[sim] Brendovanje Tita

[Miroslav Antic]

 

http://www.nin.co.yu/index.php?s=free&a=2837&rid=4&id=4072

 

NIN

 

Broj 2837
12.05.2005

 

Društvo

Brendovanje Tita

Četvrt veka posle smrti Josipa Broza, eksjugoslovenski narodi dopuštaju sebi luksuz titoizma. Ni Srbi ne zaostaju. Da li smo poranili sa komunističkom nostalgijom istočne Evrope koja pije „koktu” ali za evre?

U bivšoj Jugoslaviji, „povratak otpisanih”. Slovenci će na skupštini razmotriti predlog da monumentalni natpis od kamena na brdu Sabotin kod Nove Gorice, „Naš Tito”, koji su „nepoznati počinioci” tumbali pred ulazak Slovenije u EU, bude pod zaštitom države. I Hrvati vraćaju porušene Titove spomenike, jer su shvatili da im je mali Joža važan podatak u „antifašističkom europskom podrijetlu”, a valjda i avnojevske granice Hrvatske i Slovenije o nečemu govore. „Govore o tome da su Srbi i dalje u zajedničkoj državi naroda i narodnosti SCG, koja pri tom nije sigurna ni u granice ni u državnost. Toliko o Titu i Srbima. Verujte da bih i ja svakodnevno posećivala Kuću cveća da sam Slovenka koja radi u EU i seća se kič parada. Blago njima, pravili su parodiju kad su ga rušili a sad prave parodiju kad dolaze ovamo”, reći će gđa Anita Tanasković, inženjer elektrotehnike iz Beograda, u NIN-ovoj anketi o srpskom brendu što se zove „Tito”.

Ponovo je složno zapevano: Tito je brend, pop-ikona, kemp i simbol beskonačnog blagostanja, mira i ladoleža. Tito je profit i umetnički koncept. Tito je pop-art, zlatni rudnik, jak kao Če i Kurt Kobejn zajedno, raskošan kao Merilin, lep kao Elvis. Mi smo Titovi, Tito je naš. Beogradski mediji su požurili da citiraju izvesnog Slovenca Zenela Batagelja, istraživača javnog mnjenja, koji je pre nekoliko meseci obznanio da bi Tito odlično prošao „kao luksuzni brend s visokim identitetom pri prodaji automobila, kozmetike, parfema i cigareta”. I eto vam tržišne definicije. Čujte, Slovenci to s Titom znaju jako dobro. Pošto ih nismo pratili kad su, osamdesetih, od štafete pravili falus ili kako se to već zove, i prvi se oprali od titoizma, možda bi ih sad vredelo poslušati i ući u novi biznis s Titom, brendom naših naroda i narodnosti.

Tu se sad neko u opštenarodnoj euforiji malo okliznuo pa bupnuo da je Tito – srpski brend. Volimo, ovako alavi, svuda da mećemo taj pridev srpski. I pošto se okolo niko nije pobunio, general Stevan Mirković, zaštitnik lika i dela Josipa Broza, rešio da ovu novu, bogatu sintagmu i ozvaniči prošle nedelje u „Kući cveća”. Ko je pokušao da se pobuni, odmah je ućutkan da je antikomunizam mrtav – živeo Tito!

E sad, ozbiljno, može li Tito biti srpski brend?

 

Prvo, marketinški stručnjaci više vole da tu i tamo uporede Hitlerov i Titov brend, dakle Hitlerovu medijsku mašineriju sa Titovom propagandom. Tako se lako dolazi do zaključka da je fašističko-komunistički ključ autokratskih režima u svojoj osnovi imao gebelsovsku formulu: „koka-kola” plus „paraderaj tzv. masovki”, što bi kazao u razgovoru za NIN istoričar Milan St. Protić, poreklom antikomunista. Tito je doslovce prepisao ovu formulu. Drugo, da li je Tito bio brend bivše SFRJ, ili je SFRJ bila Titov brend, koji je kao svaki proizvod sumnjivog porekla trajao po sistemu: „drži vodu dok majstori odu”, o tome su studije napisane. Jedno je sigurno, reći će trećina za NIN anketiranih starijih stanovnika Beograda: „Dok je trajalo, izgledalo je večno.” I isto toliko ih je reklo: “Ma kakav vas je Tito spopao? Tito je mrtav.” Ostali su vrednovali Titova vremena, ali nedovoljno sigurni da li čovek, i to pokojnik, može uopšte da bude brend. To im je, rekoše, pomalo nategnuto i s' Merilin Monro. Jedan od retkih koji je hteo da govori o Titu, Beograđanin Igor Manić (47), povratnik iz Toronta, kaže:

