ФИЛАРЕТ, АНТЕ ПОРТАС
Како ће завршти „двобој” епископа милешевског и државе Црне Горе?
Српска православна црква требало би хитно да консултује Пентагон око споразума
СОФА. Наиме, тај споразум између осталог регулише и несметано кретање америчких
војника преко територије страних држава и тај су споразум са САД потписале и
Србија и Црна Гора. Но, како високи достојанственици Српске православне цркве
већ дуже имају великих проблема са уласцима управо у Црну Гору, али и у
Македонију, то можда и није лоше да видимо како је то регулисано преко СОФА.
Иако СОФА није на Интернету. Можда је надлежни, ипак, дају на увид Патријаршији?
Било како било, епископ милешевски Филарет доживљава ових дана своје „звездане
тренутке”. Он сам против целокупне црногорске полицијске силе. Први пут после
5. октобра 2000. на фотографији која је обишла свет опет су један православни
свештеник и специјалци – полицајци у пуној борбеној опреми. Епископ милешевски
Филарет на граници Србије и Црне Горе суочен са љутим борбеним одредом
црногорских специјалаца који му, по наређењу виших инстанци, не дозвољавају
улазак у Црну Гору. Истина, владика стасом надвисује командира црногорских
полицајаца, док остатак одреда делује као смешна позадина старом човеку са
седом брадом. Специјалци у црним униформама помно слушају шта им говори владика
у црној мантији. Судећи по изразима лица, црв сумње ушао је у специјалце. Да
сам виша инстанца у Црној Гори захвалио бих се специјалцима на даљој сарадњи.
Јер, ови ће убудуће вечно сумњати.
Дакле, како ће завршити „двобој” епископа милешевског Филарета и државе Црне
Горе? Вероватно ће владику после неколико дана штрајка глађу, због погоршаног
здравственог стања пренети у болницу, чиме ће бити изневерене наде и очекивања
једне од челних дама из београдског невладиног сектора која је епископу
поручила „да се нада да ће у свом штрајку глађу ићи до краја”.
Да ли је владици пожелела витку линију, или нешто друго остаје да се нагађа.
Јасно је и да службена Подгорица неће попустити и да ће користити „македонски
модел” из случаја владике Јована. Иако та два случаја немају сличности, ако већ
сличност није да се ради о великодостојницима Српске православне цркве у
црквеним активностима изван Србије. Можда је ту управо „квака 22”.
Јер, више је него јасно да владика није задржан на граници Црне Горе и Србије
због тога што је наводно на црном списку јатака оптуженика из Хага.
Да фотографија некада може да каже више него сви написани и објављени текстови
из наше ближе прошлости показује и она на којој један припадник специјалних
снага, односно „црвених беретки” из базе у Кули, љуби руку православном
свештенику на улицама Београда 5. октобра 2000. године. Сурови специјалац,
професионалац са шлемом на глави и у сагнутом положају, смерно и покорно љуби
руку попа који је ту руку високо подигнуо, такође професионално, високо све до
ивице оклопног „хамера”. Та је фотографија обишла свет, али не верујем да је
било много оних изван Србије који су је и разумели. Јер, по владајућем мишљењу
на Западу, јунаци те фотографије годинама су били на истом задатку – на
остварењу пројекта „Велике Србије” у режији Слободана Милошевића.
Наиме, многи медији на Западу годинама су оптуживали Српску православну цркву
„да у рату у Хрватској и у БиХ није била ни мало стидљива”, да су „ патријарх и
Свети Синод подржавали Милошевића, а истовремено нису оптуживали највеће
злочине”, да се „Српска православна црква од тренутка када је Милошевић постао
миротворац окренула ка Палама” и да је све то чињено „зато што су црквене
власти поверовале обећањима да ће сва црквена имовина национализована за време
Тита бити враћена”.
„Никада није касно за добро дело”, почиње репортажу о Српској православној
цркви дописник француског „Поена” из Београда 14. јануара 1997. године,
наводећи истовремено да је 2. јануара црква званично осудила режим Слободана
Милошевића у тексту који се знатно разликовао од уобичајено умерених и опрезних
званичних текстова Светог синода. Дописник „Поена” из Београда спомиње и
карикатуру из „Наше Борбе” на којој се види Милошевић који краде кутију са
гласачким листићима, док патријарх прецртава осму божју заповест – не кради.
Но, генерални је став западних медија тада био да се свештенство, ипак,
сврстало уз опозицију против режима Слободана Милошевића.
СПЦ је данас у Србији важан политички чинилац. Све политичке странке утркују се
да јој се приближе и сви настоје да се послуже црквом, наравно, када им је то
потребно. Српска православна црква је послужила и за неку врсту „прања
прошлости” многих политичара, јер су се многи и опрали крштењем.
У тешким временима СПЦ је увек била гарант националног идентитета и
континуитета. Да ли, дакле, православље у Србији поново преузима улогу
историјског актера, али са свим изазовима и опасностима једне трагичне културе
опстанка која му је на Балкану завештана?
Мирослав Лазански
[објављено: 01.09.2007.]
http://www.politika.co.yu/
