Кадети транзиције
Српска влада има највише министарстава и најмлађе министре у Европи. То
јест, Македонија има млађе
Ни очигледније владе, ни више мука у њеном састављању. Напослетку, Србија је
добила владу буквално у последњим минутима законског рока. Захваљујући
доброј вољи опозиције.
Тако смо добили другу владу Војислава Коштунице, за коју су заслужни и Борис
Тадић и Млађан Динкић али и Томислав Николић, Ивица Дачић и Чедомир
Јовановић.
Некада се знао ред. Опозиција је била против владе. А министри? Не само за
њих већ су и за њихове госпође постојала правила. Морале су да пуше, да
играју бриџ и да имају љубавника; једном речју, да буду отмене. А данас?
Правила су компликованија, несхватљивија, али треба ли сумњати да ће
професорка књижевности, која се до сада бавила војском, препородити наш
спорт, или да ће млади физичар боље водити дипломатију од контроверзног
писца? А да неко ко је био директор Института “Никола Тесла” и министар
енергетике није најбоље решење за министра вера? Па, забога он чак пева и у
црквеном хору!
Да ли, дакле, производ који смо добили: премијер Коштуница, вицепремијер
Ђелић, 22 министарства, Ђилас без портфеља, одговара оноликом утрошку
времена, енергије и живаца? Тешко је не бити оптимиста и рећи да није
вредело али пустимо их да нам покажу да смо били у праву.
Шта можемо запазити сада, на самом старту, пре ОНИХ првих сто дана?
Други Коштуничин кабинет броји 25 чланова. У односу на владе у доба
Милошевића није много. Други кабинет Мирка Марјановића имао је 36 чланова а
после реконструкције и 37. У односу на нормалне европске земље, превише.
Вукашин Павловић, професор политичке социологије на Факултету политичких
наука, каже да оволики број министарстава показује да је било много тешкоћа
у преговорима и да је требало намирити све партијске интересе. “Међутим,
иако влада јесте прегломазна, може се рећи и да је добро што је поново
формирано Министарство екологије, а да није добро што више не постоји
Министарство за људска и мањинска права”, каже Павловић.
Баш поменуто Министарство за људска и мањинска права илустративан је пример
како се у Србији деле министарска места. Наиме, Расим Qајић и његова партија
били су део коалиције ДОС која је након савезних и републичких избора 2000.
срушила Милошевићев режим. ДОС је, међутим, имао неформални договор и са
Qајићевим политичким противником из Новог Пазара – Сулејманом Угљанином,
чије су присталице такође листом гласале против Милошевића. У подели
посланичких места испоставило се да су неформални јачи од формалних договора
и у Скупштини су се нашли само представници Угљанинове СДА. У последњем
тренутку премијер Ђинђић је нашао решење за “изиграног” саборца,
“измисливши” ново министарство: за људска и мањинска права.
Испало је, међутим, да је ово министарство било вероватно највише хваљено.
Али, по престанку постојања државне заједнице нестало је из истог разлога из
којег је створено. Поново је власт направила пакт са Угљанином па је
“Qајићево министарство” избачено из владе. Сада је поново круг окренут па је
у влади Qајић а не Угљанин, а како се за њега нашло друго место,
Министарство за људска и мањинска права је, наравно, непотребно.
Која су министарства потребна? Она достојна наших партијских функционера.
Ако не може баш то, које би потпуно одговарало квалитетима нашег члана
партије, мора се изнаћи неко које бар приближно одговара.
Вучина Васовић, професор Савремених политичких система на Факултету
политичких наука, каже да овај систем расподеле министарстава према месту у
партијској структури није сасвим добар. “Држава би морала имати већу
аутономију од партија. Овако је држава колонизована од стране партија, које
су, саме по себи, а посебно у нашим условима, прилично ауторитативне.
Ауторитет партије се преноси на државу, министар слуша врх партије који
заправо постаје врх државе.”
