Tajne arhive srpske diplomatije – Otvaranje dosjea u sobi straha Ko je pričao viceve o Titu?
Na kraju mandata šef diplomatije Vuk Drašković naredio je otvaranje tajnih dosjea službenika Ministarstva spoljnih poslova Srbije, nekad SCG, pre toga SRJ i SFRJ. Time je omogućio da svi bivši i sadašnji službenici zavire u bilješke koje je o njima prikupljala Služba bezbednosti jugoslovenske diplomatije od 1945. do 2000. godine Goran Tarlać Ukoliko je neko od zaposlenih u bilo kojoj ambasadi ili konzulatu bivše Jugoslavije, od vozača pa do ambasadora, pričao viceve o Titu u vreme kada se to nije smelo, pušio strane cigare kada je to bilo zabranjeno, švercovao bunde, čarape ili imao nacionalističke istupe, imao je dosje u Službi bezbednosti Ministarstva spoljnih poslova. Ti dosjei proletos su odlukom sada već bivšeg ministra srpske diplomatije Vuka Draškovića dostupni na uvid svakome od zaposlenih u Ministarstvu inostranih poslova (MIP) o kome postoji dosje. Još se, međutim, ne mogu dobiti u posed, već se samo mogu pregledati u prisustvu službenika MIP-a. Šverc rakije u dijaspori: Evidencije se čuvaju u posebnoj kancelariji u zgradi Ministarstva inostranih poslova u Beogradu i poređane su bez ikakvog reda. Tek predstoji sređivanje tih dokumenata, brisanje imena trećih lica koja su te podatke beležila, odlaganje u arhivu, kao i uništavanje pojedinih dokumenata po kriterijumima i proceduri koji će se tek utvrditi. U evidencijama se najčešće spominje ukoliko zaposleni "u potpunosti ne odražava naše ideološko-političke stavove", "ne piše zabeleške o kontaktima s emigrantima" ili ima "nacionalističke istupe". Dakle, optužbe i zamerke najčešće su zavisile od vremena i načina kako je tada shvatana bezbednost. Tako se među zabeleškama mogu naći i vicevi o Titu poput onog da je on najbolji šahista jer je svoju damu menjao za partiju i sličnih. S druge strane, mogu se videti i razni predmeti iz Titove kolekcije koji su do njega stizali diplomatskim putem. Poput, recimo, poklona koje je razmenjivao sa Staljinom pre sukoba 1948. godine. Špijunirani su oni koji su se bavili švercom bundi, benzina, cigareta ili deficitarne tehničke robe, bili pod sumnjom da su se “vrzmali s prostitutkama”... Komičan je podatak da je jedan diplomata od svog stanodavca na poklon dobio zlatan prsten vredan 150.000 starih dinara... „Zaposleni u MSP-u bio je evidentiran ukoliko je došao u ambasadu u alkoholisanom stanju, švercovao bilo šta u kolima sa diplomatskim tablicama, prodavao domaću rakiju po skupljoj ceni među dijasporom, a čak smo naišli i na podatak da se službenik ambasade žalio da su neki zaposleni učestvovali u grupnom seksu“, kaže v.d. načelnika Službe bezbednosti MSP-a, opunomoćeni ministar Milan Šapić. “U tim dosjeima su neke stvari koje iz ove perspektive izgledaju smešne. Zamislite anonimnu belešku da je neko pušio strane cigarete! To su dosjei iz Titovog doba, koji su smešni iz današnjeg bezbednosnog aspekta”, objašnjava naš domaćin u sedištu diplomatije Srbije. Ulaskom u nekada “zabranjenu zonu” saznali smo da su se ovde, uz anonimne dojave, u stilu onih: koje je nacionalnosti čija žena i kakva je, slivali i podaci o kontaktima sa četničkom i ustaškom emigracijom, ali i svi podaci u vezi sa kretanjem diplomata, koje su vodile druge civilne i vojne službe. Za praćenje zaposlenih u DKP-ima, koje bi radile druge bezbednosne strukture, bila je neophodna i saglasnost šefova jugoslovenske diplomatije. Šverc tepiha: U čitavoj ovoj priči o otvaranju