Амерички јувелири на Балкану
За 125 година дипломатских односа Београда и Вашингтона никада се није догодило
да две земље званично саопштавају како им је веома стало до јачања и унапређења
односа, али се не слажу само у једном питању – територијалном интегритету Србије
Кад су бомбардовали Србију, генерали Весли Кларк и Мајкл Шорт су недељама
расправљали шта им је приоритет у разарању – Косово или Београд. Генерал Шорт,
командант ваздухопловства НАТО-а, био је за Београд, а главнокомандујући Кларк
за Косово. Кад је бомбардован МУП у Београду, Шорт није крио одушевљење:
“Коначно смо дошли на драгуљ у круни.” “За мене је Косово драгуљ у круни”,
одговорио је генерал Кларк. “Обојица већ недељама знамо да имамо различите
јувелире”, рекао је Мајкл Шорт, а Кларк га је суво подсетио: “С тим што је мој
виши по ч!
ину”, алудирајући да има четири а Шорт три генералске звездице.
Тако с америчких небеса изгледа поглед на Србију, с пролећа 1999.
Осам година касније, поглед Yорд`а Буша Млађег из Кенебанкпорта у Мејну, док у
породичном летњиковцу прави историјске снимке с Владимиром Путином, ни изблиза
није тако филигрански изоштрен. Напротив. Врло је магловит. Као туђи посао који
треба да се обави, и то што пре. “Сједињене Државе јесу у неугодној позицији”,
рећи ће др Иво Висковић, професор на катедри за међународне односа Факултета
политичких наука, за НИН, “треба да испуне нешто што је очигледно обећано у
другачијим околностима које су сад, наравно, измењене.” Тако, када Буш од�!
� у Тирану да обећање и потврди, Американци почињу да личе на “таоце
сопствених штићеника”, косовских Албанаца. Међутим, после пецања с Путином,
неугодност је – уколико косовско питање у америчком председнику уопште може да
изазове ту врсту осетљивости – за неко време отклоњена, тачније, као “ситна
риба” из Бушовог глисера, пребачена је у нехомогени европски рибњак. Ваљда зато
што Путин није хтео да јој одсече главу.
До Дана независности (4. јула) кад су се сви актери прошлонедељног
“српско-америчког рата” али и целокупна елита Србије окупили у резиденцији
америчког амбасадора Мајкла Полта, риба се чинила много крупнијом. Није било
америчког званичника који није рекао да је надгледана независност готова ствар.
Кад је премијер Коштуница изјавио да се “у овом тренутку одвија српско-амерички
косовски бој”, Полт је, и сам помало песнички, демантовао: “Нема боја, нема
гнева. Једини интерес који Америка има у Србији јесте да њеним грађанима
помогне да о!
стваре своје снове.”
Уплео се и премијеров саветник за медије. И можда би се све претворило у
недељни пијачни дан с кишом, да господину Полту није понестало нерава када је
помало заједљиво упитао државни врх: шта би Срби учинили када би Америка
признала да је погрешила и моментално повукла своје трупе са Косова? Куражни
Срђан Ђурић рече да је амбасадор први пут изнео предлог вредан разговора.
Међутим, у тражењу иоле смисленог одговора на Полтово питање, пребирајући, још
једном, оне 5,4 милијарде динара из буд`ета, управо спремљене за Космет, Србија
је пословично проговорила из, најмање, две главе. У праву је Полт, прозборила
је прва, ми од 1999. године немамо територијални суверенитет над јужном
покрајином; у праву је Полт, присилно наметање српске војне контроле на Космету
изазвало би жесток отпор Албанаца, произвело крвопролиће и кршење људских
права; у праву је Полт, немогуће је помислити да би Руси и Кинези били спремни
да поша!
љу своје војнике да чувају мир на Космету. Друга пак српска глава тврди да је
Полтово питање “и више него цинично”, јер смо ми 1999. док нас нису
бомбардовали – држали Космет, а и повлачење војске је било спроведено по
договору – Кумановском, повукли смо се уз гаранције да ће Косово остати у
границама Србије по резолуцији 1244 и да ће се војска вратити. И зашто би био
проблем да пошаљемо војску, осмелила се друга глава? Онолико колико би сукобе
произвело повлачење америчких војника, и одлазак српске војске на КиМ, толико
би и независно Косово!
