Булдожером на Троју
Споменик културе је национални и државни, а Црква је само корисник. Данас су
споменици угрожени од амбиција и мегаломаније појединих владика и држава је
дозволила да дође до тога
Замислите ситуацију да управа Лувра донесе одлуку да Милоској Венери дода
руке и учини је привлачнијом за посетиоце. Или да неко стручно тело у
Италији закључи како би лик Христа на Леонардовој Тајној вечери био
израженији са мало јачим обрвама. Могао би и старешина Нотр Дама да подигне
пар конака око катедрале и привуче посетиоце који би папрено платили за
боравак у тако интересантном окружењу. А како би тек добро стајао један
рибњак уз Миланску катедралу.
Неко би сигурно имао користи од тога, али сурови прописи једноставно не
дозвољавају да се уништава или “дотерује” културна баштина. У то су имале
прилике да се увере и наше владике које су службовале на Западу, морале су
да плаћају папрене казне само због сечења биља јер су комисије за надзор
установиле да се ради о биљу које је саставни део амбијенталне целине.
За то време у Србији булдожери равнају налазишта која крију трагове из
претхришћанског доба (манастир Бањска), а из Милешеве нам се смеши свеже
рестаурирани Св. Сава, кога познаваоци уметности баш не би могли да
идентификују са ликом који знају са некада чувене фреске, али који се допада
свештеним лицима – у потпуности задовољава њихову тежњу за онтолошким
изразом.
Црква која је у доба социјализма у потпуности и неоправдано била искључена
из сваке приче о заштити и чувању културних добара, последњих година се
изборила да преузме контролу од “струке” и постане одлучујући фактор при
обнови манастира. Како је та одлука утицала на очување културне баштине,
објашњава академик Војислав Кораћ:
“Утицала је веома много, али ја не знам чија је то одлука. Она не постоји.
Можемо да говоримо само о једном погрешном држању што се тиче заштите и
ширег круга око заштите, јер би на првом месту морало да буде изузетно
поштовање начела, не наших већ европских и светских, у заштити културних
добара. То је примарно, све друго је погрешно. У начелу, одговарајуће
личности из црквене организације, локалне или оне више, понашају се доста
слободно сматрајући да су они примарни када се решава све што је битно када
су у питању споменици културе. То је био случај и са Бањском. Није први пут
да велики споменик буде угрожен због неразумне идеје да се обнови манастир
независно од затеченог стања. Конкретно, да се изгради нов. То не сме да се
ради. Можда ће и Бањска једном ући на листу Унеска, а да би се то догодило
морају да се поштују правила Унеска.”
Или не морају? Прошле године смо се “провукли” са Пећком патријаршијом која
је увршћена на листу Унеска и поред чињенице да су радови који не
задовољавају правила струке отпочели у јуну исте године. Министарство
културе је упозорило на две битне чињенице: пројекат на основу кога су
отпочели радови није поседовао ни најнужнији део – истраживачки пројекат или
извештај о истраживању, што значи да нису урађени испитивање влаге,
геомеханичко испитивање тла, хидрогеолошка слика терена, а ни анализа
конструкције старе грађевине, али и да пројекат води приватни биро, што је
против важећих закона. Према речима помоћника министра Миладина Лукића, на
пројекту је потписана само једна особа – Марија Јовин, која нема
конзерваторски стручни испит и која је својевремено добила отказ у Заводу за
заштиту споменика културе због штете коју је нанела Богородичиној цркви у
Студеници. И, упозоравају стручњаци, то није усамљен пример јер се све чешће
као руководиоци радова појављују или особе које су у пензији, или које су
стручне за један вид послова а не и за оне на којем конкретно раде, или које
су стручне, али на волшебан начин нису присуствовале седници када је одлука
о сумњивој реконструкцији донета, а њихово име се нашло као “гарант”. То је
управо био случај са академиком Кораћем и др Марицом Шупут, професором на
Историји уметности, чија су имена везана уз обнову Бањске, мада су обоје ту
“обнову” назвали “разарањем археолошког налазишта”.
