Zaobiđena Rezolucija Saveta bezbednosti U vezi sadašnjih pregovora o Kosovu i Metohiji, prateći brojne komentare u štampi o Rezoluciji 1244 UN, primetio sam da se mnogi čude kako je to moguće da su zapadne zemlje i Ahtisari protiv Rezolucije koju je tobože on lično ovde doneo 1999. godine. Za one koji su zaboravili šta se dešavalo, treba naglasiti da to nije bila Rezolucija koja je doneta na zahtev zapadnih zemalja.
Na Kosmetu su trupe UN, a ne NATO Pomenuta Rezolucija je doneta na izričit zahtev naše zemlje, Rusije i Kine, a doneli su je Černomirdin i Ahtisari. Zapadne zemlje su pokušale to na sve načine da izbegnu i primoraju nas da prihvatimo prekid vatre bez donošenja rezolucije u UN. Oni su po svaku cenu pokušavali da zaobiđu UN, kao što su to uradili prilikom odluke o agresiji. Njihov cilj je bio da se o daljnjem statusu Kosmeta odlučuje u Komandi NATO-a u Briselu, što bi Albancima omogućilo da vrlo brzo proglase nezavisnost, tako da sadašnjih pregovora o Kosmetu ne bi ni bilo. Do toga nije došlo, i pored toga što su nas danima, uz pomoć bombi, primoravali da prihvatimo njihove uslove za prekid vatre. To nisu postigli i zbog toga je glavnokomandujući NATO snaga general Vesli Klark smenjen sa dužnosti tri meseca pre isteka mandata, ubrzo posle završetka agresije. General koji je pobedio se ne smenjuje. Na Kosmet su došle trupe UN, a ne NATO. Da je došao samo NATO, koji je i izvršio agresiju bez saglasnosti UN, pitanje statusa Kosmeta bi bilo brzo rešeno. Sve ovo lako može da se proveri i ne bi to trebalo da se sakriva od javnosti. Tek kada su, posle dužeg vremena, uvideli da neće moći vojnički da postignu svoj cilj, pod pritiskom Rusije i Kine su ipak prihvatili uslov od koga naša zemlja nije htela da odstupi, a to je da se Rezolucija o Kosmetu donese u UN, gde imamo prijateljske zemlje na svojoj strani. Sve je to omogućeno zbog izvanredno žilavog otpora naših odbrambenih snaga, koje su, to nikako ne smemo zaboraviti, bile pod danonoćnim udarima NATO avijacije i albanske vojske. Ne treba zaboraviti ni to da su ruski transportni avioni tokom agresije NATO-a donosili neophodnu pomoć. U stranim vojnim časopisima se često može pročitati da su NATO generali i političari bili iznenađeni izvanrednom taktikom koju su pokazale naše oružane snage, i jakim i neočekivanim otporom koji, kako sami kažu, do kraja rata nisu uspeli da slome. Nažalost, često se u našim sredstvima informisanja pojavljuju izjave kako nas je NATO tobože porazio i kako smo mi već izgubili KiM i zbog toga ga sada treba pokloniti!!! Neosnovani argumenti Ništa nije dalje od istine. Da je to tako, zbog čega bi se sada vodili pregovori o statusu Kosmeta? Argument da Srbija trenutno nema suverenitet nad južnom pokrajinom, u pravnom smislu ne znači ništa. Teritorija pripada onome ko ima međunarodno priznati suverenitet nad njom, a taj status se dobija u UN. Sasvim je jasno da zapadne zemlje pokušavaju da uklone Rezoluciju 1244, koja garantuje integritet Srbije, jer ona nije ni doneta na zahtev zapadnih zemalja. Dok je na snazi postojeća Rezolucija, mi Kosmet nismo izgubili, koliko god neki pokušavali da nas u to ubede. S tim u vezi je neshvatljivo zbog čega toliko dugo nemamo ambasadora u Rusiji. Takođe je u najmanju ruku čudno da se u pojedinim medijima konstantno špekuliše zbog čega to Rusi nama hoće da pomažu, a pojedini političari nas ubeđuju da Rusija neće sprečiti donošenje nove rezolucije u UN, valjda po onoj: " Šta je babi milo, to joj se i snilo". Isto tako vrlo jadno i bedno deluju izjave koje prenose pojedina sredstva informisanja koje podcenjivački i maliciozno govore o onome što su naše oružane snage postigle u ratu 1999 godine. Takvi ljudi se uopšte ne razumeju ni u taktiku ni u strategiju. Postignut strateški cilj Trebalo je izdržati danonoćne kopnene napade albanske vojske, potpomognute NATO avijacijom. Sve to baca vrlo ružnu sliku na ukupna nastojanja da se Kosmet zadrži u Srbiji. Mi smo tada postigli svoj strateški cilj: očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. S druge strane, NATO nije postigao svoj planirani cilj - odvajanje Kosmeta od Srbije, što je bilo predviđeno i ultimatumom iz Rambujea. To je suština. Sada se mirno i bez mnogo uzbuđivanja treba osloniti na one zemlje koje veruju u međunarodno pravo i pravo svake zemlje na suverenitet. S obzirom na to da su dve takve zemlje stalne članice Saveta bezbednosti UN, nemamo čega da se plašimo. S druge strane, treba obratiti pažnju da strogo nacionalističkim pristupom možemo da učinimo štetu sopstvenim ciljevima. Potreban je odmeren ali čvrst stav. Problem može nastati samo ako te zemlje zaključe da u samoj Srbiji postoji previše političkih snaga koje nisu zainteresovane da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije. Dipl. inž. Nenad Pavlović, Beograd http://www.glas-javnosti.co.yu/
