Videćete -Just watch me!
Kako se priča o humanitarnim intervencijama pretvorila u rat za osvajanje
teritorija. U vreme Kvebeške separatističke krize oktobra 1970 grupa ekstremnih
Francuskih separatista i terorista je kidnapovala Britanskog Trgovačog
Predstavnika u Kandi James Cross.
piše: Janko Bojić
Tadašni Kanadski premier Pjer Eliot Trudeu je u Kvebeku uveo ratno stanje,
stavio van zakona Oslobodilački tzv. pokret (vojsku) Kvebeka (Front de
libération du Québec), i naredio policiji da hapsi sve one koji su posedovali
literaturu krejnje orijentisanih levičara. Drugim rečima nacional socijalista,
odnosno ultra šovinista.
Kada su se Trudou konfrontirala medijska sredstva zbog takvog postupka, on im
je hladno odgovorio Just watch me (samo pogledjte šta ću još da urdim). Istog
dana ili sutrdan Trudo je poslao vojne trupe da zavedu red u Kvebeku. U Kvebeku
je proglašeno vanredno, odnosno ratno stanje.
Stavimo u paralelu situaciju KiM iz podtkraj devedestih godina prošlog veka sa
Kvebeškom iz početka sedamdesetih. Što je u Kvebeku bio Front Oslobođenja
Kvebeka, to isto i u još u goroj formi je bila takozvana Oslobodilačka Vojska
Kosova ('’OVK'’). Ni jedan državni aparat zvao se on režim Pjera Eliota Trudea
ili Slobodana Miloševića ne toleriše oružanu pobunu. Ne samo da ne toleriše
nego nije ovlašćen zakonski da ovakve ispade toleriše.
U istinu jedan državnik mora da ispolji čvrstinu kada je to potrebno, što je
uradio Trudo u Kvebeku ili pak Magaret Tačer u Severnoj Irskoj. Slobodan
Miošević se kolebao. U ovakvim okolnostima kolebljivost je najgore što jedan
čovek koji se nalazi na čelu države sebi sme da dozvoli. Albanski balistički
teroristi, ili ako to nekome više odgovara OVK, su bili okuraženi ratnim
huškačima iz centara moći zapadne Evrope, Berlina, Londona i Pariza. U istinu
oni su bili samo igračka jedne zapletenije radnje, kojom su se rukovodili
Nemački ultra nacionalisti i ekstemisti potpomognuti krajnjim desničarima i
krajnjim levičarima iz Vašingtona. Težnja nemačkih ultranacionalista odnosno
presvučenih nacista za ponovnim revanšizmom, našla je ponovo razumevanje u
ekstremnom levičarenju u Velikoj Britaniji na čijem je čelu bio devijntni Toni
Bler. Izgleda da su njihove pretnje i onako imale velikog uticaja na kolebljivi
mentalitet Slobodana Miloševića. Utoliko p!
re Milošević je trebao da bude čvršći i da reaguje još oštrije nego li pak što
je to učinio Pjer Eliot Trudo.
Utoliko je morao da što pre zavede vanredno stanje na području KiM i da za
kratko vreme pohapsi i razoruža sve ekstremiste i vanzakonske elemente. Na
žalost Milošević je bio mlak i loš državnik. Veoma neodlučan. Nije bio u stanju
da stranim novinarima inače avangardi ratno huškačkog pokreta, upravo u momentu
kada su oni širili stravične laži i propagndu oko KiM zapuši usta. Da im je
samo tom jednom rečenicom uz kratk komentar objasnio da će postupiti na isti
način kako je to postupio Trudo, kosvski bi problem davno bio rešen. Nema gore
nesreće nego kada se neko koleba oko svojih namera i postupaka.
