NIN
Broj 2892
01.06.2006
SANU protiv Srba
Tajni rat protiv Srbije u ime Srpske akademije nauka i umetnosti vodi njeno
Odeljenje jezika i književnosti. Glavnu reč u tom ratu vode četiri njegova
uvažena člana – Matija Bećković, Milka Ivić, Predrag Palavestra i Nikša
Stipčević – dok ostali gledaju i ćute
Tvrdi se da je pred majski prevrat 1903. godine, kada je oborena srbijanska
dinastija Obrenovića, Beogradom tajno išao šapat da “oficiri nešto spremaju”
. Tada je neki poznati političar, čije sam ime zaboravio, navodno, rekao:
“Ako nam sad na presto dođu Karađorđevići, jadni mi, ništa drugo nećemo raditi
nego ćemo ratovati!”
Da li nam ovo danas ne liči na vidovitost, koja je predvidela našu žalosnu
sudbinu? Šta smo ovih sto godina drugo radili nego ratovali?
Dok je još bio u stanju, stari kralj Petar kao da je tu ratobornu zapenušenost
obuzdavao. Od 1909, međutim, kad je njegov mlađi sin Aleksandar, vaspitan kod
dede kralja Nikole u Crnoj Gori, uklonio starijeg brata s mesta
prestolonaslednika i preoteo mu nasledno zvanje, naša pregnuća puna krvi, nekad
opravdana, još češće neopravdana, krenula su putem tragičnih uspona. Tako se
danas možemo pohvaliti da smo narod istrošen u nerazumnim ratovima i sklon
skorom nestanku. Posle nekoliko kobajagi dobijenih vojni, koje nismo uvek
morali voditi, postali smo kolonija država koje se ni same ne mogu izdržavati i
sluge naroda koji su nam donedavno bili izmećari. Ono što se početkom XXI veka
u Srbiji naziva katastrofalnom belom kugom možda je prosečeno upravo one
promašene 1913. i one tragične 1914.
godine.
Ali naša ratobornost, nedovoljno prikladna s iscrpljenošću naroda i
nesposobnošću vladanja, još i danas istrajava. Jugoslovensko raspoloženje u
narodu i inteligenciji, iako je država s takvom namenom propala, i spremnost da
se ona u njenom mrtvačkom sanduku brani i oružjem, kao da to ne podrazumeva
nasrtanje na one koji je neće, mentalno nije daleko od maloumnosti.
Sem ovoga najopasnijeg, jugoslovenstvo je izazvalo i okretanje glave od naših
unutrašnjih teškoća, koje, evo, vučemo već čitav vek. Baveći se drugima, mi
nemamo vremena za sebe. Tako, u novom državnom rasporedu na Balkanskom
poluostrvu neke krupne naučne postavke, recimo one o prirodi srpskog naroda i
jezika, bude li i dalje ovako kako je danas, ostaće svojim zanimanjima izvan
granica Srbije. I Srbi u Srbiji ostaće u sopstvenoj zemlji nezaštićeni kao
siročići. Jer u ovim naukama oni su i dosad bili predstavljani povlašćenim i
guranim dinarcima, koji su, gledajući samo sebe, svoje položaje nalik na busije
zauzeli još za vreme Aleksandra I Karađorđevića, a zatim ih održali i
unapredili za vladavina Josipa Broza i Slobodana Miloševića.
Nijedan narod koji vodi računa o drugima, a prema sebi je nebrižljiv – ne može
opstati. Za još veću nevolju, jedina srpska zemlja na Balkanskom poluostrvu
koja ima sposobnost da kako-tako štiti čitav srpski narod upravo je Srbija.
Srbi bi mogli da prežive sve druge gubitke, ma koliko oni bili tragični, osim
gubitka Srbije. Kakav god bio, jedino u Srbiji živi narod koji je nužan za
opstanak svih Srba i on se ne može zameniti nikojim drugim, kao što to, nudeći
se, priželjkuju rasistički nastrojeni Crnogorci. S nestankom Srba u Srbiji
nestali bi i ostali Srbi na Balkanskom poluostrvu.