било повод за сукобе, који би се м�!
�жда
�
�роширили на Црну Гору, Македонију, цели регион. “Сасвим би било на месту да
поштујући резолуцију 1244 вратимо наше војнике који би обезбеђивали границу,
наш народ и светиње. А чак и ако би требало да контролишемо цео Космет, то
бисмо радили много боље него што они одржавају ред у Ираку. Из сасвим
једноставног разлога што је КиМ наша земља, а они су у Ираку странци”, каже
Милош Јовановић, истраживач-сарадник Института за међународну политику у
Београду.
И тако је, баш некако између Видовдана и 4. јула, још једном покренута полемика
о српско-америчким односима, “антиамериканизму” у Срба и “антисрпству” у
Американаца. Да ли је отворено америчко залагање за независност Косова наставак
рата из 1999, колико су наши односи кроз историју били
пријатељски/непријатељски, и кад су нам се интереси подударали? Како даље?
Односи Американаца и Срба пуни су успона и падова, добрих и лоших тренутака од
14. октобра 1881. када су између САД и Кнежевине Србије потписани трговински
уговор и конзуларна конвенција. Али за 125 година дипломатских односа Београда
и Вашингтона никада се није догодило да две земље званично саопштавају како им
је веома стало до јачања и унапређења односа, али се не слажу само у једном
питању – територијалном интегритету Србије.
Србија не треба да се много заноси причама како је важна Сједињеним Државама,
да им је партнер од пресудног значаја, јер треба имати на уму да су свега три
америчка председника посетила Титову Југославију: Никсон 1970, Форд 1975,
Картер 1980. При том, откако смо 2000. године нормализовали односе са САД, само
је Колин Пауел био у Београду. Али и он је дошао у Београд више да изрази
саучешће породици Зорана Ђинђића, него да разговара о развоју билатералних
односа.
Иво Висковић не мисли да је амерички став о статусу Косова “наставак рата из
1999. године”, али несумњиво јесте наставак приступа америчке спољне политике
према Југославији/Србији из деведесетих. То је, рећи ће Висковић, нажалост
својствено Американцима: “У својој најновијој књизи Збигњев Бжежински баш
говори о спољној политици САД од деведесетих година до данас, и прати рад три
последња председника, два Буша и Клинтона, и он, рецимо, наглашава да у оптици,
поготово данашњег председника Буша и њему блиских људи, постоји тенденција
појед!
ностављивања у међународним односима и свођења на један врло симплификовани
однос good gud`s/bad gud`s.”
При том, има ту нешто и од оне слике Америке као прекоокеанског брода, који кад
заузме један курс, тешко га мења. Спољна политика Америке не може да се промени
преко ноћи, и не мења се с променом власти. Др Драган Симић, шеф катедре за
специјалистичке студије САД, каже да су у време Клинтонове власти деведесетих
година водећи политичари задужени за Балкан били Ричард Холбрук и Медлин
Олбрајт, изразито антисрпског става: “Они и даље имају јак утицај на Стејт
департмент. Wихови лични пријатељи су и Николас Бернс и Данијел Фрид.” Наравно,
ту о!
пет не можемо заобићи ни причу о разрађеном албанском лобију који делује више
од две деценије, пола милијарде долара коју су потрошили на лобирање...
Међутим, др Симић је убеђен да се на став Сједињених Држава о надгледаној
независности (мада је амбасадор Полт на предавању у Центру за лепе уметности
Гварнеријус подвукао да је за САД – компромис постигнут) још увек може утицати.
“Ако су деведесетих година водили политику притискања Милошевића и кажњавања
једног недемократског режима, сада пред собом имају нову Србију и нови
демократск!
и режим, једну сасвим младу демокр!
атиј
�
�. И било би јако опасно да чинећи услугу Албанцима, и разумевајући и више него
што је то потребно албанске захтеве, доведу у животну опасност младу српску
демократију. Дакле, да помажући Албанцима у овом тренутку, трајно изгубе своје
српске савезнике и Србију, која за америчке интересе има, по речима стратега на
Вест Поинту, капиталан геостратешки и геополитички значај у региону и важна је
земља за стабилност региона. Зато је важно да се да простор преговорима како би
се нашло некакво средње решење”, објашњава др Симић. Можда не би било л!