Ratno huškačka kamrila sa zapada se u to vreme stravično služila lažnom
propagnadom i diskriminatorsko rasističkom politikom prema srpskom nacionalnom
biću. I u tome je Miloševićev režim pokazao starvično nepoznavanje i neumešnost
da se suprotstavi ratnim hušlkačima koji su uglavnom dolazili iz oblasti
krajnjih levih i desnih struja odnosno onih ultra šovinističkih i nacional
mazohističkih. Miloševićev režim nije, iako su mu saveti sa svih starna
dolazili, uspostavio odelenje kontra propagande. To na žalost ni današnje
vlasti u Beogradu nisu u stanju da organizuju i da sprovedu. Još uvek
ratno-huškačka kamarila iz Berlina i Vašingtona protura svoje laži neomaetano.
Akcenat na koji je bacala i koji i danas protura svome javnom mnenju je da je
rat oko Kosova tobože bio nekakva humanitarna intervencija. No od humanizma,
niti je bilo, niti danas postoji čak ni ‘’H'’. Ceo rat se vodio u drugom smislu
i sa drugim ubeđenjima i predispoziciama. Rat protiv Srba u bivšoj Jugoslaviji,
da li on bio u Bosni, Hrvatskoj ili pak na KiM je bio rat osvajčkih pobuda i
namera. To što se tiče politike, skriveni su interesi, iza parvana humanitarnog
u Vašingtonu. Što se tiče Nemačke taj je pravan poslužio da se zadovolje
pretenzije Nemačkih neonacista koji se od politike svoga utemeljivača nemačkog
Nacional Socijalizma (Nacizma) nisu pomerili ni jednu stopu unazad. Koristeći
se glupostima i slabostima Jugo komunista, u čijim su redovima naravno
dominirali baš upravo i na veliko iznenađenje Srbo - Komunisti o
administrativnom razgraničenju, nemački su nacional šovinisti ugledali i vide
da ako nikome drugom nisu u stanju da se reva!
nširaju za poraz iz Drugog Svetskog rata da se bar osvete Srbima. U tome im je
danas uspeh zagarantovan, uz svestranu pomoć nekadašnjih saveznika Srbije iz
Drugog svetskog rata Velike Britanije i SAD. Imaju oni i dosta razloga za sve
to. A imali su i dobru podlogu. Uparvo Srbi ih i jesu omeli 1941. da ranije
kako su Hitlerovi nacisti bili planirali krenu u pohod na Moskvu. U istinu Srbi
su se marta 1941. slepo rukovodili težnjama Londona. U tome ne bi bilo nikave
greške, da im iza leđa nije tinjao najgori i najveći, žestok neprijatelj
ondašnji internacionalni tazv. pokret, međunarodnog proletarijata zloglasna
KOMINTERNA.
Tako da umesto da iz velikog rata Srbi izađu kao pobednici oni su na veliko
razočarenje izašli kao poraženi. Njihovom kralju Petru II i celokupnoj vladi
koja je stala protiv nacističke Nemačke je zabranjen povratak u zemlju. Na
vlast u Beogradu srpskoj prestonici je instaliran bivši kaplar Austro –
Ugarskih hordi koje su 1914 krenule bile da unište Srpski etnicitet. Ono što
nisu uspeli, ni Jozef Hitler, ni Franc Jozef, niti pak Kajzer, uspeo je jedan
drugi Jozef koga su zvali da je maršal, mada od vojnih škola nije imao ništa
više osim kaplarskog kursa, a od građanskih komunisti su tvrdili da je bio
završio nekakav šloserski kurs, mada se ovaj ‘’vešti neznac'’ kako ga u svojim
delima naziva Milovan Đilas hvalio da je radio kao konobar. Šta je od svega o
tome neznacu itinito jedino Bog sami zna. Što bi rekli Crnogorci nekakva pogan
jeste bio.
