Извор : Новине „ПРАВДА“ , 16-17.08.2008.
Милорад Вучелић
СРАМНО ЋУТАЊЕ
Пре много година, када је Добрица Ђосић радио на прикупљању материјала за
свој велики роман „Време смрти", разговарао је и са једним потомком војводе
Живојина Мишића. Говорећи о данашњим и некадашњим Србима с почетка двадесетог
века, та особа му је отприлике рекла: „Али, господине Ћосићу, ондашњи Срби и
данашњи Срби, то је тако различито, готово неспојиво. Ови данас као да нису
потомци оних некада". Са Србима на почетку двадесетпрвог века, ништа из
историје Српства као да нема ама баш никакве везе. Ови данас су непоновљиви.
Сви други народи су историјски препознатљиви, али Срби нису.
Почетком двадесетог века водио се у Африци рат између Бура и
Енглеза. Енглески колонијалисти су свом силом навалили на Буре, мали народ
холандског порекла, који су се јуначки опирали и борили. Српска јавност је
листом била за Буре. Мотиви овог ратовања и српског навијања могу се наћи и
српској литератури, на пример код Бранислава Нушића. Србе се тицало све што се
дешава у свету. Имали су свест да су део света и да треба да учествују у борби
за слободу и правду која се води било где у свету.
Данашњом Србијом зацарио је провинцијални и игнорантски дух.
Званична и медијска Србија је у тешком и брбљивом муку око свега битног што се
дешава и у свету и у Србији. И, уопште, политичка Србија је таква са свим
странкама, без изузетка. Замислите колико мора бити несрећна једна земља када
извесни Душан Лазић шета од Б92 до РТС, зграде су на различитим местима у истом
граду, да би коментарисао агресију Грузије у Јужној Осетији. Тај некадашњи
комунистичко-бирократски „дипломата", тада са богатим а сада крајње оскудним
фенкареом, својевремено је у својим анализама за ЦК СКС тврдио да је вођа
радника у Пољској извесни Сивак, а не Лех Валенса, који је био на челу
„Солидарности". Тада је у име Партије оптуживао као најгоре нас у СКЦ-у да
хоћемо да у Србију доведемо вође Комитета за одбрану радника Куроња и Михњика,
које је сматрао љутим непријатељима, а не знајући чак ни то да они не могу доћи
јер су у затвору. А позвали смо их, иначе. И сада стручњак са таквим педигреом
објашњава несрећној српској публици, која је приморана да га гледа вољом јавног
сервиса, да нема мира у Грузији без посредовања Европске унијс, што је само
нотврда да je и нама у Бриселу – и отац и мајка. Не смета њему што је Саркози
парадно стигао у Москву тек када су Медведев и Путин све завршили. И што се
Путин, очигледно, ни најмање није освртао на оног јадова Кушнера.
,
Разлог што помињемо овај несрећни случај српске аналитике је пре
свега у томе што је и званична и опозициона Србија ћутала о рату у Јужној
Осетији и агресији Грузије, геноциду и њеним ратним злочинима. Сви се плаше да
се не замере евро-атлантистима, а неки су на власти у Србији Сакашвилијева
браћа и по оружју и памети.
Грузијска агресија на Јужну Осетију је у најогољенијем смислу показала сву беду
данашње политике Србије. Нико, ниједан страначки лидер или званичник ни реч
није прозборио. Српска званична јавност и српски политичари одреда, у
потпуности су прихватили све наметнуте и измишљене кривице српског народа. Неки
отворено а неки, што је још горе, онако потуљено и прикривено.
Свако у свету зна да су проблеми са Јужном Осетијом производ и
признања самопроглашене државе Косово. Широм света су као рак ране посејани
потомци Косова. Свако нормалан види, зна и чује да су у агресију Грузијс
умешани прљави и зликовачки прсти САД и НАТО-а. Свако зна да препозна у
злочинима над Осетинима злочине почињене над Србима на Косову. Једино српски
властодршци, а богами, и те како и опозиционари, то не знају или неће да знају.
Поред кукавичлука и очигледног слугерањства својим западним газдама, њих краси
и невероватан провинцијализам и незнање. Њима не пада на памет да проблеме
своје земље и Косова сместе у велику причу са великим светским последицама.
Њима је комфорније да на Косово гледају на јединствену и локалну ситуацију до
које се стигло због погрешне „Милошевићеве политике", а не на фатално кршење
међународног права на штету Србије, и на крваву потребу да се Балкан и свет
прекомпонују у складу са вољом САД.
Нашим властодршцима није било на уму да из таквих драматичних
ситуација извуку неки добитак у својој борби за територијалну целовитост
Србије, те учврсте пријатељство с Русијом без које би Косово одавно било
међународно признато. Наравно, не може бити жеље за добитком у борби коју су
ови на власти у Србији унапред предали и већ сладострасно говоре о сарадњи с
Тачијем. Нема речитијег доказа о њиховој предаји од тоталног ћутања у кризи око
Осетије.
Добар део телевизија са националним фреквенцијама био је готово у
потпуности на страни Сакашвилијеве агресије и то ће бити и у наредним данима.
Слушаћемо причу о употреби„прекомерне силе" Русије. Не треба се чудити ни нашим
функционерима ни уредницима јер су они то дуго вежбали лажно оптужујући своју
војску и државу на Косову, у Хрватској и БиХ. Одавно већ у српској јавности и
политици царује манир да се од нападнутог прави агресор а од жртве злочинац.
Када је Србија кренула да заштити Србе у Хрватској и БиХ од геноцида, у свету и
код наших, из тог света плаћених пропагандиста, то је оцењено као агресија
Србије. И та оцена и лаж је и даље на снази и у официјелној Србији.
То је и логично јер су данас на власти у Србији управо ти који су
своје каријере и статус изградили на оцрњивању Србије. Некад су то радили о
туђем трошку, а данас их за тај антисрпски посао плаћају грађани Србије и то од
својих пара. Газде су им остале напољу али их Србија плаћа и, нажалост, бира.
То је велики корак за њих, а за Србију...? Ма, ко још о томе води рачуна.
А понеком у народу остаје да за утеху помисли: „Осетија за Косово, Брегалница
за Сливницу..." Бити спреман, то је све!