“Delo govori o čoveku. Titovo je trajalo kao i njegov život. On je bio vrhunski licemer. O dobrom životu za njegovog vremena govore oni koji nisu morali da odu u pečalbu (oko milion ljudi) i koji ne znaju da još plaćamo kredite koje je on uzeo. Verovatno su to oni koji nisu smeli da kažu da su Srbi, verujući da je to ime zbog koga će se u njegovoj demokratiji platiti nepodnošljiva cena.” Slobodan pasoš je Tito uveo da bi se oslobodio viška radne snage, kazao bi Milan St. Protić, tako da je jedan broj ljudi otišao u inostranstvo da ne bi bilo toliko nezaposlenih.

Međutim, ono opšte mesto o Arapinu koji kad čuje Jugoslavija, kaže „Tito”, i dalje igra.

Samo, gde je tu Srbija?

 

General Stevan Mirković, u svojoj pristojnoj vili na Dedinju, na kojoj se vijori trobojka s petokrakom, kazaće da je “Srbija i te kako tu, i da je Broz najviše Srbima dao, jer ih je sve okupio u jednu državu, i da su Srbi kao najbrojniji narod imali najviše položaja, da su bili favorizovani u Titovo vreme”. A to što je posle Jugoslavija srušena a Srbi i dalje žive u zajednici naroda, za to “nije kriv Tito nego srpski nacionalisti”, kaže general Mirković, predsednik Jugoslovenskog centra za nacionalnu ravnopravnost, samoupravljanje i nesvrstanost.

 

General je uveren da se u svim bivšim republikama pa i u Srbiji, ljudi vraćaju “vrednostima koje nam je Tito ostavio”, posebno Slovenci koji se u EU sada “osećaju ugroženima od Nemaca i Italijana”. I svi narodi i narodnosti bivše YU mogu da koriste Tita kako im je volja, sve imaju pravo na njega. Tako Beograd ima i frizeraj “SFRJ”, i modnu kolekciju “Broz”. I “Kuću cveća”. Hrvati, normalno, imaju Brione. A i ostali su se nekako snašli. Najčešće s kafanama.

“Tito ne može da bude srpski brend”, uveren je Protić, „jer Tito nije Srbin i nema nikakve veze sa Srbijom”.

Po zvaničnoj verziji on je Hrvat koji je dobar deo svog života proveo u Sovjetskom Savezu, a ovde došao na vlast voljom velikih sila. „I niko nas nije pitao da li će on tu da bude sahranjen, ili neće. To što je on ovde sahranjen, ne vidim da nam daje ikakvo pravo da to i koristimo”, dodaje on.

Da ne govorimo o tome da je Tito, istorijski gledano, trostruki gubitnik. „Prvo, raspala mu se SFRJ. Država, vlast, politika, ideja, ideologija, čiji je on bio nosilac i simbol raspale su se u najstrašnijem krvoproliću. Drugo, ideologija u koju je verovao celog života, sišla je s istorijske scene i to veoma neslavno. I zato je gubitnik. U Evropi više nema komunizma. Treće, gubitnik je i po tome što je on jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih koji je takođe umro i to prilično neslavno”, nabraja Protić i priznaje, ipak, da je Tito bio dobitnik samo lično, jer je kao uzurpator vlasti, diktator, autokrata, vladao kao car, imao veću moć nego monarsi u apsolutnim monarhijama. Međutim, nešto što se istorijski završilo neuspehom ne može da bude brend, siguran je Protić.

 

Međutim, Dragoljub Qubičić Mićko, glumac, nekadašnji “Indeksovac”, nedavno je izjavio da je Tito “definitivno brend”, sigurno ne “najveći srpski”, ali da “Tita mnogo vezuju za Srbiju” jer je “navodno, svaki diktator koji dođe na vlast u ovim krajevima, tu zahvaljujući Srbima”.

