Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog Foruma za svet ravnopravnih
R E Č na okruglom stolu Kluba generala i admirala o agresiji NATO pakta 1999. Beogradski forum za svet ravnopravnih pozdravlja osnivanje i aktivnosti Kluba generala i admirala kao kao značajnu novinu u stručnom, intelektualnom i javnom životu u Srbiji. Verujemo da će se to pozitivno odraziti na jačanje odgovornosti intelektualne i profesionalne elite za širenje istine o izuzetno važnom razdoblju naše novije istorije. Beogradski forum kao nestranačko, nezavisno i neprofitno udruženje građana, želi Klubu generala i admirala mnogo uspeha u radu i izražava spremnost na saradnju. Osećam potrebu da pred ovim uvaženim skupom izrazim najdublje poštovanje za časnu, patriotsku i herojsku ulogu koju je Vojska Jugoslavije sa vama generalima i admiralima odigrala u odbrani zemlje od agresije NATO pakta 1999. godine kao najveće vojne mašinerije u istoriji civilizacije. Iako je svih ovih godina potpuno jasno da ste, pre svega, znanjem, vojnom veštinom i moralom odbranili čast i dostojanstvo zemlje i naroda, tek će doći vreme i uslovi za objektivan sud i prava priznanja koja zaslužuje vaša generacija vojnih starešina i oružanih snaga. Zaista, ne postoje nikakvi razlozi za ćutanje ili za defanzivu u analizi činjenica o agresiji NATO-a, o njenim prljavim ciljevima, kao i o tragičnim posledicama po region, Evropu i svetske odnose na razmeđu vekova. Bilo bi tačno, ali nepotpuno reći da je uloga Vojske Jugoslavije i njenog komandnog sastava u odbrani zemlje od agresije 1999. godine proizilazila iz Ustava, zakona i međunarodno-pravnih normi. Još nepotpunija bi bila tvrdnja da su uloga i hrabrost proisticali iz podčinjenosti vojske civilnom, državno-političkom rukovodstvu zemlje. Hrabrost i snaga otpora tehnički mnogostruko jačem agresoru mogu se objasniti jedino znanjem, pravdoljubljem i odgovornošću branilaca da brane ono što smo kao narod i država primili u nasleđe od prethodnih generacija. To je državna teritorija sa njenim priznatim granicama, ali to su naša postojbina, naša kulturna i duhovna baština, dostojanstvo naroda, istorija i nacionalni identitet. Povremeno se srećemo sa pitanjem da li se agresija NATO pakta mogla izbeći. Ne ulazeći u to da pitanje ne zvuči baš uvek kao izraz stvarne želje da se više sazna, najpre treba podsetiti da je tačno je jedino ono što se desilo, iako i o tome po pravilu postoje različite interpretacije, sve drugo ostaje, u oblasti, manje ili više uverljivih predpostavki, procenjivanja, a ne retko i političarenja. Drugo, odluku o agresiji, nije donela SR Jugoslavija, njen državni vrh, već rukovodstva zemalja članica NATO-a, odnosno, državni vrh SAD, rukovodeće sile Alijanse, što je notorna činjenica. Treće, postoje teze da je agresija, a time ljudske žrtve i razaranja, mogla da se izbegne da su SRJ i Srbija potpisale tzv. sporazum iz Rambujea. U vezi sa tim, treba podsetiti da ne postoji nikakav "sporazum iz rambujea". Postoji tekst koji su potpisali predstavnici SAD i predstavnici albanske manjine, odnosno tzv. OVK. Tekst iz Rambujea nije mogao da se potpiše zato što njegovi suštinski delovi nikada nisu bili predmet pregovora i zato što niko nije mogao da svojim potpisom prihvati okupaciju cele zemlje, što znači – cele Srbije i cele Crne Gore, od strane trupa NATO. Suvišno je učesnike ovog skupa podsećati na sadržinu i konkretne odredbe poglavlja 2, 5 i 7 koja nikad nisu bila predmet razgovora, a čije bi prihvatanje značilo saglašavanje sa okupacijom cele zemlje. Sadržinu teksta iz Rambujea i metode koje su predstavnici SAD-a primenjivali tokom tih "pregovora", detaljno je danas ovde analizirao Prof. Dr Ratko Marković, šef