SLAB UTICAJ SRBA NA IZBORE U SVETU
Izvor: Blic, 24.12.2007; Strana: 4 Srbi u rasejanju, od Australije do Aljaske, politički neorganizovani Samo u Hrvatskoj, i donekle Makedoniji, Srbi su primetan faktor političkog života, mada neki analitičari kažu da su upravo srpski glasovi u Ohaju presudili da Džordž Buš pobedi na poslednjim izborima U svetu danas živi između dva i četiri miliona Srba i deluje više od 1.300 najrazličitijih srpskih udruženja, ali oni, sa retkim izuzecima, ne utiču značajnije na politiku zemlje u kojoj žive. U nekim zemljama regiona Srbi imaju status nacionalne manjine, a kako pokazuju poslednje dve runde parlamentarnih izbora u Hrvatskoj, u toj zemlji predstavljaju važan faktor političkog života. Na poslednjim izborima za Sabor tri srpska poslanika mogla bi da budu onaj jezičak na vagi koji će HDZ-u obezbediti većinu. Milorad Pupovac, potpredsednik SDSS i jedan od trojice poslanika srpske manjine, očekuje od HDZ poziv sa spremnom platformom koja će tražiti mesta za Srbe u tri ministarstva. Mada priznaje da mu je bliža platforma SDP-a, Pupovac kaže da će Srbi dati podršku onome ko obezbedi veća prava srpskoj manjini. Hrvatski Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina predviđa široka prava manjina, pa i srpske, i obavezuje državu da oni participiraju u vlasti. Po toj osnovi, u prošlom mandatu posle izbora 2003. Srbi su dobili mesta u nekoliko ministarstava. Tako je Slobodan Uzelac imao visoku funkciju državnog sekretara u Ministarstvu prosvete Hrvatske, a u ministarstvu kulture Čedomir Višnjić bio jedan od pomoćnika. Srba ima i u drugim strukturama vlasti, pa je tako Siniša Patalović savetnik Stjepana Mesića za unutrašnju politiku. Poslanici Srbi se nalaze i na listama drugih stranaka, ali ni to ne pomaže da vlasti ispune svoja obećanja. Kako kaže Pupovac, „HDZ se posle izbora 2003. samo prve dve godine trudio da poštuje nešto od onoga što je dogovoreno kad su potpisivali sporazum o podršci i zato ćemo sada tražiti mnogo striktnije obavezivanje“. U Makedoniji živi oko 36.000 Srba koji imaju status nacionalne zajednice, isti kao i Albanci. Tri partije zastupaju prava Srba: Demokratska partija Srba u Makedoniji, Demokratski savez Srba i Radikalna partija Srba u Makedoniji, koja nema veze sa srpskim radikalima. Predsednik ove prve, Ivan Stoiljković ušao je u koaliciju sa Socijaldemokratskim savezom Makedonije, najvećom opozicionom strankom u Sobranju. najbrojnija neslovenačka zajednica To je partija građanske orijentacije, nacionalno neprofilisana. Srba ima i među poslanicima drugih makedonskih stranaka. No, za prava srpske zajednice najviše se bore razna udruženja i asocijacije, a takvih je 10-12. Njih sedam, među kojima i najveća Ujedinjena srpska zajednica, na Vidovdan ove godine osnovale su krovnu nevladinu organizaciju „Nacionalni savet Srba u Makedoniji“. Srbi još imaju nekoliko škola na srpskom, u okolini Kumanova i u Starom Nagoričanu, dok ih u Skoplju, gde ih živi oko 10.000 - nema. Potpuno je drugačiji položaj 50.000 Srba u Sloveniji, koji su najbrojnija neslovenačka zajednica, ali nemaju čak ni status nacionalne manjine. Savez srpskih društava u Sloveniji pokrenuo je nedavno inicijativu da se Srbima prizna status nacionalne manjine, što bi regulisalo mnoge nedaće ove zajednice, od kojih je najveće nerešeno pravo na penziju. Tu je i problem oko 8.000 tzv. izbrisanih lica, koja su posle izdvajanja Slovenije iz Jugoslavije izgubila pravo na boravak, stan, penziju i socijalno osiguranje, pri čemu je 70 odsto njih srpske nacionalnosti. Njihov status nije rešen ni posle odluke Ustavnog suda Slovenije kojom se ovim građanima omogućava da ostvare svoja prava. Ipak, nije sve tako crno. Recimo, gradonačelnik Ljubljane je Srbin Zoran Janković. Naših ljudi ima mnogo u zemljama Evropske unije, posebno u Nemačkoj, Austriji, Švedskoj, pa u SAD, Kanadi, Australiji. Brojne su srpske zajednice i u Novom Zelandu, Rusiji i Južnoj