VOSTANI SERBIE - VJEKOSLAV RADOVIĆ Bitka za Beograd
Ko kaže da su izbori završeni? Nije tačno. Kampanja se nastavlja plakatima, pretnjama i „demokratskim“ kordonima, a izborni rezultati bi trebalo da budu verifikovani tek kad se prebroje šerpe na ulicama Upravo na to se svodi histerija koja je zahvatila „proevropske, demokratske snage“, kojima se učinilo da su pobedile, ali ne mogu da sastave skupštinsku većinu. Ni u Beogradu, ni u Srbiji. Gubitak vlasti je za njih nezamisliv i nepodnošljiv. Oni bi od Beograda da naprave i Staljingrad, ako ne može da bude po njihovom. A, kako i ne bi, kad se samo u Beogradu radi o kolaču vrednom skoro milijardu evra? Iz prepoznatljive radionice, na beogradskim ulicama su se pojavili plakati sa imenima, likovima i telefonskim brojevima tri funkcionera DSS-a, sa jasno ispisanom optužnicom: „Oni su prodali Beograd! Pitajte ih pošto!“ Izgleda da su ključne nevladine organizacije i „borci za ljudska prava“ uzeli kolektivni odmor. Niko se nije oglasio povodom tog poziva na linč. Slučajno poznajem dvojicu ljudi sa poternice, a za Aleksandra Popovića odgovorno tvrdim da je jedan od časnijih ljudi koje znam. U trenutku dok je nečasni soj po Beogradu lepio plakate sa njegovim likom, čovek je ležao u bolnici zbog kardiološke intervencije. Ali ni to nije omekšalo srca „boraca za ljudska prava“. Ostali su nemi. Hajde da i razumem što su ćutke prešli preko predsednikove pretnje da i on može „nekoga da likvidira“, ako mu bude ugrožen život. Jer, predsednik je demantovao pretnju, mada je izgovorena pred svedocima. Nadam se, iskreno, da u Srbiji ničiji život nije ugrožen. Nevolja je, međutim, što predsednik sopstvenu vlast poistovećuje sa svojim, pa i životima svih nas. Ali, „borci za ljudska prava“ i te kako se bave onom nepromišljenom izjavom koju je Vojislav Šešelj izlanuo u haškoj sudnici. Posle pet godina u haškom kazamatu, on ima pravo da misli i kaže šta god hoće o autoru svoje optužnice. Dovoljno je da se priseti one poruke Karli del Ponte: „Vodi ga, i nemoj više da nam ga vraćaš!“ - pa da siđe s uma. Ali, s druge strane, stoji činjenica da su kompletna vlada i javnost osudile taj čin. U opštem haosu, izgleda da ni Vuk Bojović više ne radi svoj posao kako valja. Pobeglo mu je iz kaveza nekoliko Samija, a čovek nije ni primetio. Posle su se neki pojavili ispred Skupštine grada sa transparentom „Ne damo Beograd!“ Glavne kolovođe bili su Igor Miklja, čiji je životni san da bude Aleksandar Tijanić, iako ne ume da piše, i kum mu Savo Milošević, koji umesto sna ima košmar. U Srbiji se sve rešava kumovskim vezama. Kum Igor i kum Savo. Kum Boris i kum Šule. Ko ste vi, bre, da nešto ne date? A onaj Šapić, sa dve šape, izvalio je tek pravu glupost: „Đilas treba da nastavi gde je stao Bogdanović“, reče i ne pocrvene. Valjda je mislio na one tajne bakovne račune. To je suština stvari! Elem, desio nam se i Evrosong, na kojem je Srbija pokazala svoje pravo lice. Ali, u „Utisku nedelje“, kod mile Oljice, pobedili su Bojovićevi begunci. Tragikomedija! Čak je i Oljici bilo neprijatno. „Stvarno, mislim“, što bi rekle one dve plavuše, uhvaćene u krađi, gledaju li njeni sponzori na šta bacaju pare? Najniže je, ipak, pao jedan mladi kolega, koji je doskora Dinkića nazivao „trtastim firerom“, a njegovu družinu „stokom bezrepom“ i „skotovima“, da bi sad ustvrdio kako je koalicija DS-SPS „poslednja nada za demokratsku, normalnu Srbiju“. NJega su, doduše, nedavno proglasili za „bruku profesije“. Očekujem da ga sutra proglase za uzor. Foliranti svih zemalja, ujedinite se! http://www.glas-javnosti.co.yu/
