ЦУНАМИ СА ДУНАВА Гледао сам списак нових бригадних генерала, изгледа да тај пуковник још није унапређен…
Све модерне бајке о војсци, моралу и држави почињу са срећним крајем. За Дан победе нисмоу Београду имали војну параду, али смо добили 17 генерала. Одједном. Наиме, после вишегодишњег намерног или ненамерног несналажења и лутања српске политичке и војне елите поводом Дана победе над фашизмом, односно 9. маја,врховни командант и председник Републике Србије управо на Дан победе својим указом унапредиоје у чин бригадног генерала 17 пуковника. Званични церемонијал њиховог унапређења обављен је 13. маја, односно на некадашњи Дан безбедности. Дакле, између Дана победе и некадашњег Дана безбедности, а између је био и дан избора, Војска Србије је добила једног генерала више него што их је до тада имала. Сада их је, значи, 31. Весели ме тај податак, што већи број генерала значи и већу војску, моћнију одбрану Србије. Само су маршал Тито и Слободан Милошевић у једном дану унапредили већи број пуковника у генерале. И онда се за њих каже да су били диктатори који нису много марили за законе и услове потребне за генералски чин. Наравно, то више кажу за Милошевића, јер код Тита онај ко није испунио све законске услове за генералски чин није могао ни да сања о храстовом лишћу на униформи. Спомињем то, јер седам од 17 новопроизведених генерала Војске Србије није задовољило услове за чин генерала, наиме нису били под указом за чин генерала најмање годину дана, што је обавезан услов. Указе о постављању на генералско место добили су исти дан када и чин, пар сати раније. Један чак нема ни школу Националне одбране, што све говори о селективности и личним симпатијама, односно антипатијама у војном естаблишменту. Да ствар буде недоследнија говори и чињеница да су сви команданти бригада добили чин бригадног генерала, осим команданта Гардијске бригаде, који указ за генералски чин има већ седам месеци. И сада није међу унапређеним. На некадашњи Дан безбедности, они који треба да се сете неких, очито се нису сетили. А генерала Павковића су некада оптуживали да дели чинове онако како то Милошевић зажели. И обећавало се да тога више неће бити, јер то је „незамисливо”. Иако, сада после резултата најновијих српских избора „незамисливо” историјски гледано не значи баш пуно и говори нам више о нашој ограниченој моћи имагинације. Управо у том контексту неко ће напољу можда да помисли како се Србија спрема за рат: 17 нових генерала, из Израела су у Србију стигле беспилотне летелице за тактичко извиђање, које сада наши војници ручно лансирају из копнене зоне безбедности према Космету. Еј, нема више да ми у Београду не знамо шта тамо ради онај Чеку и друштво. Истина, само ако нам приђу на пар километара од административне границе. Да нам посеку мало шуме, иде зима. Но, купујемо ми у иностранству и беспилотне летелице за веће домете, тако да ћемо имати поглед и на веће даљине. Да видимо ко то сече шуме унутар Космета. О оној нашој беспилотној летелици, што смо је годинама развијали, направили и потрошили паре, нико ништа више и не говори. Спремамо и нека друга војничка изненађења – неки су се пуковници сетили да треба отпочети развој специјалних кишних одела-кабаница за припаднике Речне ратне флотиле. Као, досадашње кишне кабанице су застареле. Нису по НАТО стандардима. А ми томе тежимо. Имамо и пројекат опремања командног брода Речне ратне флотиле „Козара” новим спасилачким сплавовима. Неки се пуковник сетио да на „Козару” теоретски може да стане око 200 људи, а да брод тренутно има обичне спасилачке чамце само за двадесетак чланова посаде. Дакле, да нам „Козара” не би завршила као „Титаник”, један пуковник се заложио да се купе нови специјални спасилачки сплавови. Са сигналним ракетама, залихама хране и воде за неколико дана. Један такав сплав кошта око 3.000 евра, а по безбедносној процени треба их најмање 20. Узалуд су му објашњавали да у случају хаварије, или оштећења брод „Козара” пристаје уз обалу за неколико минута. И да на Дунаву, или Тиси нема цунамија. Гледао сам списак нових бригадних генерала, изгледа да тај пуковник још није унапређен. Ко зна, можда му и одобре пројекат. Истовремено, на аеродрому Голубовци, крај Подгорице, још увек се налазе два симулатора за авионе Г-4. Команда ваздухопловства Србије одавно је упознала Министарство одбране са захтевом да се од Црне Горе захтева враћање барем једног симулатора за авион Г-4, јер Ваздухопловство Србије не поседује ниједан такав симулатор. Делегација Министарства одбране Србије била је у Подгорици и разговарала о међуармијској сарадњи. Симулатор, па и неколико исправних авиона Г-4 који су тамо остали, нико више не спомиње. А српски пилоти и даље лете на Г-4 без обуке на симулатору. Зар не би био довољан само један телефонски позив на највишем државном нивоу између Београда и Подгорице, један џентлменски разговор да се реши тај „проблемчић”? Скоро осам година после пада режима Слободана Милошевића срели су се први пут начелници генералштабова Србије и Русије, генерали Понош и Балујевски. У Бриселу. Наш је генерал обећао руском генералу да ћемо послати питомце на школовање у Русију и да ће тендер за куповину новог наоружања за војску Србије бити отворен и за руске фирме. Судећи по фотографији, Рус скоро да га је згрануто гледао… Мирослав Лазански [објављено: 17/05/2008.] http://www.politika.co.yu/
