Povodom prenošenja debate o Kosovu iz SBUN u Kontakt grupu
NEIZVESNO VREME KOSOVSKOG
RASPLETA
Zbog ruskog principijelnog stava po kome politicki status Kosova u
potpunosti zavisi od pregovora i dogovora Prištine i Beograda, SAD, posle
nekoliko neuspeha da proguraju kroz Savet Bezbednosti UN (SBUN) Ahtisarijev
plan, po kome bi Kosovo dobilo nezavisnost od Srbije, najzad su odlucile da
se rešenje ovog statusa traži izvan SBUN. Ovo, medjutim, nije u neskladu sa
pozicijom Rusije, koja je celo vreme debate u okviru SBUN zagovarala stav
da je neophodna nova runda pregovora izmedju Srbije i kosovskih Albanaca.
Konkretno, rešenje statusa Kosova ce se tražiti kroz tzv. Kontakt Grupu
(KG), koju cine SAD, Engleska, Francuska, Nemacka, Italija i Rusija, upravo
kroz njenu „trojku” koju sacinjavaju SAD, EU i Rusija. Ove respektivno
predstavljaju, Frank Vizner, Volfang Išinger i Aleksandar Bocan - Harcenko.
Izgleda da je Volfang Išinger, nemacki diplomata, kao predstavnik EU,
ustvari neoficijelni ali i glavni pregovorac. Prihvacena je ruska pozicija o
neophodnosti nove runde pregovora izmedju Beograda i Prištine. Suprotno,
pak, ruskoj poziciji o neorocenim i direktnim pregovorima, KG je orocila
pregovore na 120 dana, a ovi nece, bar za prvo vreme, biti direktni, vec ce
„trojka” sa svakom delegacijom razgovarati posebno (tzv. šatl diplomatija).
Sudeci, pak, po tome što je ruski stav prenebregnut, reklo bi se da KG ne
odlucuje konsenzusom vec vecinom, ali po cinjenici da KG mora da 10.12. 07
(120 dana) da podnese izveštaj Generalnom sekretaru UN, da se zakljuciti, da
KG nema mandat da donese odluku vec samo predlog rešenja statusa Kosova.
Finalni status, znaci, ipak ostaje pri SBUN. Zvanicno su tako pregovori
izmedju Prištine i Beograda odpoceli u petak, 10 avgusta, posetom „trojke”
prvo Beogradu a odmah sutradan i Prištini. A, izgleda, da se i pregovaracima
iz „tria” mnogo ne žuri jer je sledeci sastanak zakazan tek za 30 avgust.
Zbog cega su SAD planirale neupešne pregovore?
Po svemu, pregovori, kako ih vide SAD, planirani su da, s jedne, budu
neuspešni a da sa, druge strane, „kupe” za SAD 120 dana dodatog vremena. SAD
je neophodno ovo vreme radi bar tri stvari.
Prvo, one moraju da srede svoje odnose sa EU u pogledu jedinstvenog
stava EU po pitanju: (1) Ahtisarijevog plana (Španija, Slovacka, Grcka i još
moguce neke, nisu baš oduševljene njime) i (2) insistiranja kljucnih država
EU (Francuska i Nemacka) da finalna odluka o Kosovu mora da prodje kroz
SBUN. Jer, tek ako briselska EU birokratija ostvari ovo svoje, za SAD racun,
unutrašnje jedinstvo, ove mogu da dadnu Kosovu mig da otpocne sa
unilaterarnim svojim proglašenjem nezavisnosti, što bi posle sledilo
bilaterarnim priznanjem Kosova svake države posebno. Pod uslovom, dakle, da
EU sredi svoja unutrašnja neslaganja, nezavisnost Kosova bi priznale 28
država (SAD i 27 clanica UN), a posle bi nadaju se - došlo vrlo brzo i do
efekta „padajucih domina”.
Drugo, celokupan posao prenošenja pregovora o statusu Kosova sa SBUN na
KG, ispunjen je masom nedorecenosti, tako da je uvek moguce da se bar pokuša
zaobilazak SBUN kao arbitera finalne odluke, s jedne strane. Kako je, pak, s
druge strane, Rusija ukljucena u KG, to znaci da je ona preuzela odgovornost
za ishod pregovora. Ako pregovori budu neuspešni, onda Rusija u SBUN nece
imati nikakv jak argumenat za upotrebu svog veta, pa bi tako priznanje
nezavisnosti Kosova eventualno moglo da prodje i kroz SBUN, što bi SAD i EU
jedva docekale.
