Da li svet ide ka samouništenju Dragan D. Lakićević i Dušan Nikoliš: Globalizam i terorizam, Beograd, Institut za evropske studije, Beograd 2007, 86 strana
Autori ove studije nastoje da proniknu u karakter posthladnoratovskog sveta i ukažu na eventualne posledice koje mogu da nastupe. Međunarodne odnose odlikuje dominacija jedne super sile, Sjedinjenih država. Njeno ponašanje se ni po čemu ne razlikuje od ponašanja ostalih imperija: i ona nastoji da ostvari kontrolu nad vitalnim sirovinskim izvorima, samo što pri tom ne bira sredstva, jer nema sile koja joj se može efikasno suprotstaviti. Međutim, politički sistem SAD počiva na uvidu da se sila može ograničiti samo silom i da nema slobode tamo gde je moć koncentrisana na jednom mestu. Zašto to ne bi važilo i u međunarodnim odnosima? Kada se 1989. godine socijalizam urušio, u svetu je zavladala euforija. Probudile su se nade da će trka u naoružanju prestati, da će nastati period mira u kome će se svi okrenuti rešavanju gorućih problema čovečanstva: siromaštva, gladi, bolesti, zagađenja životne sredine. Međutim, to se nije desilo. SAD, kao jedina super sila, uzimaju poluge svetske pravde u svoje ruke, žigošu određene države kao razbojničke, intervenišu u kriznim područjima ne tražeći odobrenje Ujedinjenih nacija kad procene da ga ne mogu dobiti. Na taj način diskredituju sam liberalno demokratski poredak koji, navodno, žele da uvedu, jer je on jedina dugoročna garancija svetskog mira. Ima li bilo ko pravo da na silu uvodi poredak slobode, da porobljava da bi oslobodio? Naravno da nema. Autori dokazuju da tako nešto, čak i kada bi bilo poželjno, nije moguće. Kada „pomažu“ izgradnju demokratije u svetu, SAD neodoljivo podsećaju na svoje bivše rivale koji su pomagali izgradnju socijalizma u drugim zemljama, čak i onda kada one to nisu želele. Dalje, ovakva nastojanja su i kontraproduktivna zbog reakcije koju izazivaju. Ona predstavljaju glavni razlog oživljavanja verskog fanatizma u islamskim zemljama. Koren neprijateljskog stava prema Zapadu uopšte je frustrirajući poraz koji je islamski svet doživeo u sukobu sa Zapadom i uvid da civilizacija koja je kroz čitav srednji vek bila superiorna zaostaje za Zapadom u svakom pogledu a ne samo vojnom. To je shvaćeno kao Božija kazna: dok su muslimani sledili autentičnu veru Bog ih je nagrađivao da bi je širili. Kada su je zaboravili, usledila je kazna. Pouka ovakvog razmišljanja bila je jasna. Tome treba dodati i uverenje da su muslimani u zemljama u kojima je bila zbačena islamska vlast obavezni da se bore protiv vladara nevernika. Ovakva učenja našla su plodno tle u vreme borbe protiv britanskog i francuskog kolonijalizma, a oživela kada su SAD dobile odrešene ruke jer više nije bilo nikoga ko bi im se efikasno suprotstavio na diplomatskom planu. SAD slede logiku svojstvenu imperijalnim silama. „Razbojničke države“ i terorističke organizacije slede svoju logiku. Izgleda da pri ovakvom stanju stvari nema mesta moralnim obzirima. Da li to znači da naša civilizacija ide ka samouništenju? Mada terorističke grupe ne poseduju oružje za masovno uništenje, pri današnjem stepenu razvoja tehnologije, nije isključeno da će do njega doći. Iako etiketa „razbojničke države“ govori o aroganciji onih koji su je skovali, govori ponešto i o onima na koje se odnosi. Kakav god da je bio SSSR, izvesno je da je to bila odgovorna država, koja ne bi posegla za atomskom bombom. Za tzv. razbojničke države i islamske teroriste to se ne može reći. Zaključak autora je da se katastrofa može izbeći samo ako najveća i najodgovornija sila prestane da se ponaša po ugledu na imperijalne sile prošlosti. Goran Bjedov http://www.ekonomist.co.yu/ Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