 

Naprotiv, reći će nam Milan St. Protić, “u Srbiji je postojao jedini ozbiljan antikomunistički pokret pa je onda taj komunistički teror u Srbiji bio gori nego u drugim delovima Jugoslavije”. Protić dodaje: “I dok je komunizam radio u korist nacionalnih interesa Slovenaca, Hrvata, da ne govorim o ovima što su pod Titom postali nacije i dobili akademije nauka i književnosti i dobili jezike. U Srbiji je trebalo slomiti kičmu srpskoj građanskoj eliti.”

 

Međutim, nije Tito jedino pitanje koje kod nas nije razrešeno. Još uvek ne znamo da li je za nas Srbe Jugoslavija bila dobra ili rđava, ne znamo ni da li je naš put zapadni ili istočni, da li pripadamo Evropi ili smo vanevropski narod. I takve nas, daleko od EU, zahvatila komunistička nostalgija?

 

Mirjana Vasović, profesor socijalne i političke psihologije na Fakultetu političkih nauka, kaže za NIN da je “komunizam za male narode, značio mogućnost da se njihova nacionalna i etnička specifičnost izrazi. I oni ga i danas vide kao važnu istorijsku stepenicu ka njihovoj nacionalnoj emancipaciji, ka dobijanju svoje države”. Srbi međutim, nisu imali taj problem sa državom, u Jugoslaviju su ušli kao država, a 25 godina posle Tita, Srbi žive i dalje u zajednici naroda, kao i za vreme Tita. Pa, što su onda nostalgični?

“Kod Srba je taj sindrom povezan sa ekonomskim blagostanjem”, tumači profesorka Vasović. Ona dodaje: “Socijalizam je za malobrojnu elitu bio doba neslobode ali je to bilo najveće moguće dobro za najveći broj ljudi, kad ga porede sa surovim periodom tranzicije koji je baš te mase koje su podržavale socijalizam gurnuo u bedu i na marginu, vratio ih unatrag. Tito je personifikacija takvih vrednosti i sentimenata. U slobodnom svetu u kojem smo sada, mi smo u stvari krajnje ograničeni u ekonomskom i u političkom smislu, A u onom svetu neslobode, eto da je Tito još poživeo – to nam je u podsvesti – on bi izveo stvar do kraja.”

 

Protić je, međutim, uveren da je komunistička nostalgija ozbiljan nacionalni problem.

“Mada, više problem elite. Posle 50 godina komunizma koji je izbrisao sve vrednosti i dostignuća, zapatila se jedna naopaka ideja da možda ima 'leba bez motike. Qudi se u Srbiji vezuju za Titovo vreme jer pod tim podrazumevaju kako je lepo bilo da se ne radi ništa. A sad mislimo da ćemo nešto da izvučemo od tog Tita koji je 25 godina mrtav. Svet je zaboravio Tita, kao i mnoge druge ljude. Bili pa prošli. I šta to nama znači što nekoliko hiljada Slovenaca dođe ovde?”

 

Pitanje je i gde se to ljudi po svetu sećaju Tita? I da li kad odete u London i nekome na ulici kažete da ste iz Beograda, on vama kaže: Tito? Ili u Parizu, Wujorku, Madridu, Stokholmu? Ako imate sreće da naletite na nekog načitanog, možda će vam na reč Srbija odgovoriti: O, Zloba Milozevik. I to samo ako je isuviše direktan. Tako da je bivši srpski predsednik, danas haški optuženik, odavno postao srpski brend, kao i Ratko Mladić, Radovan Karayić, bar sudeći po majicama, plakatima, kalendarima i ostalim srpskim suvenirima koji se mogu naći u svakoj srpskoj varošici. A Srbi od 9. maja ove godine nemaju samo Tita kao simbol antifašističke borbe, od sada je taj simbol zvanično i Draža Mihailović. Jer je Trumanov orden najzad uručen ćerki Dražinoj. Pa sad, i Draža zvanično može da uskoči u bitku za srpski brend?