У овом погледу не треба идеализовати земље западне демократије јер партије,
поготово у парламентарном систему, имају кључну улогу у расподели моћи.
Ретке су земље као што је САД, где постоји чист председнички систем и где је
личност кандидата обично битнија него припадност партији. Али, и то тек на
крајњем нивоу када прођу кроз дрил у партији, односно Конгресу.
Иако ће професор Васовић потврдити да се и у западним демократијама место у
естаблишменту “купује” преко политичких партија, ипак каже да је степен
аматеризма ретко такав као код нас. “Сами партијски кругови у западним
демократијама нису толико халапљиви као код нас где нема професионалног
политичког естаблишмента. Ми још нисмо дошли до бирократије, као носиоца
рационалности у друштву, како ју је Вебер називао. Наша бирократија је
лаичка, кооптирана из партијских структура, неспособна да доноси стручне
анализе и квалитетна решења. У развијеним земљама баш тај јак
административни апарат је главни ослонац владе”, објашњава Вучина Васовић.
Особеност наше политичке културе је и олако преузимање министарских места.
Представницима наше политичке елите је очигледно више стало до самог
министарског места него до врсте посла којим ће се бавити. Тако је
уобичајено да политичар који се народу “рекламирао” као стручњак за једну
област, постане министар за нешто сасвим друго. Један од министара из овог
кабинета је, пре неколико месеци, овом новинару рекао како је од председника
странке тражио да добије било који ресор само не онај исти, којим је
управљао прошли пут. “Или нека ми нешто додају”, говорио је тада. Рулет се
окренуо тако да је он добио и значајнији ресор него што је очекивао и више
је него задовољан. Узгред, област којом ће се бавити у овом мандату нема
никакве везе ни са његовом струком, нити са оним што је он до сада радио.
С друге стране, када партије праве распоред, критеријуми су место у
хијерархији, поверење и тек онда стручност.
Вукашин Павловић каже да то што се људи без много премишљања прихватају врло
озбиљних и тешких послова, није само карактеристика људи који су сада
прихватили министарска места већ иначе наших политичара који мисле да могу
све. Чак и шире, каже, то је тако типично за наш менталитет. “Политичка
култура одговорности у Србији је на врло ниском нивоу. Од одговорности за
изговорену јавну реч па редом даље”, каже Павловић.
Посао министра јесте одређивање стратешког правца политике, али с обзиром на
већ помињани низак експертски капацитет институција, питање је чиме ће
надокнадити компетентност.
Можда би могли искуством? Наша влада има 45 година у просеку. Како је и ред,
први министар је најстарији, Коштуница има 63 године, а чак 15 од 22
министра имају мање од просечних 45 година.
Наспрам наших 15 министара млађих од 45, Мађарска има три, Холандија,
Аустрија и Литванија само по два министра док Португал нема ниједног млађег
од 45 година! По младости може да нам конкурише једино Македонија која има
13 министара млађих од 45, на челу са најмлађим премијером у Европи Николом
Груевским који има 37 година.
Тако су шефови дипломатије Литваније и Португала имали по 22 године кад се
родио Вук Јеремић, док су његова аустријска колегиница Урсула Пласник и
Холанђанин Марсел 19 година старији од њега. Ипак, за то што Србија нема
убедљиво најмлађег министра у Европи заслужан је, наравно, министар спољних
послова Македоније: Антонио Милошевски (рођен 1976).
Вучина Васовић каже да је за неке функције неопходно велико искуство. У
такве убраја функцију министра спољних послова. “То су оперативни
представници земље, практично они су ти који репрезентују државу и обично на
таква места долазе 'але', политичари са много знања и искуства који знају
како да се на најбољи могући начин боре за интересе своје земље.”
Феномен младих влада карактеристичан је за земље у транзицији. Прескочићемо
пример Црне Горе у којој је Мило Ђукановић својевремено постао премијер са
29 година и прећи одмах на случај Македоније који је ту, наравно,
најупечатљивији. У кабинету премијера од 37 година седе и два министра који
имају по 29 година, потпредседник Имер Алиу има 30 година, поменути министар
спољних послова има 31 а Гордана Јанкуловски, министарка унутрашњих послова,
има 32 године.
