Baždarenje istine Mada je Haški tribunal za najveći deo nacije postao mesto gde se sastaje grupa pokvarenih ljudi koji mrze Hrvatsku, obustavljanje saradnje s Hagom i prekid diplomatskih odnosa s Beogradom ne dolaze u obzir
Prvi čovek izvršne vlasti u Hrvatskoj, premijer Ivo Sanader, prošlog petka je poklonio Vukovarcima “krunicu” koju je dobio od pape Benedikta Šesnaestog. Blagoslovljena svetim dodirom poglavara vatikanske države, sada je obešena o spomenik na Ovčari i treba da “čuva” posmrtne ostatke 260 ljudi koji su tamo ubijeni. Nedugo zatim, u relativnoj blizini stratišta iz 1991. godine, u vukovarskom naselju Mitnica, gde uglavnom žive Hrvati povratnici, pijani, sedamnaestogodišnji Srbin je u prepunoj diskoteci navodno vikao “ponovićemo Ovčaru” i tukao se sa deset godina starijim Hrvatom. Policija je to okarakterisala kao “međunacionalni incident”, a Vukovarci ne sumnjaju da je reč o logičnoj posledici haške presude. Presuda je blaža od očekivane i sada za mnoge stanovnike grada na obali Dunava Hag “nije ništa drugo nego mesto gde se sastaje grupa pokvarenih ljudi koji mrze Hrvatsku”. Ovaj zaključak od prošle nedelje deli najveći deo hrvatske javnosti. Svi već znaju ono što sugerišu kreatori javnog mnjenja u Hrvatskoj. Vest iz Haga je šokantna, zemlja je ponižena, za njen narod nema pravde, sudije su benevolentni snobovi, a tužioci flegmatični diletanti. Hrvatski političari konsternirani, užasnuti i zaprepašćeni. Ispod toga kriju se problemi koji su po aktuelnu politiku u Hrvatskoj, a pogotovo onu koja se ovde vodila do smrti Franje Tuđmana, mučniji i od najtežih reči kojima se opisuje odluka sudije Kevina Horasa Parkera. Pravnik koji je već dobio epitet “čovjeka koji je ponizio Vukovar”, odvagnuo je svaki “de fakto” i svaki “de jure” koji su mu poslali tužiteljstvo i odbrana i zaključio da stvari nisu uvek onakve kakvim izgledaju. Time je srušio mnoge etablirane hrvatske istine, snažna uporišta vlasti u vreme predizborne kampanje za parlamentarne izbore u novembru ove godine. Očekivalo se da će vojni vrh bivše SFRJ u vukovarskom slučaju u Hagu biti osuđen za smišljeno istrebljenje Hrvata i besprimerno ubijanje civilnog stanovništva. Odvođenje ranjenika iz vukovarske bolnice trebalo je da bude “korpus delikti” za takvu presudu. Egzekutori sa Ovčare su, prema presudi sudije Kevina Horasa Parkera, bili lokalni srpski teritorijalci. S njima su pojedinci iz paravojnih hrvatskih formacija kasnije neretko trgovali na tzv. “Žikinim pijacama”, u tadašnjim zonama pod kontrolom Ujedinjenih nacija, gde se razmenjivala popljačkana roba, najčešće automobili ubijenih ljudi. Govoreći lokalnim žargonom, “pajdo” sa “kokardama” ovde se, “kao čovek sa čovekom”, rukovao sa “pajdom” koji je nosio crne trake sa slovom “U”. Sudija Parker to verovatno nije mogao da zna. Što mu Hrvati, kao Australijancu, ni ne zameraju. Ali mu se zamera što je gotovo rutinski srušio deo politički veoma iskoristivih interpretacija rata u Vukovaru i Hrvatskoj. Ako za vukovarski masakr preko majora Šljivančanina i kapetana Radića nisu ni posredno, ni neposredno, optuženi tadašnji jugoslovenski državni i vojni vrh, kao ni građani Srbije, onda se hrvatski politički vrh, u opštoj percepciji, od nedužne žrtve preko noći pretvorio u secesionistički raspoložene nacionalne lidere. Posle haške presude Hrvatska više nema od koga da traži ratnu odštetu, a predsednička i premijerska obećanja da će Hrvati sami suditi “vukovarskoj trojci” padaju u prazno. Protestno pismo iz Hrvatske možda će biti pročitano u Savetu bezbednosti UN, ali ono ne može da izmeni presudu. Hrvatski sudovi neće moći da sude ljudima za koje je Hag već doneo presudu, ma koliko da su njome nezadovoljni. I to se u Hrvatskoj uglavnom zna. Nema nijednog komentara koji bi preporučio da “Hrvatska uzme stvar u svoje ruke”, prekine saradnju s Haškim tribunalom ili diplomatske odnose s Beogradom. Iza kulise političkih kvalifikacija koje odišu gorčinom i razočaranjem, svode se prvi rezultati rata za interpretaciju rata. Iz poruke koja je prošle nedelje stigla iz Haga zvanični Zagreb razabrao je da u njemu za sada gubi. Zorica Stanivuković http://www.nin.co.yu/pages/article.php?id=33917