Za vreme okupacije kraljevine Jugoslavije nemački su nacisti od Srbije
opljačkali južnu ili u istorijskim analima poznatu Staru Srbiju, geografsko
područje koje se zove Makedonija. Albanski su nacistički kolaborateri, gotovo
98% albanske populacije uz pomoć italijanskih fašista, opljačkali geografsko
područje Jugozapadne Stare Srbije. Kosovo i Metohiju. Geografsko područje Crna
Gora je pretvoreno po prvi put u istoriji ove oblasti u nesrpsku državu Crna
Gora. (Prema kralju Nikoli I, svaka predhodna Crna Gora je bila srpska država)
Ovaj fenomen je ostvaren uz pomoć italijanskih fašista. Najveći udarc za Srbiju
biće otimanje njenog istorijskog područja od nje Bosne i Hercegovine zbog kojeg
područja je Srbija bila napadnuta od strane Austro - Ugarskih hordi 1914, i
zbog koga područja su ove horde izazvale prvi svetski rat. Katastrofu
nezapamćenu u dotadašnjoj istoriji.
Srbo–komunisti, da li iz ljubavi prema vlasti, da li iz nekih drugih pobuda
pristali su da posle Drugog svetskog rata na račun Srbije od tih svih
Geografskih područja koje su nacisti otrgli od Srbije, ne samo naprave nekave
državice koje nikada do tada nisu u istoriji postojale, već su oni sami sada od
naroda sa tih geografskih područja pravili veštačke nacije. Bosance, Crnogorce,
Makedonce. U Makedoniji su išli do te mere da su srpsko stanovništvo sa ovoga
područja primoravali da svoja prezimena koja su se završaval na ‘’ić'’ menjau
na ‘’ski'’. Treba li ovom kriminalu dodati neki dalji komentar???
Srbo–komunistička koalicija Drašković–Tadić i danas kao i njihovi poraženi
pretci pristaju na ucene, i nacistički kriminal, i kriminal njihovih očeva, na
jedno veliko izdajstvo, i gutaju udicu udružene neonacističke i neokomunističke
alianse, protiv Srbije mireći se sa njihovim ispiranjem mozga o tobožnjoj
Velikoj Srbiji. I Britanija je velika pa joj ništa ne smeta. Oni nisu bili u
stanju, mada ni Miloševićevci nisu bili mnogo bolji, da objasne ko je zametnuo
i ko prolongira priče o nekavom velikosrpskom nacionalizmu. Ne postoji
velikosrpski nacionalizam nego težnja za opstankom i održanjem. Uprošteno,
odbranom domaćeg praga.
Mada i u suštini svega dosadašnja propaganda Gebelovskog modeliteta i
strategije usmerena protiv srpskog etniciteta datira još od osvajačkih težnji
združenih nacista i fašista i njihovih kolaboratera VMRO-vaca, zatim Šiptarskih
balista i ustaša. Ni komunisti nisu bili daleko od njih. U doba njihove 40-to
godišnje vladavine, javnosti je u borbi protiv srpskog etniciteta ispiran mozak
tobožnjim Velikosrpskim nacionalizmom. Mi vidimo i znamo da on nikada nije
postojao, niti postoji, ali postoje revanšističke i osvajačke težnje i
okupacije srpskih istorijskih područja i podneblja.
I tako danas dok se vojuje bitka da se Srbima otme i opljačka njeno istorijsko
Kosovo, tek u poslednje vreme se zavesa potpuno skinula i pozornica je postala
vidljiva, čak i onima koji boluju od slepila. Posle svih lažiju i
propagandističkih podmetanja, posle svih ilegalnih akcija. One najkriminalnije
i najpodmuklije grupe s karja prošlog i početka ovoga veka što se kriju iza
paravana tobožnjeg novog svetskog poretaka, a kao što vidimo to je u stavri
ništa drugo nego novi nacistički pokret u svetu, koliko juče njihova bleda
zavesa je iščezla. Ne mogavši da legalizuje pljačku srpskog Kosova, novi
svetski poredak (Novo Order Seclorum) je lansirao probni balon o tobožnjoj
podeli Kosova. No kada ni to nije pošlo za rukom, novorderovci nam obelodanjiše
svoje namere. To jest šiptarski balisti vele da oni hoće celo Kosovo. To
naravno dobiti ne mogu, ali oni sada Srbima porucuju: Ako nećete da ga delite
mi ga hoćemo celoga. Što znači: Da u vreme rata iz 1999!
niti je bilo, naravno to svi znaju, čak i sami novorderovci nikavke
humanitarne katastrofen na kosovu, to je bila jedna velika laž i propaganda.