оше, додаје Симић, да се настави кампања представљања и појашњавања нашег
става, јер чини се да се Сједињеним Државама само жури да што пре реше бар
једно спољнополитичко питање, при том, мање важно за њих у свету. Како би се
посветили ирачком питању, које “гута сав кисеоник” у спољнополитичком
одлучивању у Стејт департменту и у Белој кући.
Није ово први пут у српско-америчким односима да се, како би рекао амбасадор
Мајкл Полт, “у хиљаду других ствари слажемо”, а да се у једној разилазимо.
Крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века, САД су у
тршћанском спору подржавале Италију и њихове интересе, иако су са Титовом
Југославијом баш тих година обновиле односе и изузетно нас подржавале у сукобу
са Совјетским Савезом и Информбироом. Слично је, подсећа Висковић, и у
грчко-америчким односима. Грци су љути на Американце јер у грчко-турском спору
подржавају Турке.!
А нико не може да каже да су Американци непријатељи Грка, па чак ни сами
Грци. “Постоје ситуације кад објективно дође до разлика у интересима. Тешко је
помирити се с тим. Посебно кад нема неке мере у начину, у приступу, деловало би
много другачије. Овако њихов ултимативни и увредљив, чак груб став према нама и
нашим интересима, јавност у Србији, бар њен већи део, никако не може да
схвати”, закључује професор Висковић.
А баш ту и почиње прича о српском антиамериканизму, који нас је захватио баш
као и добар део света. Дакле, има код нас нешто и од ових истраживања Пју
центра, не можемо мимо света. Ако прошле недеље објављени резултати истраживања
на 47 земаља показују да “расте подозрење према САД”, и да глобални рејтинг још
увек јединог дежурног светског полицајца на заласку, што кажу стратези,
драстично опада, онда је нормално да је распрострањен и у Србији. Немогуће је,
дакле, пречути Харолда Пинтера кад каже да Сједињене Државе поседују 8.000
активних и !
оперативних нуклеарних бојевих глава, од којих је 2.000 бојевих глава у пуној
приправности и могу се лансирати уз упозорење на 15 минута: “Питам се само кога
држе на нишану? Осаму бин Ладена? Вас? Мене? Неког нашег комшију? Кину? Париз?”
Qудски је, пак, а не српски, то што наше “отрежњење” није долазило кад смо
живели као бубрези у лоју од америчких зајмова и кредита за све време Титове
Југославије, баш нас је било брига за два милиона убијених у Вијетнаму, за
Нагасаки и Хирошиму, за савезничко бомбардовање Београда 1944, за Блиски исток,
кад смо !
имали д`ез, жваке, рокенрол, каубој!
це, Y�
�
мса Дина, Мерилин Монро, Холивуд... Отрежњење је дошло касније. Постајали смо
антиамериканци пошто су нас бомбардовали 1999. године, да би нам два авиона Ф16
недавно слетела на Батајницу, а пилот који нас је бомбардовао нам се чак
љубазно представио. До новинара је тих дана стигла информација да је од
начелника нашег ваздухопловства затражено да пилоте сачека на аеродрому, што је
овај са индигнацијом одбио јер никада није чуо да генерал дочекује официре
знатно нижег ранга. О бомбардовању није било речи.
Као што постоји снажан антиамериканизам, разуме се, у складу са већ пословичном
подељеношћу Србије, код нас постоји и јака, готово безобална американофилија.
Док су једнима за све криви Американци, други су потпуно фасцинирани Римским
царством 20. века, и најрадије би сами себе још једном бомбардовали не би ли
доказали лојалност Вашингтону. Или су барем спремни да сваки пут када пада киша
у Вашингтону, хитро отворе кишобран. Ако покажете макар и тренутни афинитет или
пак анимозитет према једној од те две зараћене стране у Србији, очекујт�!
� напад. Као и иначе.
Зора Латиновић
http://www.nin.co.yu/
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
