<http://www.novosti.co.yu/> logo.gif
Doktor za radijaciju Ivana Mićević, 26.01.2008 18:15:47 Ocena: -.-- (Glasova: 0) http://www.novosti.co.yu/images/basic/vote_on.gif Komentara: 0 http://www.novosti.co.yu/images/basic/comment_on.gif PROMENIO je pet država, 15 generalnih direktora, a da se nije pomerio iz Instituta “Vinča”. Aleksandru - Saši Ristiću, i to više od pola veka, nuklearni institut drugi je dom. Tu se, kao mlad tehničar, još 1952. zaposlio. U Vinči se i ozbiljno zaljubio, a godinu dana kasnije i oženio koleginicom Verom, sekretaricom direktora. U radničkoj koloniji “Vinče” rodili su se i odrasli njegovi sinovi Milan i Predrag. Bio je tu, kada su nuklearni reaktor, kao naučno čudo, obilazili Hruščov, Naser, Indira Gandi... I sada radi na reaktoru. Pomaže da se rasklopi i spremi za staro gvožđe. Danas, kada je deo tima koji u naredne dve godine treba sasvim da rasformira nuklearni reaktor, sa setom se seća minulih vremena. - U “Vinču”, tadašnji Institut “Boris Kidrič”, došao sam 4. januara 1952, četiri godine po njegovom otvaranju. Istog datuma, godinu dana kasnije, oženio sam se. Ovog 4. januara proslavili smo 55 godina braka. I to kakvog - priča Aleksandar Ristić. - Prvi posao bio mi je na akceleratoru “FAU 15”, tadašnjem čudu nauke. Radio sam na zaštiti, održavanju... Učestvovao je i u gradnji malog i velikog nuklearnog reaktora. Bio je tu i u istorijskim trenucima, kada je Tito pritiskom dugmeta pokrenuo nuklearno postrojenje. U belom mantilu dočekao je maršala na svom radnom mestu. Rukovali su se. Seća se Saša Ristić i stiska ruke Nikite Hruščova, grčkog kraljevskog para Frederike i Pavla, Indire Gandi, Nehrua, Hajla Selasija, Daga Hamarselda... Sve je zabeleženo na fotografijama. Prelistava ih i priča o svakom susretu. - Bili smo mladi i nismo, tada, ni bili svesni koliko su značajni ti ljudi. Tek kasnije sam shvatio kakva je to bila čast - iskren je i setan Ristić. - A, u Institutu, pred dolazak važnih gostiju bilo je uvek užurbano. Pojave se policajci, rade svoj posao. Mi radimo svoj. U to doba, u “Vinču” ni muva nije mogla da uđe dok je ne provere. Na svakom papiru pisalo je “strogo poverljivo”. I kada je bilo teško Saša nije razmišljao da odustane. Najveći deo radnog veka njegov posao je da, sa dozimetrom u ruci, proverava količinu opasnog zračenja. Ako on kaže da nema ulaska u prostoriju, to mora da poštuje i predsednik države. Bio je poslednji koji je izašao iz reaktora kada se dogodila velika nesreća, oktobra 1958. godine. - Dva minuta pre incidenta izmerio sam zračenje i izašao - priseća se ovog nemilog događaja. - Reaktor je iskočio sa snage, i to ne ljudskom greškom. Petorica kolega su se ozračila. Čitava “Vinča” evakuisana je za dva časa. Kolege su hitno prebačene u Pariz. Poslednji sam izašao pre nesreće, a prvi sam, posle samo dva časa, u veliki reaktor morao da se vratim. Trebalo je od njega otkačiti struju malog reaktora. Uskočio sam sa kolegom, sa zadnje, bezbednije, strane. Ali, nisam mogao da izađem. Morao sam kroz glavni hodnik, a na svaka tri metra, na zidu beležio sam koliko je zračenje. Do danas su to ostale zvanične merne tačke. Teško je bilo i za vreme bombardovanja. Posla je bilo po čitavoj zemlji. Proveravao je da li su pogođeni objekti ozračeni. Jednom je i na buvljaku pronašao radioaktivni javljač požara. Svojim dozimetrom godinama je otkrivao i radioaktivne terete na granici, odmeravao dozu zračenja na rendgen aparatima, obučavao mlađe kako da rade... Upravo on je bio je zadužen da “kobaltnu bombu”, napravljenu u Institutu, bezbedno odnese do Zagreba i montira u čuvenoj bolnici “Rebro”. Zbog “kobaltrona” su tada u Zagreb dolazili oboleli od raka iz čitave nekadašnje SFRJ. Nije, ipak, njegov posao toliko opasan koliko ljudi misle, uverava Saša Ristić. Ako je zračenje prekomerno, on zabranjuje prilaz. I sebi i drugima. Nikad ne zaboravlja, kaže, reči profesora Pavla Savića, osnivača i dugogodišnjeg direktora Instituta, da se zračenja ne treba bojati, ali ga treba uvažavati. Jer, nema malih i velikih zračenja. Jedna greška i - nema nazad. A bilo je, priseća se, i ljudi koji su zazirali od njega, nisu hteli da se rukuju kada im kaže gde radi. Zvanično, Saša Ristić je u penziji više od 20 godina. Ali, samo nekoliko meseci pošto je odložio beli mantil i dozimetar, rukovodstvo ga je zvalo da se vrati na posao. Bilo je to posle nesreće u Černobilju. I tako, do danas, ovaj energični sedamdesetosmogodišnjak, sa istim žarom kao i pre pola veka, svakog jutra, tačno u sedam, stiže na svoje radno mesto. I sve iz početka. - Radim sa veoma mladim ljudima. Dobro se slažemo i razumemo. Zavitlavaju me, ponekad, pa kažu: “Nekad si, Saša, bio mlad i perspektivan, a sad si samo perspektivan” - dodaje, ne krijući osmeh. USPOMENE PEDANTNO Saša Ristić čuva svaku uspomenu, kao i dokumente. Pokazuje fotografije, ugovore, priznanja... Da ga seća na neka minula vremena, sačuvao je i pozivnicu za bal zaposlenih u Institutu, 1958. godine, u hotelu “Metropol”. Na karti je ostao zabeležen i svečani meni - od ruske salate do štrudle sa jabukama. UMETNIK JEDNA soba u stanu Ristića pretvorena je u Sašin atelje. Izrađuje slike na staklu, drvetu, bakru... Radovi ukrašavaju zidove. Pokazuje nam i unikatni nakit koji godinama pravi. Gospođa Vera je za njegove minđuše, ogrlice i narukvice, kaže, glavni kritičar, ali i model. PUTOVANjA STAN Vere i Saše Ristića krcat je suvenirima iz celog sveta. I danas rado pakuju kofere. - Drugi su pravili vikendice, kupovali koješta, a mi smo sav novac trošili na putovanja - pričaju gotovo uglas Vera i Saša. - Teško je i nabrojati destinacije na kojima smo bili. A, Evropu znamo kao svoj džep. Od Skandinavije do Sicilije, od Britanije do Gibraltara, sve smo obišli.
<<image001.gif>>
<<image002.gif>>
<<image003.gif>>