Wихове колеге у Холандији имају по 55 (министарка унутрашњих послова),
односно 51 годину, а у Португалу 51, односно 54 године.
Да ли то значи да у неким стабилним, уређеним државама који саме креирају
своју политику, владу чине људи у “озбиљнијим” годинама, док земље које
имају задатак да спроводе политику која се заправо другде креира, могу себи
да дозволе и тај луксуз да их репрезентују млађи људи?
Вукашин Павловић каже да је у овом случају, ипак, вероватнији социјални
моменат. “Бурнија времена дају већу шансу младим људима него нека мирна
времена. У променама у земљама у транзицији био је већи ангажман младих људи
и нормално је да они очекују и добијају висока места у политици.”
Проходност је, логично, много већа у земљама попут Србије које су у
последњих седам година неколико пута мењале цео државни апарат него, на
пример, у Енглеској, где је неопходно да се годинама седи у последњим
скупштинским клупама, да би тек после десет и више година улазили у шири
круг владе а тек после двадесетак година постајали министри.
Професор Павловић каже да млади људи на значајним државним функцијама, сами
по себи, не могу да се карактеришу као предност или недостатак. “Енергија и
динамизам, које носе млади људи, свакако су добри у политици док, рецимо,
недовољно искуство, недовољна опрезност, могу да буду штетни.” Ова влада,
према Вукашину Павловићу, изгледа да је нашла добар баланс јер, каже, просек
година од 45 је одличан. “Тај период између 40. и 50. године живота, можда
баш ту на средини, вероватно је најбољи за учешће у политици. Јер, тада
човек поседује знање и искуство али има и динамизма и виталности, што је
такође битно пошто је то углавном врло напоран ангажман.”
А ауторитет? Могу ли млади људи да имају ауторитет који захтева институција
у којој седе? У првој Коштуничиној влади најмлађи министар Александар
Поповић (постао министар са 33 године) није имао проблема са ауторитетом.
Због квалификација (тада је био надлежан за област за коју се школовао) али
и манира. Једини кад је дошао у министарство није растерао све оне који
немају чланску карту његове партије.
Али, Поповић је, иако млад, имао значајно искуство у политици. По годинама
би се у младе политичаре тако могао сврстати и Александар Вучић, који је са
24 године предводио посланичку групу радикала у парламенту а са 28 већ био
министар. Међутим, у тек формираној власти много је оних који су млади и по
годинама и политички. Од већ помињаног Јеремића, чију озбиљност, иначе,
многи хвале, али у чијој биографији је тај бизарни детаљ да му је Борис
Тадић био професор у Првој београдској гимназији, па до новог председника
парламента Оливера Дулића.
Наиме, владајућа коалиција је на трећу најважнију функцију у држави изабрала
32-годишњег лекара из Суботице, за кога се јужно од Суботице мање чуло.
“Због симболичке функције председника парламента много боље би било да је за
ту функцију предложен неко попут Драгољуба Мићуновића. Била би то јасна
порука и унутра и споља”, сматра Вукашин Павловић. Овако, избором човека из
другог ешелона у покрајинској структури ДС-а влада шаље поруку да о
најзначајнијем представничком телу у Србији нема боље мишљење од већине
грађана. И да то не намерава да поправља.
Ова влада, као занимљив спој оних који су критиковали прошлу владу (13
чланова) и оних који су у тој влади седели (12 чланова) требала би, према
томе, да промени оно што у тој прошлој влади није ваљало а да задржи оно што
је било добро. А грађани би, упркос свему што се догађало у месецима пред
формирање и сад пошто су се саставили, требало да им поверују да ће тако и
да буде. Имамо ли другог избора?
Горислав Папић
http://www.nin.co.yu/
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
