ИЗ ВРЛО ЛИЧНОГ УГЛА Ана Радмиловић - КОЛЕКТИВНО ЛУДИЛО Призивали су деведесете, ево деведесетих. Евоцирали су успомене на те страшне, ратне године, упорно и систематски се поигравајући са колективном траумом. Мислим да деведесете јесу страшне, донеле су на првом месту сиромаштво, потом нешто горе од самог сиромаштва, ако постоји ишта горе, донеле су страх од сиромаштва. Донеле су и читав онај спектар ружних и застрашујућих особина које се рађају тамо где су страх и сиромаштво. И ево поново: људи купују евре, зивкају познанике банкаре, познанике власнике мењачница, људи слушају Јелашића и Динкића, и онда опет зивкају неког другог. Троше паре, импулсе, неразумно много енергије, троше себе и све око себе када их ухвати паника и када покушавају да сачувају нешто, за нешто, за ништа увек се испостави. Не бих да звучим депресивно, али нико ништа не може да сачува; ни министри не могу да сачувају Косово, ни председник не може да сачува свој „европски правац", ни јадни, испрепадани грађани Србије не могу да сачувају здрав разум када их без престанка слуђују понављањем истих фраза и са њима се разговара у симболима и слоганима. Косово као наша прошлост, Европа као наша будућност, нигде садашњости, осим као инфлација, као претња ратом, као одржавање перманентног страха. Могуће је да политичари увиђају како је причати о садашњости ружно, а да је реалност у Србији непријатна и бескорисна, те да народу не би требало ништа саопштавати, јер народ ионако ништа не разуме и, што је још горе, народ ништа не предузима. Народ очигледно не схвата шта му се говори, него само као под анестезијом слуша вести. Лажу га да у целом овом лудилу постоји нешто што би он (народ!) могао, нешто што би заправо морао да уради, сад одмах, и тако спречи даљу катастрофу. Објашњавају му да је због те његове непредузимљивости и онда, пре осам, или пре осамнаест, или пре двадесет осам година био одговоран за све оно, и да ниједан други народ на његовом месту не би себи дозволио да овако пропадне на очиглед целог света. Да је то један грозан народ у ствари, и да није ни заслужио боље, јер је неспособан, сиромашан и глуп. Губитнички народ, покварен и лењ! Уместо да се лепо покаје, да призна да је крив за све прошле ратове, и да се, ево, управо спремао да изазове и овај нови рат који је у најави, јер је то народ који просто обожава да ратује, као што обожава и сиромаштво из кога нема ама баш никакву жељу да изађе. Уместо да се духовно прочисти једном дивном колективном катарзом и заувек раскрсти са злрчиначком прошлошћу, да се денацификује, депутинизује, демократизује и децентрализује, он је још и бесан, па разбија неке излоге, краде, пије пиво и бије се. А можда то „колективно лудило” некоме одговара. Тај неусмерени бес, који се спорадично јавља на маргинама великих политичких окупљања, то је бес који расте током свих оних година чекања у редовима испред свих оних амбасада, то је нада коју је неко искористио и „усмерио" оног чувеног 5. октобра, то је осећај неправде који је довео сав онај свет да се окупи у Београду пре две недеље, и запретио да наруши мир оних који и даље дубоко у себи верују да се ратови увек воде на неком другом месту и да мечка никада, никада неће заиграти и пред њиховим вратима. Док они као у трансу понављају како „Европа нема алтернативу", а од Косова праве мит, и тако га своде на још једну од парола, неко је гладан и све више је љут, и ако се досети да за то није криво ни Косово, ни покојни председници, ни криминалци по затворима, него садашња власт која је бескрупулозно покрала, распродала, задужила се и потрошила све кредите и сада је у стању да оптужи свакога, од Сомбораца којима неко дели бесплатан хлеб, до Путина лично - ако се тај народ икада досети да је небитна и лажна разлика у идеологијама две тзв. демократске странке које ионако потичу са истог места, из истих неколико улица, могао 6и и да „усмери" своје незадовољство. Али, и то би неко морао да организује. ______________________________ Новине “ПРАВДА”, 08-09.03.2008