Ali sada kada je bleda zavesa i sasvim izbledela, jasno se vidi da je rat 1999
godine bio ništa drugo nego kao i Hitlerov pohod na Evropu. To je bio jedan
ništavni osvajački pohod. Sakriven iza paravana humanitarne intervencije.
Moralne Obaveze
I tako dok je rat pod izgovorom humanitarne intervencije buktao nad Srbiom,
dotle onaj koji je dirigovao ovim ratom i sprovodio ga kroz opravdanje jednim
govorom velike laži, nije ni obratio pažnju na to da baš u zemlji kojom vlada,
počiva telo kralja srpsokga roda, Petra II (Karđorđevića). Nije zano ograničeni
Klinton da je taj kralj bio saveznik baš upravo njegove zemlje u borbi protiv
nemačko italijanskog ultranacionalizma i šovinizma, veliki saveznik do kraja
svoga života u borbi protiv komunizma, jednog od najvećih nepriajtelja SAD.
Klinton se bez trunke stida i griže savesti upravo stavio u ulogu da nad Srbiom
sprovede aspiracije i revanšističku politiku ujedinjene Velike Nemačke, koja
uporno mrzi ujedinjenu uvećanu Srbiju. Nije znao ili je zaveden bio da u svom
pohodu pomaže svome tradicionalnom neprijatelju.
No njemu i da zanemarimo, on je svoje gluposti i neobrazovanje jasno ispoljio.
Ali Srbe će teško zaboleti i sama pomisao a nekamo li veleizdajnički stav vlada
iz Pariza i Londona. Vlada iz Pariza se i te kako stavila u službu svoga
istorijskog neprijatelja potpuno ignorišući da je tu na njenom tlu 1934 godine
u Marselju svoj mladi život izgubio kralj srpskoga roda Aleksandar I
(Karađorđević). Kralj ujedinitelj i osloboditelj je bio na putu za Pariz da sa
ondašnjom francuskom vladom i njenim predsednikom razgovara o potrebi obnove
Antante. O potrebi da se osvajčke težnje Adolfa Hitlera i njegovih
istomišljenika preduprede. Tu u Marselju su ga usmrtili hitci združenih
kolaboratera Hitlerovih, nacista i komunista. Onih istih elementa koji će
zdušno učestvovati da se slomi slobodarska i kako je Vojvoda Mišić nazva
najkulturnija zemlja sveta, Francuska.¹ Toga se nije setila vlda predsednika
Širaka. Nije se setila ili nije htela da zna?
Najgore iznenađenje za Srbe biće ponašanje vlade Tonija Blera. U ništa manjoj
manijačkoj žestini nije se Bler ponašao nego Adolf Hitler, u vreme rata protiv
Srbije 1999 godine. Čak je u nekoliko navrata podcenio ulogu i izdašnu pomoć
srpske vlade i srpske nacije izuzetnu podršku koju su Srbi dali Winstonu
Čerčilu. Ne može se ustanoviti zašto. Verovatno britanski levičari mrze Čerčila
zato što je poslao trupe na rudare sa severa koji su se bunili, protiv
Čerčilove vlade svojevremeno. Ako bilo ko ima moralnih obaveza prema Srbima to
u stvari ima svaka Britanska vlada, od 1941 pa na ovamo. Da o tome nije bio
upoznat Bler, to bi bila jedna velika laž. Majkl Rose i još nekolicina dobro
upućenih su upozoravali Blerovu vladu da čini kriminal.
