Џефри Најс оптужује Карлу дел Понте Бивши хашки тужилац, у писму загребачким новинама, тврди да се Дел Понтеова „договорила с Београдом” да део докумената остане недоступан јавности
http://www.politika.co.yu/eaadmin/catpics/N25437_KC1tLqmxLKDIJcpa0PFIOUzAszZwDFA54S8.jpg Карла Дел Понте Џефри Најс(Фотодокументација „Политике”) Од нашег сталног дописника Загреб, 15. априла – Недавни текст „Њујорк тајмса” у којем се тврди како је Србија у поступку пред хашким судом „затајила неке од кључних доказа своје улоге у рату у БиХ” (тако што је уз одобрење хашког тужилаштва „цензурисала” део транскрипата са седница Врховног савета одбране) оберучке је прихваћен у хрватским медијима, јер се уклапа у домаћу владајућу тезу о хрватској (не)одговорности у протеклом рату у којем је нестала југословенска држава. Данас се у загребачком „Јутарњем листу” на ту тему придружио и бивши главни хашки тужилац у поступку против Слободана Милошевића Џефри Најс (у међувремену је због заслуга током рада у Трибуналу добио титулу сер и сада је адвокат у Лондону), који у свом писму оптужује своју некадашњу шефицу Карлу дел Понте како се „договорила с Београдом” да део докумената остане недоступан јавности, чиме су – како тврди – оштећени БиХ и Хрватска. Најс напомиње како ни он ни његов правни тим „нису били део тог одобрења”, па наводи: „Одлука о одобрењу за заштитне мере (материјал затворен за јавност) за велики број страница из докумената Врховног савета одбране СР Југославије потиче лично од госпође Карле дел Понте. Она је у писму тадашњем југословенском министру спољних послова Горану Свилановићу, у мају 2003, дала сагласност за заштитне мере ’разумног’ дела из колекције докумената ВСО-а, а да нико из тужилаштва претходно није прегледао те документе. Њеној намери сам се супротставио и путем писма је упозорио да не ради никакве уступке Србији” – тврди Најс и објашњава како је његова „намера била да добије документе и употреби их на отвореним седницама суђења”. Управо због тога, тврди даље он, „није случајно да је управо у то време Београд преко Дел Понтеове покушао да постигне нагодбу и тиме настојао да ојача своју позицију у правној процедури која је била пред њима, што им је и успело”. У наставку Најс наводи: „Нагодба Карле дел Понте с Београдом није имала никакву правну основу. То је био непотребан ’дил’ који је Београду служио само да прикрије доказе о умешаности Југославије у ратове у Хрватској и Босни и Херцеговини од Међународног суда, али и од властите јавности. С друге стране, нова власт у Београду није имала ништа против да се на затвореној седници ти материјали употребе као доказни материјал против Слободана Милошевића”. „Мотиви госпође Дел Понте да пристане на такву нагодбу мени ни дан-данас нису јасни, ни познати. Наиме, тужилаштво не само да није ништа добило од тог ’дила’, него је створило непожељан преседан, јер је после тога Београд почео да примењује исте услове за сличне документе – и то с успехом, јер је госпођа Дел Понте опет лично одобравала такве иницијативе Београда” – закључује Најс. Хашко тужилаштво још се није службено огласило поводом оваквих тврдњи свог бившег члана, а једино је поручено како ће то урадити када проучи читав Најсов текст. Р. Арсенић http://www.politika.co.yu/
<<attachment: image001.jpg>>