 

“Tito je za Srbiju veći brend nego Draža”, uverena je dr Vasović, “jer u Srbiji ne živi samo srpska nacionalnost, i za mnoge je Draža neprihvatljiv. A i sam srpski narod je podeljen na partizane i četnike i dalje, i jednostavno Tito je bliži nekim ljudima zato što su dobro živeli u to vreme, ili zbog antifašističke borbe, kao komunistički vođa. Suviše je mnogo podela da bi Draža mogao da bude prihvaćen, mora da postoji nacionalni konsenzus. A veća verovatnoća je da će nacionalni konsenzus biti oko Tita nego oko Draže”. Nismo uspeli da saznamo šta o Titu, kao srpskom brendu, koji bi možda mogao i da nam se isplati, misli ministar turizma Bojan Dimitrijević, inače visoki funkcioner SPO-a, koji je zbog Berze banja bio nedostupan za NIN. A hteli smo da ga pitamo da li i za Tita važi ono “Kupujmo domaće”?

U Muzeju istorije Jugoslavije, tačnije u Memorijalnom centru “Kuća cveća”, rekoše nam da se svet i te kako seća Tita i da strani turisti kad stignu u Beograd traže da vide Titov muzej.

 

Svetlana Ognjanović, načelnik odeljenja za pripremu muzeološke delatnosti u Muzeju istorije Jugoslavije, kaže da je prošle godine “Kuću cveća” posetilo 32 000 ljudi. A 2003. bilo ih je 14 000. Ove godine samo 2. januara bilo je 2 000 posetilaca. A na dan kad je drug Tito umro, 4. maja ove godine bilo je 2 680 posetilaca. Ove godine, predviđa gospođa Ognjanović, “Kuća cveća” će primiti oko 60 000 ljudi. U “Kuću cveća” dnevno dođe od 200 do 1 000 ljudi. Leti ih je, razume se, više. I naravno, ulaz je slobodan. Bar bio poslednjih 25 godina. Kažu, red bi bio da počnu sa naplaćivanjem.

 

Dakle, zanimanje za Broza svake je godine sve veće, a koliko je to zaista ljudi govori i poređenje sa Narodnim muzejom u Beogradu koji, istina, tačno dve godine, nema stalnu postavku zbog rekonstrukcije. Međutim, Narodni muzej je 2002. godine posetilo 35 000 ljudi, 2003. više od 40 000 ljudi, a 2004. godine Muzej je posetilo 100 000 ljudi, kako nam je potvrdila Tatjana Cvjetićanin, direktorka Narodnog muzeja u Beogradu.

I gđa Cvjetićanin kaže da ne zna da li je Tito baš srpski brend “ali jugoslovenski i eksjugoslovenski jeste sigurno”. Ona dodaje: “I ovde nas svaki deseti posetilac pita gde je Titov muzej. Stranci posebno. Pre devedeset i prve smo izuzetno bili poznati po Titu. I verujem da to treba iskoristiti. Muzej istorije Jugoslavije ima fenomenalnu kolekciju. To je kolekcija koja govori o Titovom ukusu, on je primao poklone od ljudi koji su znali šta on voli, ali s druge strane i o ukusu tog vremena. Dakle najmanje je tu bitan segment velikih umetničkih dela, ta kolekcija je zanimljiva jer govori o klimi oko jednog gotovo orijentalnog vladara i odnosu prema njemu.”

 

U Muzeju istorije Jugoslavije su nam potvrdili da Titov grob posećuju ljudi iz cele Evrope, celog sveta. Dolaze turisti iz Grčke, Japana, Izraela... i to su sve organizovane posete. “Postoji, recimo, redovna organizovana grupa američkih turista koja dva puta nedeljno dolazi u Kuću cveća. To je oko četiri autobusa, imamo od marta do oktobra datume i satnice kada oni dolaze. Znači, to je samo u okviru jedne agecije, kružne ture koja ide od Beča do Konstance brodom, a turisti se ovde zadržavaju jedan dan. Odu do Kuće cveća i Kalemegdana i to je to”, kaže gospođa Ognjanović i vajka se da je sve funkcionisalo do 1997, kada je Slobodan Milošević uzurpirao Užičku 15, sebi zadržao pet objekata i zidom podelio kompleks na dva dela, Muzeju ostavio dva objekta, “Kuću cveća” i stari muzej. A onda je mnogo toga stradalo i u bombardovanju 1999. Dok se nije Milošević uselio u Titovu rezidenciju, Muzej je imao i publikacije, i majice, i ostale suvenire koji su se tu prodavali, bilo je osam objekata i park od devet hektara. Rezidencija je sada u vlasništvu Saveta ministara SCG. Nekadašnja spomen-zbirka, okrugla zgrada u kojoj su na tri sprata bili smešteni svi eksponati, pokloni Josipa Broza, sada se tretiraju kao rezidencijalni objekat koji se daje stranom gostu na korišćenje kada dođe u državnu posetu. Titovi saloni, nameštaj, zapravo ono što je sačuvano posle bombardovanja nalazi se u depoima.