diplomatsikih dosjea vrlo je bitna činjenica da, kada su stizali podaci o švercu ili bogaćenju diplomata mimo zakona, niko od njih za to nije odgovarao, već su, kako saznajemo, bili čak unapređivani. Razlog je bio jednostavan. S takvima su kasnije bile moguće razne manipulacije, jer su postojali podaci kojima su mogli biti ucenjeni i s njima se moglo raditi šta se htelo. I to je deo demistifikacije dosjea, jer će ubuduće MSP pokretati disciplinske postupke, a organi gonjenja raditi svoj posao za sve “rabote ispod žita”. Na primer, jedan jugoslovenski diplomata svojevremeno je švercovao 40 tepiha, i to vojnim avionom, i izgleda da nije snosio nikakve posledice za to, tako da taj mali potez s otvaranjem crnog sefa, u kojem su i podaci šta je koja ambasadorka kuvala i koga je njen muž zvao na večere i dečje rođendane, te išao na tenis, označava i početak kraja manipulacija ljudima. Ko treba da odgovara za krivično delo s novom praksom MSP-a, taj će da odgovara. Ali, ne više i da strahuje od političkih, nacionalnih ili raznih drugih diskvalifikacija, ako za sobom nema krivično delo. Ako neko misli da se odnosi među zaposlenima u diplomatiji razlikuju od bilo kog drugog „radnog kolektiva“, dobro bi bilo da pročita rečenicu Ive Andrića iz vremena kada je i sam bio diplomata: „Ovde sijalica sijalici zavidi.“ Da se vreme pre rata nije razlikovalo od posleratnog, posvedočiće i letimičan pogled u bilo koji dosje, od kojih su mnogi u opasnosti da se pri sledećem otvaranju potpuno raspadnu. Različita vremena nosila su različite političke podobnosti ili nepodobnosti, ali dojave o krađama, alkoholisanju ili „švrljanjima“ sigurno su ostale iste. Istina, ne treba se odmah smejati navedenim prekršajima. Možda nekome danas izgleda smešno što je neko 1962. prošvercovao dve bunde iz Grčke i bio prozvan zbog toga, no u ta davna vremena za nešto takvo možda se plaćala i visoka cena. Špijuniranje ambasadora nakon Miloševića: Milan St. Protić, prvi ambasador postoktobarskog Beograda u Vašingtonu, siguran je da je dosje o njemu vođen i nakon 2000. godine, ali može samo da nagađa u kojoj službi. On pretpostavlja da su informacije o njemu dolazile do Beograda kanalima vojne bezbednosti. Da je za njega bila zadužena vojna bezbednost indirektno mu je, kaže, potvrdio general Nebojša Pavković, u nezvaničnom razgovoru nakon gostovanja u jednoj TV emisiji. “Opanjkavali su me! Kako bi, inače, u Beogradu znali sve o meni? S ljudima iz ambasade nisam mnogo razgovarao, znao sam da su neki iz bivšeg režima, pa nisam imao poverenja”, kaže on. “Nisam pokazivao šta radim, s kim se sastajem. Smatrao sam da u Vašingtonu treba da radim sa svojim timom ljudi. Zato sam mnoge poslove radio sam”, objašnjava Protić. “Interesuju me moje karakteristike, u kojoj su meri podaci tačni ili ne, ali neću da podnesem zahtev MSP-u. Neću tražiti nikakav dosje sve dok ne budem mogao da ga dobijem na uvid, platim fotokopiranje i zatim ga možda objavim. Osim toga, ja sam istoričar, želim da vidim tuđe dosjee. Interesuje me dosje Vlade Velebita.” Od država nekadašnje SFRJ samo je Ambasada Slovenije pokazala interes, najavljujući da će od Vlade u Ljubljani zatražiti dozvolu za uvid u ta dokumenta. Iako je reč o “mekim službama”, koje nisu mogle da, po Šapićevim rečima, povrede ljudska prava primenom mera, otvaranje dosjea i “sobe straha” prvi je pravi korak prekida svake prakse straha i diskreditacije ljudi. http://www.novireporter.com/ Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
