S PUTA PO KOSOVU I METOHIJI Usta puna zemlje Kamenuju nas! Malo dalje, dok prolazimo pored osnovne škole, baš kao u vreme druga Tita, kraj puta stoje deca i čekaju. Spremila kamenice...
Putujući dolinom Ibra stigli smo do prelaza Rudnica. Koriste ga svi jer se tuda, kako reče jedan od putnika, dolazi do srca Kosova i Metohije. Od Rudnice do KFOR-ovog punkta ima još tri kilometra. Milicija na prelazu brzo nas pušta dalje: poznaju vozača, pa je malo lakše. Nakon tri kilometra stižemo do žicama i bunkerima obezbeđenog prelaza gde nas dočekuju namršteni vojnici KFOR-a. I, gle ironije, na ulazu stoji tabla na kojoj na nekoliko jezika piše "Ulaz na Kosovo je besplatan". A sve ostalo je skupo: vazduh, voda, putovanje, ljudski životi. Na najvišoj koti, iznad severnog dela Kosovske Mitrovice, prošle godine podignut je hram posvećen svetom velikomučeniku Dimitriju, a osveštao ga je patrijarh Pavle na Mitrovdan. I ovaj hram je izgrađen, kako kažu, iz inata. Da bi Albanci, kad se zorom probude, prvo ugledali pravoslavni hram i čuli zvona. Na ulazu u centar severnog dela Kosovske Mitrovice nailazimo na šiptarsko groblje: netaknuto je, čak je i trava pokošena. Sa druge strane, u južnom delu grada, srpsko groblje potpuno je uništeno, spomenici su izvaljeni, a grobnice otvorene. Tako je i u većini mesta gde je sada šiptarsko stanovništvo većinsko. Kroz južni deo Kosovske Mitrovice izlazi se na put za Vučitrn. Šiptari vide autobus sa pratnjom pa dobacuju, gestikuliraju rukama i nogama vičući za nama "Adem Jašari".
Iz Orahovca krećemo ka Velikoj Hoči, najsiromašnijoj srpskoj opštini na Kosovu i Metohiji. Dok prolazimo kroz selo Mališevo, prema autobusu lete kamenice. Mališevo je mesto gde su osnovane prve UČK jedinice i najjače je šiptarsko uporište. Odalte su regrutovane i jedinice Adema Jašarija, jednog od najpoznatijih šiptarskih boraca. U Velikoj Hoči dočekuju nas kao najrođenije. Selo u kome postoji čak trinaest crkava, ne računajući one u okolnim brdima, bilo je metoh manastira Hilandar, pa je poklonjeno Dečanima skupa sa vinogradima, najpoznatijim na Kosovu i Metohiji. Prvo što mi je zapalo za oko bila je upravo zgrada "Dečanske vinice". Za vreme cara Dušana postojao je vinovod koji je u dva kraka vodio do Prizrena: jedan krak iz Suve reke, a drugi iz Velike Hoče. Sada je deo vidnograda nedostupan, pa je i vino na ceni više nego ikad. Nakon neprospavane noći u Hoči krenuli smo u manastir Zočište: jedna od najstarijih srpskih svetinja srušena je do temelja. Otac Petar Ulemek, iguman manastira, krenuo je s nama u obilazak sela. Priča nam da su u manastir dolazili predstavnici UNMIK-a i zahtevali od monaha da prestanu da zvone jer smetaju šiptarima. "E, pa, zvonićemo, jer imamo dozvolu od Petersena! A i da je nemamo, zvonili bismo!", izričit je otac Petar, koga srpksi narod na Kosovu i Metohiji priznaje više nego bilo kog člana Vlade. Prošavši Zočište nailazimo na selo Retimlje koje je krajnji cilj naših saputnika Kostića. Već pri izlasku iz autobusa žene pokušavaju da prikriju potmule jecaje, ali ne uspevaju. Uzanim seoskim putem, preko srpskih njiva koje obrađuju Šiptari, kroz šiblje i granje izlazimo na brdo. I odjednom scene kao u filmovima strave: srpski nesrećnici bacaju se po grobovima predaka. Ako narod kaže da je muška suza najteža, šta bi tek rekao da je čuo lelek Pavla Kostića. Nakon parastosa koji je služio otac Petar u okruženju vojnika KFORA i KPS policije, spremamo stvari i silazimo do autobusa, pa pravac selo. Srpske crkve porušene ni temelj im se ne nazire, samo trava i sećanje da su nekada bile tu. Kuće Kostića su porušene i popaljene. Dok hodamo po zgarištima, Pavle objašnjava gde je šta bilo i ko je šta srušio. Sve se zna. Žene Kostića ne mogu da zadrže bes. Ranko Đinović pokušava da smiri situaciju. Ulazimo u autobus i krećemo za Opterušu, selo koje je nekada bilo većinsko srpsko, a sada je čisto šiptarsko. Ni tu ne prolazimo bez problema. Čuvši za incident u Retimlju i videvši nas kako obilazimo zgarišta, počinju da se okupljaju i provociraju. Šiptarska deca me vuku za rukave i iz sveg glasa viču "Adem Jašari, Adem Jašari, Srbi marš!". Dok viču pokazuju mi rukom da će me zaklati i cere se. Međutim, oni više i ne ubijaju, shvatili su da postoje mnogo lakši načini da oteraju Srbe sa Kosova i Metohije. Sada kradu. Dođu noću, pokradu stoku, oteraju traktore, a Srbi ćute, jer i ako se pobune, kao da nisu. Obavešteni o incdidentima koje smo imali u Retimlju i Opteruši, za Dečane nas je pratilo nekoliko vozila KFOR-a. U želji da se bar malo odmorim tokom dva dana puta, zadremala sam u atuobusu. I baš negde u centru grada otvarila sam oči i pitala gde smo. Ranko Đinović, pisac i prognanik, sa prvog sedišta dobacuje "U Dečanu". Još nisam dobro ni osmotrila okolinu kad puče nešto o staklo. Kamenuju nas! Malo dalje, dok prolazimo pored osnovne škole, baš kao za vreme druga Tita, kraj puta stoje deca i čekaju. Spremili kamenice. U manastiru Visoki Dečani, zadužbinu kralja Stefana Dečanskog i njegovog sina cara Dušana, dočekuje nas nasmejani vladika lipljanski Teodosije sa svojom bratijom. Dečansko vino, rakija i domaći sokovi spravljani spretnim rukama dečanskih monaha, dovoljan su razlog da bar na trenutak zaboravimo neprijatnosti koje smo prošli. Pri polasku iz Beograda, prijatelji su me molili da im donesem grumen zemlje iz Dečana, ali nisam im ispunila obećanje. Ne zato što nisam želela, već zbog toga što sam osetila da bih tim činom zatvorila krug, a to nisam htela. Osetila sam da se više nikada ne bih vratila na sveto srpsko zemljište, da sam taj grumen ponela sa sobom. Zato samo klekoh i poljubih zemlju pod sobom, ne želeći da brišem usne pune prašine. |
Lj. Z. TOMIĆ
Snimio Darko DOZET