Trece, SAD su u promet ubacile citav niz - da upotrebim pecacki izraz -
„mamaca” na koje, veruju, Srbija bi se, zbog svojih unutrašnjih slabosti,
mogla lako „upecati”. Da pomenem samo neke.
Ako secanje još traje, pre pocetka Ahtisarijevih pregovora još prošle
godine, KG je izdala svoje „direktive” za te pregovore, jedna od stavki je
bila „podela Kosova ne dolazi u obzir”. Sad je ta opcija u prometu. NJu je
cak indirektno potvrdio glavni sadašnji pregovorac, ambasador Išinger. Na
direktno pitanje novinara, rekao je: „ako se obe strane slože”.
Protivno zvanicnom uveravanju svih faktora, kako medjunarodnih,
specijalno EU, tako i srpskih (Goran Svilanovic, bivši ministar spoljnjih
poslova, sad pokojne SRJ, a sad clan nekog foruma za stabilnost jugoistocne
Evrope) da su pitanje Kosova i pitanje srpskog ulaska u EU, potpuno dva
razlicita i nezavisna pitanje, sam g. Išinger je to, prilikom ove posete,
demantovao, rekavši (12/8/07, po B92): „U odsustvu dogovora izmedju obe
strane, vrata EU nece biti otvorena” kako se nadaju u ovom regionu.
Kao opcija je i „konfederalni status” Kosova. To bi bilo nešto a la Vuka
Draškovica „više od autonomije manje od nezavisnosti”. Jedan srpski
analiticar, medjutim, polazeci od pretpostavke da je Kosovo izgubljeno, vidi
mogucnost da od gubljenja Kosova Srbija može znatno da ušicari. Sve zavisi
da li ce se Srbija ukljuciti u pregovore ili ne: ako se ne ukljuci Kosovo je
izgubljeno bez ikakve naknade; ako je, pak, suprotno, i Srbija bude umela
dobro da predstavi gubitak Kosova, Srbija može dobiti veliku novcanu i/ili
drugojaciju «oštetninu.
Dušan Janjic, ekspert iz srpskog Foruma za medjunarodne odnose, tvrdi da
su SAD i EU uputile Srbiji neformalnu ponudu kojom se za Kosovo predvidja
„medjunarodni legalizovani suverenitet”; po ovoj, Kosovo bi imalo prava na
sve medjunarodne odnose, izuzev stolice u UN. Janjic kaže da o toj ponudi
zna i predsednik Tadic jer je ona došla iz SAD preko Vuka Jeremica, koji je
nedavno bio tamo u zvanicnoj poseti. Janjic, licno smatra da je ta ponuda
povoljna i u pregovore bi se trebalo ukljuciti, pa se cudi što vlada uopšte
o toj ponudi ne govori i smatra da bi se o tome trebalo voditi javna
rasprava.
SAD su, kao što se vidi, „strategijski” rasporedile svoje „mamce”, pa -
znajuci „cvrstinu” proevropskih Srba sa Tadicem na celu -, ne bez osnova,
ocekuju da ce se Srbija ipak na neki od njih i uhvati. U svakom slucaju,
ako se to desi, Srbija je sama prokockala svaku šansu da ocuva Kosovo.
Dokazi SAD planiranja neuspeha pregovora
Na samo pocetku ovog napisa receno je, izmedju ostalog, da su sadašnji
pregovori izmedju Prištine i Beograda, iz SAD perspektive, planirani da
ostanu bezupešni, sem ako se Srbi, kako je gore receno, ili „upecaju” ili, u
pregovorima, „polude” pa i formalno priznaju nezavisnost Kosova. Može se
postaviti pitanje, nije li tvrdnja o SAD planiranom neuspehu pregovora,
suviše smela odnosno da za ovakvu jednu pretpostavku nema nikakve stvarne
potvrde?
Otprilike vremenski paralelno sa prenošenjem pitanja statusa Kosova iz
SBUN u KG, Kondoliza Rajs, SAD ministar spoljnih poslova, po Tajnungu
19.7.07 (vidi prošli broj Iskre) u Lisabonu izjavljuje da ce Kosovo „na ovaj
ili onaj nacin” dobiti nezavisnost. Podsetila je dalje da je to stav
predsednika Buša, izrecen još u Tirani juna meseca. Hajde, dobro, ovo se
može protumaciti, kao americka propagandna neodgovornost da bi se trenutno
medju Šiptarima uhvatio koji poen, a s obzirom da se pitanje Kosova,
zahvaljujuci ruskom stavu, „zaoštrilo” u pravcu suprotnom od nezavisnosti.