jugoslovensko-srpske državne delegacije u Rambujeu i Parizu i teško je bilo šta dodati ili oduzeti od izloženog. Najzad, u razmatranjima ove vrste ne treba gubiti iz vida činjenicu da je agresija NATO pakta 1999. samo po teritoriji na koju je izvršena bila lokalna. Po svojim pravim ciljevima, ona čak nije bila ni regionalna, već globalnog karaktera. Globalna vojna mašinerija kao što je NATO, ima globalne motive i ciljeve. Presedan, za napad na zemlju izvan ugovornog područja Alijanse, upotreba vojne sile bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, širenje na Istok, dakle, promena uloge NATO-a u skladu sa novom strategijom – bili su pravi ciljevi agresije protiv SR Jugoslavije. Ko je sledeći – bilo je najčešće ponavljano pitanje u sedištu UN u Njujorku. Nakon agresije 2003. na Irak, nakon "irakizacije" Avganistana i pretnji napadima na druge zemlje, ta ocena, trebalo bi da bude logična i prihvatljiva i onima koji su je godinama odbijali. Korak, po korak, Alijansa je od prve agresije izvan svog ugovornog područja 1999. godine, stigla da, osam godina posle, na samitu u Rigi ukloni 6.000 milja limit za angažovanje svojih snaga. NATO se tako i formalno samoproglasio za intervencionističku organizaciju na čitavoj planeti. Većina evropskih članica NATO-a prihvatila učešće u agresiji protiv Jugoslavije pod predpostavkom da se ona tretira kao izuzetak. SAD su se tada složile sa prilazom saveznika jer je to bilo trenutno celishodno da bi se obezbedilo najšire učešće u agresiji. Ubrzo po okončanju agresije SAD su saveznicima nedvosmisleno stavile do znanja da se to neće tretirati kao izuzetak već kao "presedan na koji se može pozivati u svako doba ili će se pozivati". Ovo podsećanje ima smisla i zato što se SAD danas vrlo napadno angažuju za nezavisnost Pokrajine Kosovo i Metohija tvrdeći da bi to bio izuzetak, "jedinstveni slučaj", a ne presedan. Takav stav je za SAD celishodan da bi se, bar trenutno, potisla u drugi plan strahovanja da bi nezavisnost Kosova i Metohije podstakla, manje-više otvorene separatizme na Balkanu, u Evropi, postsovjetskom prostoru, Aziji i u opšte u svetu. Van sumnje je, međutim, da SAD i pojedini njeni najbliži saveznici, imaju u vidu tzv. selektivni prilaz – gde im je u interesu svakako bi koristili eventualnu nametnutu nezavisnost Kosova i Metohije kao presedan, gde im ne odgovara isticali bi "jedinstvenost slučaja". Agresija NATO-a okončana je posle četiri runde složenih pregovora koji su trajali mesec dana. U pregovorima su, pored SR Jugoslavije, direktno, ili posredno, bili uključeni SAD, Rusija, Ujedinjene nacije, EU i NATO. Marti Ahtisari je u pregovorima učestvovao kao predstavnik EU, uz jasnu podršku SAD, NATO-a i Generalnog sekretara UN. U roku od nedelju dana, od 3. do 10. juna 1999. prihvaćena su, ili potpisana tri dokumenta: Beogradski dokumenat Milošević-Ahtisari Černomirdin (3. jun), Kumanovski sporazuma (9. jun) i rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 (10. jun). Za Srbiju su ova dokumenta izuzetno značajna jer ih je usvojio i pretočio u svoje odluke Savet bezbednosti UN kao najviši organ za pitanja mira i bezbednosti. Ta dokumenta su na taj način postala integralni deo međunarodnog prava. Ona čine kristalno jasnom i neoborivom međunarodno-pravnu poziciju Srbije. Do njih se došlo pregovorima sa Jugoslavijom (Srbijom), u njih su ugrađene i izričito konstatovane saglasnosti SRJ (Srbije) kada je reč o privremenom raspoređivanju međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu i Metohiji. Srbija ne sme da prihvati, ni izričito, ni prećutno, ni činjenjem ni nečinjenjem, umanjivanje značaja važećih dokumenata, izmene, ili dopune, pogotovu njihovo ukidanje ili