Srpski komunisti će takođe biti iznenađeni da je Srbiju u najtežim momentima na
cedilu ostavila baš upravo Moskva. Imaju i pravo. Jer kada im se u vreme Drugog
svetskog rata obratio Jozef Žukažvili za pomoć, kao ni jedini drugi komunisti u
svetu, oni su mu se najviše bacili u zagrljaj. Da li su izvukli neku pouku?
Mi današnje generacije Srba ništa od svega ovga ne smemo gubiti iz vida,
pogotovu u ovom sudbonosnom momentu kada se igra jedna podmukla igra i šire
nepregledne laži i jedna ubitačna propagnda u cilju osvajačkih težnji i
podkusurivanja, nezasićenih ambicija Nemačkog ultra nacionalizma. Nemačka;
Merkel, ili Kola, ili Hitleriova Nemačka, se ne razlikuju u svoim aspiracijama.
Uloga je ista samo su glumci različiti.
Ni pedalj se Kosova ne sme dati radi zadovoljenja ovih pomenutih aspiracija.
Jer pohod na Kosovo nije bila nikakva humanitarna akcija nego dvostruka podvala.
a) Glavni razlog. Zadovoljenje, nacističkih aspiracija Nemačkih kolaboratera i
samih Nemaca, iz Drugog Svetskog Rata.
b) Test proba da američkoj javnosti, koja je bila sluđena i uplašena od
vjetnamskog rata se pokaže, da se ratovi mogu voditi savremeneim tehnološkim
sredstvima bez ljudskih žrtava. Kako bi se otvorili novi putevi za osvajačke
pohode na Bliskom istoku. Rezultate vere u ratove bez gubitaka danas dobro
svedčimo.
c) Da se zamaskiraju zločini od strane SAD nad islamskim svetom, kao tobožnjim
spasenjem islamskog faktora na Balkanu.
Janko Bojic (Michael Bojich)
__________________
¹Isti Vojvoda Mišić ističe u svoim memoarima kada je naš vrhovni štab 1912 u
Skolu posetio Francuski Vojni ministar, koji je bio oduševljen viteštvom srpske
vojske u balkanskim ratovima, u svom govoru na večeri pripremljenoj u njegovu
čast istakao. ‘’Gospodo oficiri ove viteškje srpske vojske! Neće proći dugo
vremena kada ćemo mi Francuzi i vi Srbi rame uz rame ratovati i pobediti našeg
zajedničkog neprijatelja Austro – Ugare.
Veoma je uočljivo da novoroderovci sebi prišivaju da su upravo baš oni
izvojevali pobedu nad Komunizmom. Ja ne znam na kom bojnom polu. Nihovo
ponašanje je utoliko čudnije, što recimo kada je u pitanju upokojena SFRJ ni
jednog momenta se ne obaziru da baš od tog komunizma sebi prisvoje ono što
njima odgovara. Administrativne republičke granice. Dok ono što je tim ustravom
komunističkim baš upravo bilo zacrtano a to je da konstituitivni narodi a ne
manjine imaju pravo na samoopredelenje do odcepljenja oni čak i ne spominju.
Još gore. Onaj kriminal koji su novorderovci počinili može pravno da će proći
nekažnjen. Ali im istorija neće zaboraviti i istorija će im izreći najgoru
presudu. Istorijsku. A to je da se iz pokojne SFRJ ni jedna republika nije
mogla izdvoiti. U tom je ustavu pisae da su narodi oni konstituitivni Srbi,
Hrvati i Slovenci svojom voiljom izrazili želju da u njoj žive. Dakle niko sa
strane nije imao pravo da se u tu želju meša. Da. - !
Rekli bih novorderovci. Ali to je bio komunistočki scenario. Tačno ali i
administrativne granice su bile komunistička delatnost takođe. Treba li dalje
komentarisati, da bi se shvatilo kaav je integritet i mentalitet novorderovaca?
Mnogo selektivan.
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