Na najavu nove runde pregovora izmedju Srba i Šiptara, ovi su ostali ne
samo hladni vec odbijaju da u pregovorima razgovaraju sa Srbima o statusu.
Kažu, status je odredjen Ahtisarijevim planom i o tome nema šta više da se
razgovra. Takav svoj stav su saopštili i „trojci” i kako svaka strana u
pregovorima ima prava da odbije da diskutuje teme koje se njoj ne dopadaju,
od ozbiljnih pregovora, znaci, nema ništa. Postavlja se pitanje da li bi
Šiptari smeli da zauzmu ovakav odbojan stav prema pregovorima o statusu, ako
u tom smislu nemaju precutan SAD pristanak?
SAD ga stvorile i one jedino mogu
prekinuti „vrzino kolo”
Šta ako je ovakva jedna pretpostavka tacna? Po isteku sadašnjih 120
dana, trojka ce o neuspehu pregovora izvestiti Generalnog sekretrara UN.
Ovaj ce to proslediti SBUN. SBUN nece imati druge, vec da pokrene novu rundu
pregovora o Rezoluciji. Pod uslovom da Rusi i dalje zadrže svoj raniji
(originalan) stav da nema nametnitog rešenja Kosova, odnosno nema rešenja
kosovskog statusa bez dogovora Prištine i Beograda, SBUN, opet mora da vrati
celu stvar nazad u KG (ili, možda, u neku novo-imenovanu grupu) sa ciljem da
se sad za, recimo, 150 dana dodje do rezultata. I tako u neogled, ako se
nešto drasticno ne promeni u celom sistemu odlucivanja: ulazi se i ušlo se u
bezizlazno „vrzino kolo”. Kako ga prekinuti?
To mogu jedino SAD. Da bi ozbiljno moglo da se pregovara, SAD bi
drasticno morale da promene svoju dosadašnju „strategiju” u odnosu na
Kosovo. A promena bi se sastojala u tome što bi one morale da odstupe od
propagandne krilatice „nezavisno od Srbije Kosovo” i da javno prisvoje neku
verziju ruskog stava - kako god se Priština i Beograd dogovore! Ako toga
nema, Šiptari ce ostati ukopani na „nezavisnom Kosovu” do „sudjenog dana”.
Kad im, medjutim, taj „dan” od Amerike dodje, oni ce se u rekordnom vremenu
ukljuciti u pregovore i u isto tako rekordnom vremenu došlo bi do rešenja
pitanje statusa Kosova -neka vrsta konfederalnog odnosa Srbije i Kosova.
Konfederalno rešenje porazno po Srbiju
Do ovakvog poraznog po Srbiju rešenja statusa Kosova neizostavno se
dolazi zahvaljujuci cinjenici što je Vuk Draškovic svojom idiotskom
formulom „više od autonomije, manje od nezavisnosti” bukvalno „torpedovao”
Rezoluciju 1244 SBUN, koja govori samo o autonomiji - a zna se šta je ona! -
a ne o nekom monstrumu, kao što je konfederacija, iznad nje. Srbija je sa
slicnim Solaninim rešenjem o Uniji Srbije sa „bratskom” Crnom Gorom,
doživela poraz. Jedva se da i zamisliti velicina katastrofe po Srbiju od
konfederacije Srbije i Kosova. Zato nije ni cudo, što ce Šiptari, cim dobiju
mig od Amerike, u rekordnom vremenu - jer gvoždje se još uvek kuje dok je
vruce - uskociti u nju odnosno u pregovore o njoj, a Srbija, zahvaljujuci
Vukovoj gluposti, teško može, u ozbiljnim pregovorima, da iskoci iz njih,
jer na kraju krajeva to je bila srpska ponuda rešenja kosovskog problema od
samog pocetka.
SAD ne mogu iz „vrzinog kola” - na precac!?
Ovo je, naravno, po Srbiju, u datom trenutku, najoptimistickije
razrešenje kosovskog pitanja, pod pretpostavkom da SAD iskoce iz „vrzinog
kola” u koje su se same uplele. Da li, pak, one to mogu, tek tako -na
precac!? Naravno da ne mogu, pa nas to pitanje primorava da celu stvar
osmotrimo - da tako kažem - iz globalne perspektive.
