РАДАР, ОХАЈО И МУЗИКА
Са српске стране, рука помирења пружена је искрено и без устезања. А са
америчке стране?
Начелник Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковник Здравко Понош боравио
је у службеној посети оружаним снагама САД и то је био први сусрет начелника
генералштабова две државе после 1951. године, наравно ако рачунамо да Србија
наставља континуитет Југославије. Разговори са начелником Здруженог
генералштаба оружаних снага САД, генералом Питером Пејсом, иначе маринцем,
обухватили су разне теме: од школовања наших официра у САД, безбедности Срба на
Космету до отварања нове војне канцеларије САД у Београду ради јачања војних
веза између две земље...
Несумњиво је да је посета генерала Поноша нови корак у јачању поверења између
оружаних снага Србије и САД. Са српске стране, рука помирења пружена је искрено
и без устезања. Са америчке стране још има калкулисања. Јер, зашто Вашингтон не
дозвољава Србији да на Копаоник врати цивилни радар који би повећао степен
сигурности цивилног ваздушног саобраћаја над овим делом Европе? Тај радар би
био у систему цивилне контроле летења, али захтев српске стране Американци већ
више од годину дана једноставно игноришу. Није ваљда то због бојазни да би
слику тог радара могло да користи и Ваздухопловство Србије? Где је онда
поверење?
У Вашингтону је речено како су Американци обећали „да ће се припадници
америчког контингента Кфора понашати крајње професионално и одговорно у случају
ескалације насиља на Косову и да ће учинити све за заштиту српског народа и
избегавати сваку субјективност, као што би то радила српска војска кад би била
у ситуацији да штити српско становништво на Косову”. Зашто српска војска није у
тој ситуацији, а по Резолуцији УН 1244 има право да буде у тој ситуацији, ништа
није речено.
Што се тиче школовања припадника Војске Србије у САД најквалитетније су,
наравно, војне академије Вест Поинт за копнену војску, Колорадо Спрингс за
ваздухопловство, Анаполис за морнарицу, Ратни колеџ армије САД, Национални
универзитет одбране у Вашингтону и Генералштабни колеџ у Форт Левенворту у
Канзасу. Имао сам прилику да све те војне академије и колеџе, као и Национални
универзитет одбране, обиђем и упознам се са наставним програмима и плановима.
Управо због тога школовање наших официра у неким школама Националне гарде у
Охају било би обично губљење времена. За подофицире, посебно информатичке
струке, то је већ друга прича.
Кад је реч о обуци припадника Војске Србије, најављена је заједничка
командно-штабна вежба са припадницима Националне гарде Охаја и у ту сврху у
Охајо би требало да стигне двадесетак официра и подофицира из Србије. Са
америчким колегама они би требало да проигравају процедуре одласка у Ирак, али
је речено да наша војска, наравно, неће ићи у Ирак. Чему онда проигравање тих
процедура? Због неких других мировних мисија у свету? Шта све садрже те
процедуре? Између осталог, дужни сте да својим породицама оставите тестамент
пре него што кренете у такву мисију, затим да научите како се саставља некролог
за погинулог друга.
У нормалним околностима, смрт је нешто што се догађа иза затворених врата, али
пре него што било који српски војник крене у неку мисију у свету, наше друштво
мора да схвати да се ти људи могу вратити у Србију и као богаљи, а ако се то
деси ко то данас гарантује хоће ли им друштво пружити подршку, или ће посланици
у парламенту расправљати о цени пластике која је потребна за израду протезе?
То није само питање улоге смрти у друштву, праве равнотеже између цивила и
војске и суштине стицања статуса ратног хероја у земљи која као да их и нема.
Нови министар одбране Србије има тежак задатак да докаже да није управник
заоставштине.
Јер, изазова на плану политике безбедности, због досадашње кохабитације
министра одбране и начелника Генералштаба више нема. Наравно, има других, а
Војска Србије, или Српска војска још живи од залиха из времена ЈНА.
Рационализација тече на свим нивоима, па је судбина Војног симфонијског
оркестра „Станислав Бинички” врло неизвесна. Истина, оркестар има традицију
дужу од 100 година, али се очигледно не уклапа у евроатлантске интеграције.
Можда би војска онда могла да Марију Шерифовић узме за војни музички бренд.
Девојка је победила у евроатлантској конкуренцији.
Мирослав Лазански
http://www.politika.co.yu/
