Наш човек професор љубазности у Канади Чича враћа осмех Србији
Први утисак наших гостију из света кад нас виде озбиљне и забринуте јесте да народ овде није љубазан и гостопримљив, вели Бранко Миљевић из Отаве Бранко Миљевић (Фото Р. Петровић) Србима треба вратити онај наш природни осмех, ведар израз лица као кад чујемо добар виц. Стратешко усмеравање ка уништавању намрштености саветује Бранко Миљевић, звани Чича, наш човек родом из Боровите код Глине, који је већ деценијама у Канади, а читавог живота бавио се туризмом, храном, пићем, организацијом, квалитетом услуга, да би већ дуго своје знање, стицано широм света од Опатије, преко Швајцарске, Немачке, Енглеске и Француске, преносио на престижном Алгонквин колеџу у Отави. А однедавно и нашим младим људима на високим туристичким школама у Петровцу, Бару, Подгорици, Београду... Сада је више овде него тамо, па је и њег�! �ва окупираност поправљањем имиџа Србије огромна. Најважније што Србија треба да учини за свој туризам јесте да поведе више бриге о гостопримству. Када дођу овде људи морају да знају да је то онај изврстан народ, она топла и широка српска душа, отвореност каква је ретка у свету. Истраживања која је Миљевић радио међу странцима који су били у нашој земљи показала су да велики проценат њих, чак 38 одсто, има приговор на овдашњу гостопримљивост. Прва импресија наших гостију из света кад нас виде озбиљне и забринуте јесте да народ овде није љубазан и гостопримљив. Значај „прве линије” – Тврдим да то није тачно – одлучан је наш саговорник, али је слаба вајда кад истраживања и анкете упућују на оно у шта је тешко поверовати – па зар се у Србији не дичимо највише управо гостопримством. Истина је да се у такав наш квалитет увере касније и странци, али за имиџ Србије ваља се образовати и информисати на начин који омогућава да то радимо много ефикасније. И Бранко Миљевић вели да је он зато све чешће одвојен од породице и да доживљава свој ангажман овде као својеврсно мисионарење а не као рад, иако много више времена и енергије троши него у Отави. Али, то му не смета да се – осмехује. – Имамо тог толико неопходног шарма. Али, морамо да се вратимо одговорности и дисциплини, да не показујемо ноншалантност, аљкавост и површност, јер то спада у неквалитетну услугу. Квалитет услуга је данас на врло високом нивоу у свету. Прву фазу морамо да урадимо професионално, да се смејемо и кад нам није до тога, док не дођемо до фазе опуштености. Тешко је то пренети у школама, а то мора да буде присутно свуда у трговинама, хотелима, ресторанима, таксију, аутобусу, на шалтерима... – истиче важност тог аспекта у туризму, илуструјући једним �! �етаљем. Таксисти у Канади добијају лиценцу тек пошто прођу едукацију на колеџу на коме предаје Миљевић. Они морају да науче како да се обрате хендикепираној особи, да познају историју града, а и не помишљају да запале цигарету у колима или да буду необријани. Посебно су лиценцирани они који раде на аеродромима. – Невероватно је како брзо може да се промени имиџ земље управо преко тих људи у хотелима, на станицама и аеродромима са којима се гости први сусретну, то су такозвани фронт лајн људи. Велика пажња се посвећује персоналном контакту. Будући да смо отуђени у свакодневном животу, желимо да макар у слободно време буде другачије – објашњава. Први посао у Канади био му је у „Хилтону” у Монтреалу 1970. године, потом је био инструктор у компанији која је имала ланац са 26 ресторана, затим је стигла понуда из чувеног хотела „Фор сизн”, па премештај у Отаву и најзад пионирски подухват на оснивању катедре за туризам на колеџу на коме и данас предаје. Међу сто најбољих – Било је борби и доказивања као и у случају сваког емигранта који мора три пута више да уради да би успео – вели, не поричући да га је увек мучила носталгија, везаност за родни крај и до данас неизбрисиве слике када је у Рачи после „Олује” чекао своје и заједно са њима делио тугу и сузе. Зато је његова воља да овде помогне већа, убеђен је да би могао да направи искорак какав је био и онај са колеџом у Отави: сваке године број студената је растао за 25 до 30 студената да би за непуних десет година било више од 700 студената, а данас их је на хотел�! �јерству више од 1.200. Као непоправљиви практичар, Чича је и током своје професорске каријере оснивао ресторане и кафиће. Прво „Ла Шарад” у Монтреалу, па потом још један, а онда чувени српски центар „Чича Бранко”, у центру Отаве покрај парламента, где су свраћали сви, од обичног света и његових фудбалера – којима се посебно посветио у Канади, кријући спортски надимак из младости Шеки – до свих службујућих амбасадора. Био је то један од сто најбољих ресторана у Канади и међу три најбоља у Отави. Кад се поведе реч о промовисању нашег туризма и ту је неумољив: – Тешко је упаковати у један пакет наше гостопримство, гастрономију и туризам. Можемо да будемо дестинација за фантастичне бање, сеоски туризам, природне лепоте и здравствени туризам. Направио би концепт гастрономског бутика са нашим вином, сиром, пршутом, нашим јелом, нашом агенцијом... Тиме бисмо на својеврстан начин извозили наше специјалитете и услуге преко система оваквих бутика. Или кад наш амбасадор прави пријем могао би то да чини у нашем бутику и уз наша вина. Не смете себи дозволити да идете на један Сајам туризма у Берлину и да покушате да конкуришете људима који већ годинама то раде врло професионално вешто и са много новца – вели на крају Бранко Миљевић. Радивоје Петровић http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