Zar nije neobicno indikativna cinjenica da Rusi, koji su inace
raskrinkali celokupnu SAD manipulaciju kosovskog pitanja, nikad nisu javno
protestovali - to nije ucinio ni ruski predstavnik u KG, Harcenko - mada to
svako iole objektivan jasno vidi, da SAD, svojom propagandom o nezavisnom od
Srbije Kosovu, namerno onemogucuju ozbiljne pregovore izmedju Srba i
Šiptara. Neverovatno je, dakle, da Rusi ne vide da Šiptari zbog takve SAD
propagande, nemaju motivaciju da ozbiljno pregovaraju i da ne cine ništa da
tu ujdurmu ne obelodane. Pogotovo jer bi to imalo ogroman propagandni uticaj
na svetsko javno mnenje - koje uglavnom nema jasnu sliku kosovske
problematike -u pravcu ruske vizije Kosova. Kako onda razumeti rusko
cutanje?
Na ovim stranicama vec je u prošlim brojevima Iskre bilo reci da su
Putin i Buš, još letos obnovili svoje stare prijateljske i partnerske odnose
koji poticu još od 11/9/01, a koji su opet postepeno, posle toga do letos,
dobijali sve vece razmere zahuktavanja „hladnog rata” medju njima. To je
prekinuto, i najzad se ušlo, tada, letos ponovo, u - „medeni mesec”, koji
još i uvek traje. Na jednom od tih susreta izmedju njih dvoje bilo je reci i
o Kosovu. Rešeno je da se Kosovo prepusti dogovoru njihovih ministara
spoljnjih poslovs, Kondolize Rajs i Sergija Lavrova. Jedan od rezultata
njihovog dogovora je i prenošenje pitanja Kosova od SBUN na KG. Tacno je to
da je SAD retorika o nezavisnosti Kosova ostala (ukoliko nije marginalno i
povecana), ali je tacno i to da radnje oko Kosova (nova runda pregovora
izmedju Srba i Šiptara, na primer) idu u pravcu protivnom toj retorici.
Ovaj raskorak izmedju retorike i prakse, s jedne, i sa SAD namernim
ulaskom u „vrzino kolo” naizmenicnih pokušaja bezuspešnih rešavanja
kosovskog statusa kroz SBUN i KG, s druge strane, možda je plod dugorocnog
dogovora Rajsove i Lavrova sa ciljem da bi SAD «„kupile” vreme, koje im je
ovom prilikom potrebno zbog Šiptara. Naime, SAD su u psihu Šiptara utisnule
„nezavisno” Kosova kao više od stoprocentne realnosti, ovo „kupljeno” vreme
im služi da bi pri svakoj novoj rundi pregovora retoriku i praksu postepeno
snižavali kako bi se Šiptari, takodje postepeno, što bezbolnije „uhodavali”
i navikavali na novu realnost. Jednom kad su SAD sigurne da su se Šiptari
„uhodali” u realnost cilja „kako se Priština i Beograd dogovore”, sve ce se
odvijati munjevito u pravcu rešenja statusa Kosova. Buduci, pak, da je taj
proces spor, trebalo bi ocekivati zadržavanje pregovora u sferi „vrzinog
kola” bar još za neko vreme...
Srbija: ograditi se hitno od Vuka i od „Danajaca”!
Ovo medjuvreme, srecom, daje i Srbiji šansu da se distancira što dalje
od „mudre” ali kobne Vukove kosovske retorike. Srbiji se neophodno namece -
i to pod hitno! - potreba da vrati retoriku o autonomiji Kosova tamo gde joj
je i mesto - ni zercu dalje od Rezolucije SBUN 1244! To je broj jedan.
A broj dva jeste: trebalo bi se sa prezirom kloniti svakog SAD i EU
„mamca” kojim je Srbija „strategijski” zaokružena ne bi li se „upecala”. U
tom slucaju, ne samo da je Kosovo trajno izgubljeno vec i sam „mamac”
zajedno sa njim. Jer „mamac” postoji jedino radi Kosova, ne zbog Srbije. Ode
Kosovo, ode i mamac!
Ili, što rekli stari Atinjani - cuvajte se Danajaca i kad „poklone
donose”!
N. LJotic
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