Africi. Međutim, sveobuhvatan popis pripadnika naše dijaspore nije nikada obavljen. Zna se da oko milion i po Srba u rasejanju ima pasoš Srbije, pored državljanstva zemlje imigracije. Nezvanični podaci govore da u Nemačkoj živi oko 700.000 Srba iz Srbije i bivših jugoslovenskih republika koji imaju legalne boravišne dozvole. Nemci vode statistiku prema mestu rođenja, pri čemu se osoba briše iz evidencije stranaca onog trenutka kad uzme nemački pasoš. Dvojno državljanstvo nije dozvoljeno. Međutim, broj Srba bi mogao biti i 30 odsto veći, ako se uzme u obzir veliki broj ljudi na nelegalnom radu. Najtraženija zanimanja su inženjeri, elektroinženjeri, atomski fizičari i IT stručnjaci, koji odmah dobijaju dozvolu stalnog boravka. Srbi su koncentrisani oko Diseldorfa, gde je industrijska zona, a dosta ih ima u Minhenu, Štutgartu i Frankfurtu. U Berlinu ih je oko 39.000. Obično su organizovani oko raznih zemljačkih klubova. Ministarstvo prosvete Srbije finansira i čitav niz škola za dopunsku nastavu na srpskom jeziku. Prošle godine osnovan je i Srpski savez u Nemačkoj, sa sedištem u Hamburgu, koji je u oktobru održao drugi kongres, sa integracijom useljenika kao glavnom temom. Ipak, iako brojni, Srbi ne utiču značajnije na politički život Nemačke, niti su naklonjeni nekoj partiji. Život u 90 zemalja U Švedskoj je nastanjeno oko 128.000 Srba sa tendencijom godišnjeg rasta od 5.000 do 10.000. Oni su dobro integrisani u tamošnje institucije, imaju pravo dvojnog državljanstva, a rade čak i u carini i diplomatiji. Srbi danas žive u oko 90 zemalja na svih pet kontinenata. To je široko prostranstvo čija udaljenost, od Novog Zelanda do Amerike, iznosi 40.000 hiljada kilometara. Danas u čitavom svetu ima ukupno 11,5 miliona Srba. Mnogo ih je i u Severnoj Americi. U Kanadi ih živi oko 130.000, najviše u Ontariju. U SAD ih, prema nekim podacima, ima između 600.000 i dva miliona, mada se u poslednjem zvaničnom popisu 2000. samo 150.000 Amerikanaca izjasnilo da su Srbi uz još 250.000 onih koji su se deklarisali Jugosloveni, a za koje se pretpostavlja da su većinom Srbi. Najviše ih ima u Ilinoisu, Ohaju, Pensilvaniji i Kaliforniji, a stigli su i do Aljaske, gde postoje tri srpske crkve. Samo u Čikagu i okolini, kažu, živi nekih 300.000 Srba. Okupljeni su mahom oko crkava. Najpoznatija, crkva Svetog Save u Libertvilu, kopija je Gračanice. U SAD je mnogo organizacija sa srpskim predznakom, a najveće su tri: Kongres srpskog ujedinjenja, sa sedištem u Vašingtonu, Srpska nacionalna federacija, čiji je centar u Pitsburgu, i Srpska narodna odbrana, iz Čikaga. Od 2004. pri američkom Kongresu deluje Srpski kokus, neformalna poslanička grupa čiji je cilj afirmisanje srpskih interesa i jačanje veza između SAD i Srbije. Predvodi je uticajni republikanac iz Indijane Den Barton, član komiteta Predstavničkog doma za međunarodne odnose, a kopredsedavajući ispred demokrata je kongresmen Ram Emanuel, član budžetskog komiteta. Tu su još senatori Džordž Vojnovič, Džejms Inhof i Dejvid Viter, kongresmeni Melisa Bin, Tom Tankredo, Stiv Čebot, Denis Kučinić i drugi. Kokus kao dvostranačka organizacija tumači Kongresu pitanja vezana za Srbiju i Balkan. Zaslugom kokusa američki Predstavnički dom je krajem maja ove godine izglasao rezoluciju 445, koja se zalaže za obostrano dogovoreno rešenje budućeg statusa Kosova i odbacuje nametnuto, kažu u Kongresu srpskog ujedinjenja. Najpoznatiji Amerikanci srpskog porekla su senator Vojnovič, kongresmen Melisa Bin, čije je pravo ime Milica Luburić, i Milorad - Rod Blagojević, ranije kongresmen, a od januara ove godine guverner Ilinoisa. Od nepolitičara treba pomenuti Čarlsa Simića, književnika, koji je ove godine dobio najprestižniju Ameriku pesničku nagradu. Razočaranje u američke demokrate Do bombardovanja 1999. Srbi su tradicionalno glasali za demokrate, kao liberalniju stranku, njima bližu po idejama i vrednostima koje zastupa. Ciljna grupa demokrata je, naime, srednja klasa