 

Što bi rekao Josip Broz, u jednom od svojih čuvenih govora: “Mi smo more krvi prolili za bratstvo i jedinstvo naših naroda, e nećemo nikome dozvoliti da nam dira i da nam ruje iznutra da se ruši to bratstvo i jedinstvo.”

A mi!? Mi smo more krvi prolili da se razbratimo...

 

 

Nostalgija na istoku

 

Nostalgija za danima Istočne Evrope ne predstavlja fenomen samo u staroj NDR – i u novim članicama EU ljudi vole da ogreju dušu na simbolima dobrih starih vremena

 

Na prozorima se ističu tamnocrvene plišane zavese, sedišta su tapacirana svetlozelenim plišem. Luksuzni putnički voz je nakon prinudne pauze od 25 godina sveže renoviran i ponovo saobraća između Beograda i Vrnjačke Banje, 200 kilometara južno od srpske prestonice: Plavi voz Josipa Broza Tita ponovo putuje.

U raskošnom ambijentu njegovih luksuznih vagona jugoslovenski šef države i partije svojevremeno je proputovao 600 000 kilometara širom Evrope. Tu je primao goste kao što su libijski šef države Moamer el Gadafi, sovjetski lider Leonid Brežnjev i kraljica Velike Britanije Elizabeta II.

 

Danas, međutim, vozom putuje Sima Babić (72): “Htela sam da se setim dobrih vremena”, kaže ona. Poslednjih 15 godina, obeleženih krvavim ratovima oko nasleđa Jugoslavije, za nju je bilo užasno: “I tužno je videti kako je nekada bilo sve dobro.”

Ova stara gospođa nije usamljena na svom putovanju u prošlost, čini se da kroz vreme putuje cela Istočna Evropa. Piće, slatkiši, odevni predmeti, sredstva za pranje i televizijske serije iz socijalističkih dana omiljeni su kao nikada ranije – pola kontinenta je utonulo u socnostalgiju.

 

Mnogi Mađari se više ne kunu u “adidas” ili “puma” patike, već u dobre stare patike marke “tisa”. Nekada je ovaj proizvođač cipela svojim modelima patika snabdevao čitav istočni blok, a sada su ove patike – doduše novog dizajna – ponovo u modi.

U Poljskoj sredstvo za pranje “ludvig” ponovo stoji u prvim redovima polica u samouslugama. Ana Kovalska u svojoj prodavnici “Treća ruka” u Varšavi konstatuje da se puno kupuju i drugi proizvodi kojih je bilo i u socijalizmu; na primer, usisivači za prašinu “tigar”. Wen zemljak Darijuš Rudnicki se raduje rastu potražnje za motociklima “junak” – “20 posto godišnje” – kaže i sav blista.

Socijalisti su 50-ih godina naručili razvoj ovog ne baš startnog motocikla, koji je u žargonu brzo nazvan “poljski harli-dejvidson”. Napravljeno je samo nekoliko hiljada komada, ali legenda i dalje živi: “Većina onih koji kupuju junaka su već od dede čuli da je to bila super mašina”, kaže Rudnicki, koji je pre nekoliko godina kupio licencu ove robne marke i sada “junaka” proizvodi preko korejskog preduzeća “Hjosung”.

