Život raseljenih Srba na Brezovici u opštini Štrpce Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: U više motela I predratnih odmarališta na Brezovici, u opštini Štrpce, već devetu godinu živi još oko 1500 izbaglih I raseljenih lica iz prizrenske, gnjilanske, ali I iz opštine Priština I Uroševac.
Momčilo Ilić iz Mušnikova u prizrenskoj opštini, bivši director jedne osnovne škole a sada nastavnik matametike u Štrpcu sa familijom stanuje u motelu Junior, neumoran je u dokazivanju lošeg stanja onih koji već devetu godinu, kao raseljeni, žive u bivšim motelima I odmaralištima. “ Da su raseljeni to bi već bilo lako, da su izbeglice to bi bilo još lakše I neko bi o njima vodio računa, da su zatvorenici to bi bilo još mnogo lakše, ali da se niko ne interesuje za ljude koji su stvarali čitavog života I odjednom ostali bez ičega, to je neverovatno. Živimo u prostorijama za koje se niko nije postarao već osam godina. Mokri čvorovi su nam u katastrofalnom stanju , kuhinje ne postoje a da I ne govorim o posteljini “ I to medjutim nije sve. “ Mi živimo osam leta bez frižidera, osam zima bez grejanja a osam godina bez struje”. Ognjen Veljković je iz Talinovaca u uroševackoj opštini a na Brezovici, u jednom sobičku, živi sa majkom I sestrom. Uslovi su im iz dana u dan sve teži . „ Hranu kupujemo sami samo što nam daju hleb koji nije dobar. Više puta smo hteli da ostavimo taj hleb, ili da bude kako valja ili da ne uzimamo uopšte. To ne može ni djavo da jede” I pored takvog života, neizvesnosti I nejasne budućnosti na Brezovici raseljeni nisu dobro došli ni kod svojih sunarodnika “ Kažu nam da su im izbeglice uzele radno mesto a mi nemamo gde da se zaposlimo. Ove koji su u Domu zdravlja i prosveti, na posletku, nisu ih zaposlili ovadšnji meštani. Srbija ih je poslala otuda“ Obrad Krstić je iz prizrenskog sela Vrbičane. Kuća mu je spaljena i u selu i u Prizrenu a na Brezovici živi sa petoro dece i unučadi. “ U Prizren nisam bio uopšte od 1999. Tako mi je došlo da ne idem. Sve što sam radio i zaradio, sve je propalo „ Ilić tvrdi da su kolektivni centri na početku mnogo bolje funkcionisali i bez plaćenih upravnika. „ Žene su ustajale u pet sati pa su same kuvale a u sedam su deca doručkovala a starci bili zbrinuti. Medjutim sada svi tragaju za unesrećenim ljudima , za njihove matične brojeve, njihove lične karte, imana i prezimena kako bi mogli da izidju ispred donatora sa oderdjenim brojem osoba. Kada to završe oni ta sredstva koriste na vrlo čudan način „ Većina stanara kolektivnih centara na Brezovici, razmišlja slično i ne zna šta ce i kako dalje. Nadaju se da će rešavanjem statusa Kosova znati na čemu će biti I tada doneti konačnu odluku o svojoj sudbini. A dotle – dotle su prinudjeni da žive kao I do sada. ( Kraj) http://www.dw-world.de/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
