslusa i naivno je poverovao laznim obecanjima
sumnjivih eksperata iz sifrovane organizacije. Postoje novinski clanci,
intervjui i kasete sa mojih gostovanja po lokalnim televizijama gde se jasno
vidi sta sam govorio i predlagao. Nazalost, revolucionari bez kapitala, dosavsi
sa ulice na drzavne funkcije, nisu hteli da otvore javnu raspravu o tranziciji i
privatizaciji, vec su postigli dogovor sa Despotovim oligarsima da zapocne
klanje srpskih preduzeca. Tako su srpska preduzeca, posle hiperinflacije,
sankcija i bombardovanja, ostavljena na milost i nemilost pohlepnih i krvozednih
tajkuna tranzicije.
Djindjiceva vlada je
otvorila ogradu tora kako bi hijene tranzicije otpocele svoj krvavi pir u stadu
preplasenih ovaca, a Kostunica je zakljucao vrata pastiru da ne izadje iz kolibe
i kazni krivce. Zakljucao je vrata tvrdeci da promaja moze da probije pastira.
Eto, to je zalosna slika nase privatizacije. Preduzeca su ostavljena da se sama
bore protiv gramzivog copora hijena. Institucije sistema i sudovi su potkupljeni
od tajkuna, tako da je nasa titanska borba protiv zla vecito ponavljanje jedne
te iste istorijske pobune za dobro i
pravdu.
Ziveci i radeci danonocno na
trzistu mogu da kazem da nevolje tek stizu posto nista nije uradjeno, mada se
mnogo obecavalo, na promeni nakaradnog koncepta i na uspostavljanju novog
privrednog sistema. Nazalost, tog novog privrednog sistema nema. Ko je za to
kriv? Pa isti oni koji danas govore o sestom oktobru i modernizaciji, dok su za
vreme svoje vlasti ucestvovali u kriminalizaciji drustva. Tesko je praviti
preporod u drustvu sa strankama koje kradu glasove u parlamentu i do danasnjeg
dana ne otkrivaju pocinioca te skupstinske blamaze. Ako se u parlamentu kradu
glasovi, potpuno je za ocekivati da ce svi akteri bliski vlasti podrazavati
svoje parlamentarne lupeze.
Kradja je
postala sastavni deo vladanja. Niko se vise ne cudi sto neko na vlasti krade,
vec se svi pitaju koju kolicinu novca i privilegija je ukrao. Tako, na primer,
otezano formiranje lokalne vlasti posledica je trgovine politickih stranaka oko
preraspodele vlasti. Politicke stranke smatraju da su drzavne funkcije osvojeni
feudalni posedi koji, posle neprincipijelnih koalicija i kohabitacija, pripadaju
onima koji su pristali na raznorazna ponizavanja i uslovljavanja. Drzavna
funkcija se dozivljava kao plen koga treba brzo rastrgati. Brzina se uvecava
osecajem politickih aktera da se drzava po svim funkcijama raspada. Pljackaski
povik â ko ugrabi danas zavrsio je posao - kako mi je na samom pocetku
nesmotreno priznao Plejboj tranzicije, preneo se danas na vecinu javnih
funkcionera. Naravno, cast brane oni u manjini koji ne mogu da pojedu sami
sebe.
Posast kruzi Srbijom. Posast
pljackanja. Izgleda da stradaju samo oni koji se usude da ukradu cokoladnu
bananicu iz supermarketa. Veliki tajkuni gutaju drzavnu imovinu za male pare, a
onda opljackano preprodaju, obicno strancima. Kada isplate provizije politickim
mocnicima i funkcionerima u drzavnim sluzbama, ostaje im dovoljno bogatstva da
mogu nastaviti dalje svoju zlocinacku delatnost protiv drzave i sopstvenog
naroda. Posast se toliko prosirila da je zahvatila sve pore bolesnog drustva.
Direktor drustvenog preduzeca namerno vodi preduzece u stecaj posto je kapital
izneo na firme svojih rodjaka i kumova. Najveci broj menadzera u preduzecu
otvoreno radi protiv interesa akcionara i unistavaju namerno imovinu kako bi se
dokopali velikih provizija. Kada se mali akcionari udruze i postanu vecinski
vlasnici u preduzecu, menadzeri organizuju sopstvenu privatnu vojsku da spreci
prave vlasnike da preuzmu upravljanje u
firmi.
Svako se ponasa kao da stize
sudnji dan i treba sto vise opljackati tudju imovinu. Sad ili nikad! Otmi! Udri!
Neka svako uzme sta moze pre fajronta! Brod tone i treba pokrasti sve kabine
koje su putnici namestili. To sto ce ih ukradeno zlatno posudje, kada budu upali
u hladnu vodu punih dzepova, odvuci na dno sada nije toliko vazno. Mnogo je
bitnije da se, makar na tren, zivi punim plucima dzepâseta. Nikada vise nece
imati priliku da za tako kratko vreme obezbedi sebe i svoje pokolenje. Pljacka
je usla u zavrsnu fazu pre Velikog Praska. Zaraza se siri
munjevito.
Pre neki dan sam saznao da je
jedan radnicki buntovnik u preduzecu, koga sam zbog hrabrosti i odlucnosti
podrzavao u borbi protiv direktora koji je letinu odnosio sa drzavnih poseda,
preuzeo vlast u firmi i da je odmah tov pilica iz drzavne farme preneo kod sebe
kuci, da je prodao 100 krava kako bi uzeo proviziju i odlucan je da zabrani sve
radnicke proteste. Opet, druga direktorka jedne centralne beogradske firme,
posto je obezbedila sebi i bratu kuce sa bazenima na Ukletom brdu, dok radnici
primaju 7.000 dinara mesecno, nemaju cetiri godine uplacen radni staz, a mali
akcionari nikakva prava, posle udruzivanja malih akcionara pocela je histericno
da place i trazi da se spreci zakonsko udruzivanje i da skupstinu akcionara
sacinjava sedam ljudi u koje ona ima poverenje, medju kojima se nasla, sasvim
prirodno i zasluzeno, majka od direktorke preduzeca. Kad mogu svi da kradu,
mozemo i mi jer oni uvek vise kradu od nas. Tako razmisljaju srpski tajkuni i
njihovi lopovski sledbenici.
Mladi ljudi
uzimaju za uzore najvece prevarante koji velicani od zute stampe, okruzeni
silikonskim sponzorusama, besnim limuzinama i jahtama pokazuju kako se u Srbiji
moze ziveti od legalne pljacke drzave. Bolje da je ja ojadim, rece jedan tajkun,
nego da to isto uradi neko drugi. Hijene su svuda oko drzavne svojine. Pastir je
zakljucan. Ostalo je jos malo plena. Treba prodati NIS, EPS, ZTP, Telekom.
Izvore voda, puteve i poljoprivredne gigante. Treba slomiti kicmu drzave. Sta ce
kicma drzavi? Beskicmenjaci bolje prolaze u zivotu. Lakse se saginju da ih
uzjasi bahata oligarhija. Lakse puze pred portirima koji stoje ispred zgrade
MMF.
Kako prekinuti poslednju pljacku?
Bolje je pitanje: a kako se prekida bilo koja pljacka? Hapsenjem! I donosenjem
pravih zakona. Recimo, zakona o poreklu kapitala od 1987â2004. godine. Nakon
toga treba nacionalizovati imovinu oligarhije. Napuniti penzione i socijalne
fondove. Ko ce to da uradi? Rusija je imala Putina koji je spasio drzavu.
Amerika je angazovala Eliota Nesa. Sve je vec poznato. Treba samo poceti. Ko je
prvi?