Uskrsnuću se veseli i istočna varijanta “koka-kole”. Slovenac Emerik Zelinka 1952. sigurno nije ni sanjao da će piće koje je kreirao nadživeti socijalizam i čak doživeti svoju renesansu u kapitalizmu. On je u to vreme neumorno mešao, menjao, probao i dodavao sastojke pića koje je pokušavao da napravi za jugoslovenskog proizvođača pića “Slovenija vino”. Radilo se o specijalnom nalogu njegovog šefa, koji je prilikom jedne posete Italiji podlegao čarima nektara klasnog neprijatelja: “koka-kole”. Zelinka je tražio nešto slično ovom američkom gaziranom napitku za ljude u Titovom balkanskom carstvu, samo – pa, bio je u toku hladni rat – nešto daleko bolje. Na kraju je došao do idealne mešavine: 11 trava, aroma karamela i naranye, uz to šipak i limun, a sve slatko i smeđe boje. Tako je rođena “kokta”, piće koje se pilo na zabavama u višenacionalnoj državi 50-ih i 60-ih godina.

 

Stare Jugoslavije odavno nema, Slovenija je u međuvremenu čak članica EU – ali “kokta” je još uvek tu. Odnosno, bolje rečeno: ponovo je tu. Promenila se samo cena: boca košta 1,25 evro, dok je ranije koštala osam dinara, samo nekoliko centi. Slovenački stručnjak za marketing Rozana Turk veruje da nostalgija za koktom, koja vlada i u Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj, objedinjuje sve generacije. “Stariji ovo piće piju jer ih podseća na njihovu mladost. A mlađi naprosto hoće da budu u trendu.” Upravo ona godišta koja se više ne sećaju epohe socijalističke vlasti, ili su čak rođena nakon 1989, jesu ta koja doprinose ovom zakasnelom pobedničkom pohodu retroproizvoda.

 

U međuvremenu su ponovo u trendu i stari filmovi i televizijske serije. U Češkoj se uveče ulice još uvek isprazne kada se prikazuje serija “Žena iza tezge”: u glavnoj ulozi je Irina Svorocova, kao prodavačica sa srcem i socijalističkim ubeđenjima – glumica koja je zahvaljujući svojim zaslugama za klasnu svest Čeha i Slovaka 70-ih godina bila čak i član Politbiroa u Pragu.

 

U Poljskoj je televizija od 2001. čak šest puta reprizirala seriju “Četiri tenkista i pas”. Milioni stalno iznova dirnuti gledaju poljske grenadire u njihovom tenku T-72 “rudi”, koji na strani Crvene armije napreduju prema Berlinu: komandant je lepi Jan, koji voli rusku bolničarku Marusju; pas Šarik laje na Nemce, a na kraju četvorica junaka ističu poljsku zastavu na Brandenburškoj kapiji.

 

Na pitanje zbog čega ljudi u ovim zemljama u tranziciji čak 15 godina nakon pada Zida još greju dušu na socijalističkim simbolima, poljski sociolog Pavel Spivak daje jednostavan odgovor: “Čeznu za preglednošću tadašnjeg sveta.” To se očigledno tiče i tvrdokornih ličnosti koje su nekada bile na vlasti: većina Poljaka, na primer, veruje da je za zemlju posle II svetskog rata najviše učinio upravo bivši komunistički generalni sekretar Edvard Gjerek – a ne, recimo, papa, ili sindikalni vođa Leh Valensa. Svaki peti Čeh čak priznaje da čezne za komunističkim vremenima. Spivak, međutim, oko toga ne razbija mnogo glavu: on smatra da su ovi rezultati anketa za ispitivanje javnog mnjenja nesumnjivo izraz prkosa i protesta zbog nove socijalne nesigurnosti. Pa ipak, čak se ni jedva nešto reformisani češki komunisti ne usuđuju da politički iskoriste ovakva raspoloženja. Većina istočnih Evropljana – baltički narodi, Poljaci, Slovaci, Mađari, Slovenci – u anketama za ispitivanje javnog mnjenja kontinuirano izjavljuju da im je nakon istorijskog prevrata 1989. nedvosmisleno bolje. “Niko zaista ne želi da se stari sistem vrati”, kaže Spivak.                    

 

Marion Kraske, Jan Puhl

 Zora Latinović