Бивши министар културе Драган Којадиновић је предложио да се поводом Пећке
патријаршије формира независна комисија од девет доктора наука и седам
професора Универзитета, али је Гордана Марковић, директорка Републичког
завода за заштиту споменика културе, тражила да се тај предлог стави ван
снаге, чиме је оспорено право Министарству да регулише рад ове установе.
Направила је сопствене комисије, по једну за сваки споменик, и у њих
уврстила представнике Цркве. Уследила је петиција више академика и
универзитетских професора, али је директорка Марковић на конференцији за
штампу изјавила да се врше неопходни радови, а да јој није познато да неко
критикује став службе заштите. У вези с овим проблемом Гордана Марковић није
желела да говори за НИН.
Уосталом, радови су у току. Ево како их вреднује Марко Омчикус, бивши
директор Републичког завода за заштиту споменика културе:
“У том трогодишњем периоду, од јуна 2004. до сада, у смислу културног
наслеђа направљена је катастрофа и то управо због некомпетентности. Али, не
само због тога. Јасно ми је да по политичкој припадности одређени људи
долазе на одређена места, али ако се због тога разбуца струка и не уважавају
конзерваторски принципи, онда је то друштвена и национална катастрофа, која
може да се мери са оном катастрофом која настаје услед елементарних непогода
или вандализма. Формално гледано, у том периоду је постојала градња, али та
градња је непримерена. Конкретно у Милешеви. Ко је дозволио да се звоник
уклони? Тачно је да је тај звоник био с почетка 20. века, али је сазидан на
матрици претходног звоника, стајао је ту више од 100 година и био је део
историје тог споменика. Оно што се сада ради у Бањској је пар екселанс
насиље. Нисам заговорник крутог археолошког чистунства јер сваки споменик
културе мора да буде обухваћен неким менаџментом: управљањем, старањем,
експлоатацијом значаја... Али ово што се сада ради нема покриће ни у
археологији, ни у подацима. Методологија рада са булдожерима угрожава и
руинира слојеве. Сваки археолошки локалитет је слојевит и имамо трагова
најчешће и од прехришћанских времена. То је амбициозно насиље над остацима
без провере и концепта, а да се при том терен на коме избијају термалне воде
пре тога није обезбедио. Потребни су веома дуготрајни и скупи радови који би
преусмерили воду, а тек онда би требало да се смисли до ког нивоа може да
иде обнова, уважавајући све историјске слојеве који би требало да буду
презентовани.”
Када је Републички завод заједно са Епархијом рашко-призренском у марту ове
године најавио обнову Бањске, тј. “повратак у изглед из доба краља
Милутина”, саопштено је да ће радовима претходити и археолошка истраживања,
која ће трајати од 12. марта до 30. јуна.
А како изгледа археолошко истраживање када се заиста спроведе за овакав
пројекат, објашњава академик Кораћ:
“Истраживање је било компликовано јер је Бањска доживела многа разарања у
својој историји. Видела се црква и ништа друго. Тежак терен. Према његовој
конфигурацији наслутили смо где би се шта могло наћи. Прво смо наишли на
остатке пирга, онда смо кренули даље, наишли на трпезарију, па на конаке.
Пратили смо уобичајени распоред манастира. Изнад трпезарије је било између
три и пет метара наноса. Откривање је било као откривање Троје. Ништа се
није знало, а то је требало извући и сачувати да би се направила идеална
реконструкција. Посао смо започели 1972. године и радили смо до краја
деведесетих, са великим прекидима. Они који данас на томе раде, не знају
ништа од тога. Бањска није једини пример. Има их доста: Студеница, Милешева,
Сопоћани. Велика дискусија постоји и око Пећке патријаршије. Ту се копало
поред цркве и постојала је опасност да се угрозе фреске. На исти начин их
угрожава и рибњак поред Милешеве. Постоји тежња да се у тим манастирима
реконструише живот манастира на остацима, без свести да се много тога не
види. Волео бих да ми ико наведе један пример из великих центара или великих
налазишта у Европи где су људи на остацима старог правили ново: од Атине,
преко Рима, до Француске. То је незамисливо. Замислите да неко на Форуму у
Риму одлучи да прави нову кућу. Када су велики споменици у питању, једино
решење је да се они заштите такви какви су. Споменик треба да буде
конзервиран, сачуван и да буде нека врста музеја, а црква може да
функционише. Уз то могу да се направе конаци. Уместо тога, уништава се све и
граде се нове зграде.”