i „plave kragne“, obični radnici, kojima pripada većina Srba iz ranijih talasa migracije. Njihova deca su nastavljala da glasaju kao i roditelji, čak i kad bi postala „bele kragne“, doktori i advokati. Dotle republikanci, kao stranka koja zastupa interese krupnog kapitala, nisu bili bliski Srbima. Međutim, posle kampanje protiv Jugoslavije 1999, čiji je simbol postao tadašnji američki predsednik, demokrata Bil Klinton, srpsko biračko telo približilo se republikancima. Neki čak kažu da su upravo srpski glasovi u Ohaju presudili da Džordž Buš pobedi na poslednjim izborima. Ohajo, smešten u industrijskoj zoni kojoj su Srbi gravitirali kroz čitav XX vek, ubraja se u tzv. sving države, u kojima je odnos birača fifti-fifti, za razliku od tradicionalno demokratskih „plavih“ i republikanskih „crvenih“. Kažu da su tamošnji Srbi glasali protiv demokrata i tako doneli pobedu republikancima u jednoj od odlučujućih država. Srbi su odavno stigli i do daleke Australije, gde su se iseljavali u više talasa, a danas ih je tamo oko 150.000. U SPC tvrde da ih je 250.000. Koncentrisani su pretežno oko Sidneja i Melburna i, kao i drugde, okupljeni oko tridesetak crkava. Ranijih decenija naše iseljenike mučila je podela na četnike i partizane, koja je kulminirala raskolom u SPC 1963. Ta razjedinjenost umnogome je uticala što oni u Australiji nikada nisu postali značajnije biračko telo. Antrfile: Demokrate ili republikanci Srbi ne znaju za koga da glasaju na sledećim izborima u SAD, jer je najizvesniji kandidat demokrata Hilari Klinton, a još je sveže sećanje na tu porodicu. S druge strane, Buš se zalaže za nezavisno Kosovo, što je za nas neprihvatljivo, kaže Miloš Ćorić, predavač sa uglednog Nort vestern univerziteta u Ilinoisu. Verujem da će savetnici reći kandidatima da Ohajo može biti važan. Ipak, mi smo mala grupa u poređenju sa Poljacima, Italijanima, dodaje Ćorić. Malo novca za medije Većina medija u dijaspori funkcioniše na volonterskoj osnovi i bez stalno zaposlenih novinara. U 58 odsto slučajeva finansiraju se od reklama, a u zemljama u okruženju iz budžeta za nacionalne manjine. To je nedovoljno, jer, recimo, jedan srpski list u Sloveniji prima svega tri hiljade evra pomoći godišnje. Prema podacima udruženja „Dijaspora“ iz 2001, u rasejanju ima oko 500 medija sa 1.100 zaposlenih, a tiraž im je 300.000 primeraka. Stara i nova dijaspora Naša dijaspora se uslovno može podeliti na staru, sastavljenu od ljudi koji su se ranije iselili i njihovih potomaka, i novu, od talasa mladih koji su u potrazi za boljim životom zemlju napustili u vreme ratova 90-ih godina. Povezivanje ljudi koji su se odavno iselili ili se čak rodili u novoj domovini vezano je za razna srpska kulturna društva i pravoslavnu crkvu, što mladima koji svoj identitet ne koncipiraju religiozno nije blisko, kaže Toma Tasovac, urednik onlajn redakacije „Dojče vele“, koji ima dvostruko emigrantsko iskustvo, u Nemačkoj i SAD. U Berlinu se družim i sa Nemcima i sa našim ljudima koje sam poznavao još iz Beograda, dok u srpske klubove tradicionalnog tipa ne idem, kaže on. Od nemačkih stranaka bliski su mi zeleni. Berlin je levičarski grad, a - priznaje on - mladi sebe teško mogu da prepoznaju u nekoj konzervativnoj partiji, bez obzira na nacionalnost. Što se tiče SAD, dok sam studirao na Harvardu 90-ih godina, imali smo „jugoslovenski sto“ koji je okupljao studente poreklom iz bivših jugoslovenskih republika. Vrlo smo se lepo slagali, seća se Tasovac, koji trenutno završava doktorsku disertaciju na Prinstonu i radi na projektu digitalnog srpskog rečnika. Udruženje akademaca Preko grane se udružuju čak i studenti srpskog porekla. Tako u SAD postoji Severnoamerička organizacija za srpske studije, akademska organizacija koja okuplja Srbe s univerziteta u Kanadi i Americi. Doktori srpskog porekla imaju svoje društvo u Njujorku, a advokati Srbi u Čikagu, kaže profesor Radmila Gorup sa Kolumbija univerziteta. Autor: TANJA TRIKIĆ