Zato nastavljanje ovakvih gledanja u nauci vodi vrlo opasnim posledicama, koje
se na kraju mogu izvrgnuti ne samo u propast Srbije nego i u nestanak Srba na
Balkanskom poluostrvu.
Nažalost, ovo se među nama ne shvata dovoljno ozbiljno. Pripadnici našeg naroda
rođeni preko Drine i Save koji danas žive u Srbiji nadgornjavaju se sa
Srbijancima kao s najgorim neprijateljima. Vodeći računa jedino o foteljama u
koje su uskočili – što su, priznajmo, kao prezaštićeni, često i postigli na
nedoličan način – a nikako i o poslovima koje na tim mestima moraju da
obavljaju, oni u koječemu prosto vuku Srbiju u nazadak i propadanje. Nikako ne
smemo zaboraviti da su u XX veku u najveće nesreće Srbiju naterivali, uz Hrvata
Josipa Broza, kriptocrnogorci Aleksandar Karađorđević i Slobodan Milošević. Ali
ma koliko se nesrbijancima činilo da bi im sudbina na ovim prostorima bila
srećnija bez Srbijanaca, to se neće dogoditi. Srbe je na Balkanskom poluostrvu
pre svega očuvao srbijanski opanak sa kljuncima, koliko god on nekima izgledao
blatnjav i smrdljiv.
Dva krupna čoveka srpske nauke dovela su Srbiju u XX veku u intelektualnom
pogledu u velike nevolje. Obojica su se u svojim naukama trudili da se dodvore
jednom samodržačkom kralju i obojica su nastojali da osnovicu države koju je on
želeo da ovekoveči pronađu i prikažu u njenom zemljopisnom središtu. Ne treba
mnogo ni nagađati da su to središte oni videli u blizini Crne Gore. Za ovakva
pregnuća kraljevi naslednici će ih kasnije nagraditi titulom predsednika
Kraljevske akademije. Ovi naučnici su iza sebe ostavili dve nekreativne,
nesposobne za razmišljanje i otuđene komplementarne nauke, antropološku i
jezičku, koje veruju da još žive u XIX stoleću i ne veruju da se u XXI veku
događa što se događa. I u našim teškim neprilikama početkom III milenijuma one
ne samo da ne pomažu da se njihova zemlja izvlači iz jugoslovenskog ćorsokaka
nego i dalje jedino doprinose njenom razvaljivanju.
Ta dva čoveka su, naravno, bili Jovan Cvijić i Aleksandar Belić.
Ne ulazeći u pitanja balkanske antropologije, u kojoj su najviše Cvijićeve
ocene dobili pripadnici naroda i oblasti koji takve ocene ne zaslužuju i koji
više ne žive s nama, ja bih rekao da bi srpska država takvu nauku trebalo da
uputi na izdržavanje onima za čije dobro radi.
O srpskoj lingvistici ovde sam više puta govorio. Ova nauka je uspela da
previdi da će razvoj istorijskih događaja na Balkanskom poluostrvu krajem XX
veka dovesti i do raspada doktrine srpskohrvatskog jezika. A taj događaj
najviše će pogoditi upravo središnju Srbiju, čija je većina od 56 odsto
stanovništva, ili od 3 200 000 žitelja, u zajedničkom jeziku bila gurnuta u
dijalekt. Moglo bi se reći da su se tako zavidljivi poluistorijski delovi našeg
naroda osvetili onima koji su, ginući, za njih stvarali istoriju.
Pošto ih je obeležila, srpska lingvistika narečjima u Srbiji više nije
posvećivala nikakvu pažnju. Sa stvaranjem hrvatskog, bošnjačkog i crnogorskog
jezika na tlu nekadašnjeg srpskohrvatskog, kojim će se jezikom, pitam vas,
odsad služiti većina u Srbiji? Ili će možda biti bolje da tu masu, jednostavno,
otfikarimo i prepustimo je drugima? Kao da ne zna da se u evropskoj istoriji i
dosad dešavalo da se jedan jezik razlaže na više novih, čemu se i jezička nauka
morala prilagođavati, ona nastavlja da se, na račun Srbije, bori za propalu
doktrinu jedinstvenosti, i dalje je nazivajući srpskohrvatskom. Tako će ispasti
da će se u Srbiji ne samo vukovska manjina nego i omalovažavana dijalekatska
većina služiti jednim ocrnogorčenim jezikom koji će se još nazivati
nepostojećim srpskohrvatskim.