А управо те “нове зграде” представљају један од основних проблема. Деценије
и деценије истраживања су занемарене, или боље речено замењене са неколико
месеци истраживања, да би се изашло у сусрет захтевима Цркве – не само при
обнављању манастира већ и при изградњи луксузних објеката (конака) којима би
се решио не само удобнији живот за монахе, већ и за госте. Одустаје се од
лепог правила, установљеног у случају Студенице, да се гости смештају у
мотел који се гради у близини, већ им се омогућава да бораве директно на
манастирском имању. Непрофесионално и неморално је направити, рецимо,
паркинг усред манастирског комплекса Бањске, а више него упозоравајуће када
директорка Завода изјави да ће тај слој бити скинут пре археолошких радова,
“у нади” да ништа није оштећено.
“Цела прича се своди на испуњавање захтева Цркве. Оно што хоће Црква, то
Завод испуњава. Ту влада мишљење да је то црквено. Није, споменик културе је
национални и државни, а Црква је само корисник. Данас су споменици угрожени
од амбиција и мегаломаније појединих владика и држава је дозволила да дође
до тога. У време када сам био директор, није постојао проблем са већином
владика. Легитимно је да неко од њих нешто тражи, али је легитимно и да им
се објасни шта може, а шта не може. Са владиком Артемијем никада нисам имао
проблем, он се бавио својим послом, ја својим. Проблем је постојао са
владикама Амфилохијем и Филаретом. Сматрам да нова влада мора да направи ту
дистинкцију и да створи нова правила и јасне границе између власника и
корисника. Лично мислим да држава и Министарство културе нису дужни да
црквама финансирају изградњу конака. Било би боље да Министарство културе
помаже културним делатницима да дођу до стана, ако је у питању стамбена
грања, а не Цркви. Нека Црква гради себи конаке, то могу од прилога, својих
делатности, путем кредита... Да ли у једној грађанској секуларној држави то
не представља политику апартхејда према другим верским заједницама”, каже
Марко Омчикус.
А што се тиче другог проблема који у последње време прети да уништи културну
баштину – ради се о нестручној рестаурацији фресака, али и тежњама за новим
фрескописањем старих споменика културе – Омчикус тврди да он није нов,
постојао је и раније. Ипак, тада баш нису колале гласине да је после
“шминкања” Св. Саве и Симеона Немање у припрати Милешеве, можда на ред дошао
и Бели анђео.
“Ништа ме не би зачудило да се крене са фрескописањем у споменицима културе,
те амбиције већ постоје. Е, то је нешто што стварно морамо да спречимо. Знам
да је било шминкања на Св. Сави, али ме не би чудило да га има и на Белом
анђелу. У време мог мандата се такође радило то претерано ретуширање, али је
много касније примећено. Пратили смо шта се догађа на терену и реаговали
када сазнамо. Сада више немамо довољно информација о томе шта је све
урађено, можемо само да наслућујемо. Више немам приступ терену и неком
мониторингу. У моје време је постојао мониторинг, а сада немам пара да све
то приватно обилазим. Али знам да се много ради испод жита, да се много
дозвола издаје без стручне верификације. То не може да буде ствар једног
човека, све то мора да се донесе на нивоу Стручног већа”, каже Омчикус.
Стручног већа нема, или га има али се већ две године није састало. Можда је
време да се и то догоди.
Сандра Петрушић
http://www.nin.co.yu/
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