stavljanje van snage, delom ili u celini, na štetu svojih interesa. Naprotiv, Srbija se mora postaviti aktivno u odbrani pravne snage tih dokumenata i isticanju neophodnosti da međunarodna zajednica, odnosno, sve strane, izvrše svoje obaveze utvrđene tim međunarodno-pravnim aktima. Primena prihvaćenih obaveza, a ne promena – treba da bude konstanta u stavovima srpske politike i diplomatije. Nova obećanja i ponude novih garancija imale be smisla samo ukoliko bi usledila nakon izvršenja onih koje su date u pomenutim dokumentima 1999. godine i koje ni u čemu ne bi smanjivale postojeće garancije i standarde. I pored rečenog, i dalje su prisutne teze da je SRJ (Srbija) juna 1999. potpisala kapitulaciju. Takve tvrdnje inspirišu NATO i zvaničnici pojedinih zemalja članica, a propagiraju ih ispostave tzv. nevladinih organizacija u Srbiji koje su produžene ruke stranih centara moći. Na to je javnost već naviknuta kao na deo priprema za nametanje plana o oduzimanju Kosova i Metohije od Srbije. Neshvatljivo je, međutim, kada pojedini političari i zvaničnici Srbije takve tvrdnje plasiraju srpskoj javnosti kao "politiku realizma" uz istovremeno uveravanje da, navodno, čine sve da sačuvaju Kosovo i Metohiju i zaštite suverenitet i teritorijalni integritet Srbije! Dokumenta kojima je okončana agresija NATO pakta u mnogim svojim odredbama nisu odgovarala interesima SR Jugoslavije, odnosno, Srbije. O njihovoj sadržini pregovarano je u uslovima danonoćne agresije tehnički mnogostruko nadmoćnijeg neprijatelja, pod pritiscima i ucenama sa raznih strana. Neprijatelj je nemilosrdno eksploatisao kako slabosti tradicionalnih srpskih saveznika, tako i pojedine domaće političare kojima je bilo preče da učestvuju u neprijateljskoj propagandi, zalažući se čak i za pojačavanje i nastavljanje agresije, nego odbrana, prekid ubijanja sunarodnika i razaranja zemlje. Ipak, u usvojenim i potpisanim dokumentima nije bilo, niti je danas ostalo, sve po volji NATO-a i SAD-a. Prihvatili su i priznali određene bitne interese druge strane, odnosno, SRJ i Srbije. A zna se, pobednici ne iskazuju velikodušnost, niti čine ustupke pobeđenima, pogotovu potpisnicima kapitulacije. I agresorima se žurilo da okončaju rat koji se ni približno nije odvijao prema njihovim prvobitnim planovima. Pre svega, bili su iznenađeni žilavošću i snagom odbrane. Neprekidno pomeranje rokova za postavljanje Srbije "na kolena" koje su javno saopštavali, dovodilo je do "gubljenja kredibiliteta NATO-a". "Čuvali" su ga morbidnom logikom - masovnim napadima na civilne ciljeve širom zemlje. A zatim, kako se ageresija produžavala, tako su se unutar Alijanse oko niza važnih pitanja javljale naprsline koje su pretile da ugroze inače nametnuto jedinstvo i startnu efikasnost. Pogledajmo najkraće koje je od svojih interesa SRJ (Srbija) zaštitila pomenutim dokumentima: Prvo, sprečena je okupacija cele zemlje od što je bio suštinski zahtev SAD i NATO-a tokom tzv. pregovora u Rambujeu i Parizu početkom 1999. godine. Prihvaćeno je raspoređivanje međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva sa mandatom UN, na jednom delu svoje državne teritorijedo i to privremeno, do rešenja budućeg statusa Pokrajine Kosovo i Metohija; Drugo, sa ratnog i vojnog rešavanje problema je preneto na mirni i politički kolosek što je oduvek bio cilj tadašnjih vlada SRJ i Srbije, što je cilj i sadašnje Vlade Srbije. Prekinuto je ubijanje ljudi, razaranje zemlje, ekonomije, infrastrukture, prirodne okoline. Stvorena je glavna pretpostavka da se zemlja okrene obnovi i razvoju; Treće, rešavanje problema budućeg statusa Kosova i Metohije preuzele su Ujedinjene nacije, odnosno, Savet bezbednosti, iako je NATO želeo da ga rešava