Ali zašto bi se jedna ponižena većina u Srbiji borila za takvo jezičko
jedinstvo? Zašto bi se ona, recimo, nadgornjavala i svađala sa Hrvatima oko
jezičkog prvenstva, što naši lingvisti veoma vole, kad je njoj i ovako
obezbeđeno najniže mesto?
Ova promašenost se naročito vidi u Akademijinom Rečniku srpskohrvatskog
književnog i narodnog jezika, za koji je akademik Predrag Palavestra nedavno
rekao da će poslužiti za stvaranje drugih rečnika. Ali kako u 16 objavljenih
rečničkih svezaka, za koje je od pripreme do štampanja bilo potrebno više od
pola veka, ima malo leksike iz Srbije, može se zaključiti da će on u najvećem
delu i poslužiti za izdvajanje vokabulara drugih naroda i država, a jedva
stvaranju rečnika naroda središnje Srbije. Delovanjem Matice srpske ovaj
nedostatak će u Vojvodini donekle biti ublažen. A kako će za njegovo dovršenje
pod firmom srpskohrvatskog jezika verovatno biti potrebno još pedesetak godina,
jezičko i kulturno kašnjenje Srbije se može zamisliti.
Ovaj tajni rat protiv Srbije u ime Srpske akademije nauka i umetnosti vodi
njeno Odeljenje jezika i književnosti. Glavnu reč u tom ratu vode četiri
njegova uvažena člana – Matija Bećković, Milka Ivić, Predrag Palavestra i Nikša
Stipčević – dok ostali gledaju i ćute. Dvojica akademika od navedenih četvoro,
Bećković i Palavestra, pripadaju i Dvorskom savetu dinastije Karađorđevića,
koja je po tradiciji projugoslovenska i od toga, izgleda, ne može odustati.
(Bar dosad, Dvorski savet se nije drukčije oglasio.) Stoga smatram da on u
našoj Akademiji ne bi smeo da ima ulogu koju u ovom trenutku ima.
Zašto je Srpskoj akademiji nedostupno razmišljanje da je Srbiji važno da ima
odgovarajući udeo u nauci o jeziku, kojim bi ona mogla raspolagati kao svaki
drugi slobodan narod i ravnopravno saučestvovala sa drugima? Da li možda zato
što tri četvrtine Akademijinih članova ne potiču odavde, pa njima, koji o
svojoj postojbini verovatno neguju neka uobraženja, sadašnja zemlja izgleda
neugledna i slabija? Makar i sasvim skromno poštovanje za tle kojim danas hode,
koje mi vidimo među najlepšima u Evropi, a ne samo neprekidno osvrtanje ka
krajevima odakle potiču, sigurno bi vodilo većem dobru za sve nas, pa i boljoj
sigurnosti i za ove ovde i za one koje su negde ostavili.
Ne bi bilo potrebno izjavljivati da mi nije ni na kraj pameti da srpski
književni jezik uguram u neki srbijanski dijalekatski gunj da za potvrdnom
izjavom toliko ne čeznu moji nesrećni oponenti. Samo govorim o tome da je
nestvarno očekivati da će Srbija, u jeziku i drugde, više voleti Crnu Goru ili
neku drugu srpsku zemlju nego sebe samu. Srpska nauka o jeziku pod kupolom
Srpske akademije nauka i umetnosti mora pre svega obavljati poslove važne za
Srbiju, a ne za neke druge. Drugi, ma koliko smatrali da su važni, mogli bi
ovde da dođu na red tek posle Srbije, utoliko pre što kod kuće poseduju
sopstvene ustanove.
A za one naše članove koji pod maskom čuvanja jedinstva prodaju svoju
uobičajenu želju za sedenjem na prvim stolicama, bilo bi ostvarljivije da te
stolice potraže tamo gde ih one možda već čekaju i gde im jedino mogu i
pripadati.
Dragoslav Mihailović
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
