Извор : Новине “ПРАВДА” , 02-03.08.2008.
Олга Стојановић Свештеници, теретана, Кандић и Димитријевић... Кажу, има право на свештеника и на теретану. Питам се: да ли свештеник долази у теретану или се теретана сели код свештеника? То су хашки услови високог притвореничког комфора. Пошто је сваки хашки притвореник - без обзира на расу, пол и вероисповест - и сам свештеник, онда му свештено лице није ни потребно, осим у циљу протокола. И, пошто је, кријући се, морао „тренирати" - ни одговарајућа фискултурна сала му није неопходна! Поновљена “туристичка разгледница” ентеријера Хашког притворског система у закону спојених судова, на којој јако инсистира ТВ Б92, просто мами потписничину наклоност према путовањима и потпуном комфору. Ту ти је компјутер, ту ти је ТВ (сателитска) , ту ти је библиотека (?!) мокри чвор, туш кабина, полица, све у петнаестак квадрата, закључано у осам увече, имаш право на „дружење", „шетњу" и „спремање одбране"! Имаш право на све чак ти је боље него код куће, јер у кући зовеш водоинсталатера да ти поправи водокотлић, а овде, баш ни о чему не бринеш, осим о својој „одбрани" (Сократовој и смрти)! Тај метални, психолошки конципирани, убитачно сиви комфор ћелије у Хашком трибуналу, та стерилна чистоћа, али не и чистота, тај љубазни „пандурско-службенички" безлични жандар („хвала, молим, изволите"), подсећа ме на садомазо сеансу из порно филма, где је све чисто, само што је, у основи, прљаво. Чист је бич, чисте су изазовне бутине протагонисткиње, чиста је и „жртва" (а, потом, мучитељ), само што све одише оним буњуеловским призвуком тешке перверзије, у којој се само умире, нимало не живи, чак ни у мећувремену, или се бива „ослобођеним", зато што је тако зацртано у перформансу, из којег изостаје и сама главна глумица, звучна Карла дел Понте, у недостатку доказа сопствене амбиције и достатним потврдама о још неколико успешних скијања по разним алпским планинама, укључујући и Јулијске Алпе. Јадна скршена Карла. Оно што говори госпођа Прпа, софистицираног, по „сплитски", хистеричарка или историчарка, едукује публику у правцу кривице Радована Караџића, као да је та тема спорна. А Прпа је неспорна! Госпођа Наташа Кандић је, барем, искренија. Њену изравну срећу је помутила само медијска ефектива преобраћања „двојника" у аутентичан лик и она се - баш добро ошишана (као овца) - брине о „пет килограма" мањка на телу остарелог Караџића, јер се, за тринаест година пaралелног крими-хорор живота, стари по принципу геометријске прогресије, мада је, у случају Караџића, на снази само аритметичка. Једнака старењу госпође Кандић и оног хедонисте, елитисте и „гарден-парти-маестра", професора Војина Димитријевића, који, уместо да сакрије Караџићеве „обожаваоце" (да је паметан, а и по сопственом казивању), још их и јавно промовише и то, наравно, на Б92. Да ли неко нормалан, за разлику од „ненормалних" које сам апострофирала, може лако да се „прекорачи" са виртуелног у реални лик?! Не може, доказује психијатрија, Осим монструма, доказује психопатологија.