sam, u skladu sa svojim strateškim ciljevima, bez involviranja Ujedinjenih nacija. NATO je očigledno bio prinuđen da, preko sistema UN, prihvati ograničenja koja je želeo da izbegne; Četvrto, sva tri pomenuta međunarodno-pravna dokumenta iz juna 1999. godine ponavljaju jedinstvenu odredbu o garanciji suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije, dok se budući status pokrajine Kosovo i Metohija definiše kao samouprava i "suštinska autonomija", u okviru Srbije. Nigde, ni u naznakama, nije bio predviđen bilo koji drugačiji status od "suštinske autonomije"; Peto, predviđeno je vraćanje određenih kontigenata vojske i policija Srbije U Pokrajinu koji bi, pored ostalog, bili raspoređeni na graničnim prelazima i carinskim punktovima. Iako broj vojnika i policajaca koji mogu da se vrate nije bio precizno određen i mogao bi biti u rasponu od 999 do 1.999 (“hundreds, not thousands” - "stotine, ne hiljade"), ova odredba je izraz priznavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta; Šesto, Ujedinjene nacije su preuzele obaveze da preko svog civilnog i bezbednosnog prisustva UNMIK i KFOR) garantuju bezbedno okruženje, vladavinu prava i slobodan i bezbedan povratak svih izbeglica i raseljenih lica. Sedmo, predviđena je demilitarizacija i razoružanje tzv. OVK i svih drugih naoružanih grupa i pojedinaca. U širem smislu, to znači prekid albanskog terorizma, nasilja i etničkog čišćenja Srba i drugih nealbanaca. Albanski terorizam je činjenica koja je priznata i osuđivana u rezolucijama SB UN koje su prethodile rezoluciji 1244 (1160, 1199, 1203). Osmo, oružane snage zemlje su očuvane, uz minimalne gubitke, a svetskoj javnosti je postalo jasno da je agresija NATO pakta bila usmerena prevashodno protiv civilnih ciljeva širom zemlje. Time su ujedno bili razobličeni laž i licemerje politike i propagande agresora. Kakav je bio odnos međunarodnih faktora odgovornih za izvršavanje obaveza i za poštovanje prava i interesa Srba i Srbije koji su garantovani pomenutim međunarodno-pravnim dokumentima, uglavnom je poznat. Ništa manje nije poznata ni politika nezameranja i povlađivanja vlasti DOS-a prema međunarodnim činiocima koji su na Kosovu i Metohiji sistematski radili u korist Albanaca a direktno na štetu Srba i Srbije. Dugo posle 2000. vlasti SRJ i Srbije su kratkovido omalovažavale pomenuta i dogovor Milošević-Ahtisari-Černomirdin, i Kumanovski sporazum i rezoluciju SB UN 1244, čak su nipodaštavale i jasne garancije suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Danas su to, priznati, neoborivi oslonci za odbranu najvažnijeg nacionalnog i državnog interesa. Beogradski forum je pokrenuo tri inicijative: da se osnuje dokumentaciono-istraživački centar o agresiji NATO pakta protiv SRJ (Srbije) sa bibliotekom, video zapisima i dokumentima, da se pripremi i izda knjiga prijatelja Srbije u svetu i da Vlada Srbije podnese naciji izveštaj o posledicama korišćenja oružja sa osiromašenim uranijumom i merama za njihovo sprečavanje. O tim inicijativama je obavestio Vladu Srbije, Srpsku akademiju nauka i umetnosti i Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve. Inicijative je do sada zvnično podržao Sveti sinod SPC. Forum upućuje apel svim institucijama, vladinim i nevladinim organizacijama, privrednim, kulturnim i naučnim subjektima, medijima, pojedincima iz zemlje i inostranstva da podrže i, u skladu sa svojim mogućnostima, praktično pomognu realizaciju ovih predloga. Dobrodošla je svaka vrsta pomoći koja vodi ostvarivanju rezultata – od obezbeđivanja prostora i odgovarajuće opreme, do poklona knjiga, video-zapisa i drugih dokumenata i novčanih priloga. http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1255
